Hladnoratovsko strahopoštovanje

AMERIČKI POGLED NA RUSKU SILU

Po ugledu na izveštaje o sovjetskoj vojsci iz osamdesetih godina prošlog veka, američki obaveštajci i analitičari sastavili su, prvi put posle skoro tri decenije, procenu ruske vojne sile, njenih potencijala i perspektiva

Sudeći prema vestima iz Vašingtona, hladnoratovsko raspoloženje prema Rusiji je sve žešće. Početkom meseca američki predsednik Donald Tramp je „uz negodovanje“ (Rojters) potpisao zakon kojim se uvode nova ograničenja u odnosima između SAD i Rusije, i to iza zatvorenih vrata, bez uobičajene pompe koja prati potpisivanje usvojenih akata ili izvršnih predsedničkih ukaza.

Trampovo negodovanje nije puka medijska igra. Uz svoj potpis dodao je i „izjavu uz potpis“ (engleski signing statement). O čemu je zapravo reč? Ukratko, u pitanju je dokument, uglavnom vrlo kratak (Trampova izjava zaprema manje od jedne stranice i 380 reči) u kome predsednik izražava svoj političko-pravni komentar zakona koji je upravo potpisao. Njujork tajms je podsetio svoje čitaoce kako su ove izjave ranije predstavljale retkost, ali da su učestale od vremena Ronalda Regana. Olako ih je koristio Džordž Buš Mlađi.

Ovo sredstvo postalo je kontroverzno od kada su predsednici njime iskazivali stav da su potpisani zakoni neustavni. Tramp je preduzeo baš takav korak. „Iako podržavam oštre mere da se kazni i odvrati agresivno i destabilišuće ponašanje Irana, Severne Koreje i Rusije, ovaj zakon je ozbiljno manjkav“, reči su Trampove izjave. Dalje piše da se neki članovi usvojenog zakona kose sa predsedničkim izvršnim ovlašćenjima. To se možda može reći i za ono što provejava iza čitavog paketa sankcija – ograničenje mogućnosti Trampu da modifikuje njihovo sprovođenje. Naime, ekonomske sankcije se istorijski smatraju aktom objave rata. Američki predsednik bi kao vrhovni komandant morao da ima mogućnost da pregovara o njihovom obimu kako bi mogao da postigne rešenje otvorenog pitanja sa stranim silama.

[restrict]

PREDSEDNIK PRED DUVAROM Zvaničnik Stejt departmenta iz Obamine administracije Edvard Fišmen ukazao je da Tramp nije imao mnogo manevarskog prostora pošto je podrška ovom paketu sankcija bila gotovo jednoglasna (u Senatu bilo je 98 glasova za prema dva glasa protiv, dok je u Predstavničkom domu odnos bio 419:3). U takvim okolnostima Trampov veto bi samo rasplamsao medijski skandal koji nesmanjenom žestinom plamti o njegovim tobožnjim vezama sa Rusijom. Ovo zakonsko rešenje propisuje sankcije koje su, kako navodi Dojče vele, „takve da ih Tramp ne može lako ukloniti“. Čini se da je ovo bila ideja vodilja ovog zakonodavnog poduhvata.

U analitičkom komentaru ove nemačke novinske kuće navodi se da se može govoriti o „novoj rundi Hladnog rata“ – prema sudu novinara i publiciste Konstantina Egerta ovim je „zapečaćen status Rusije kao neprijatelja“ pošto je ona uvršćena, zajedno sa Iranom i Severnom Korejom, u geopolitičku „osovinu zla“, koncept koji je prominentno mesto dobio za vreme administracije Džordža Buša Mlađeg (zanimljivo je da Tramp u svojoj izjavi Rusiju smešta na treće mesto među državama protiv kojih su usmerene ove sankcije, iako je u tekstu zakona H. R. 3364 Rusija iza Irana, a ispred Severne Koreje). Biće da Egert preteruje – Rusija je u svakom slučaju, u geopolitičkoj viziji mnogih američkih zvaničnika, suviše važan protivnik da bi se svrstavala u bilo kakvu grupu. Zaoštravanju je po svoj prilici doprinela i istočnoevropska turneja američkog potpredsednika Majka Pensa.

Tokom četvorodnevne posete Pens je bio u Talinu, u Estoniji, gde je razgovarao sa predstavnicima tri rusofobne pribaltičke države, potom Tbilisiju, gde je imao priliku da posmatra učešće gruzijskih trupa u vežbi „Plemenito partnerstvo“ kao i novu NATO članicu – Crnu Goru – za koju će ovo biti poseta najvišeg nivoa iz SAD u njenoj diplomatskoj istoriji.

Juri Fridman, spoljnopolitički komentator Atlantika smatra da je ova poseta, iako prema izjavi iz Bele kuće predstavlja nastavak predsednikovih diplomatskih napora, zapravo izazov jednom od najeksplicitnijih Trampovih spoljnopolitičkih uverenja – „Amerika na prvom mestu“ – koje se, doduše, slabo manifestuje u njegovoj spoljnopolitičkoj praksi.

Rojters je u izveštaju sa ove turneje Pensa svrstao među „jastrebove“ američke politike prema Rusiji. Pens je, na primer, osudio Rusiju za „okupaciju gruzijske zemlje“ tokom obraćanja američkim i gruzijskim trupama na zajedničkoj vežbi svega šezdesetak kilometara od Južne Osetije, u kojoj se nalaze ruske snage. Ponuđeno je više različitih tumačenja ovakvog ponašanja vodećeg američkog dvojca. Džerod Ejgen iz Bele kuće tvrdi da su Trampova i Pensova „ruska politika“ u potpunom saglasju, dok Majks Makfol, bivši američki ambasador u Moskvi, navodi da iako se možda radi o politici „dobrog i lošeg policajca“, ona teško može da uspe u ovom slučaju pošto će Moskva po svoj prilici ovo raznoglasje videti kao znak političkog rasula. Nije isključeno da se i radi o tome i da ima značajnih razlika u američkom vođstvu kakvu politiku je potrebno voditi prema Rusiji.

RUSIJA KAO KRUPNI IZAZOV No bez obzira kakvo se razumevanje zbivanja u Vašingtonu prihvati kao verodostojno, jasno je da su šanse za brzo i suštinsko poboljšanje rusko-američkih odnosa vrlo male. Da li će najnovije zaoštravanje voditi ka nečemu što bi ličilo na Hladni rat, stanje gotovo permanentne zategnutosti i neprikrivenog rivalstva? Mnoge epizode ukazuju da se odvija nekakvo prestrojavanje čiji su sadržaj i smisao i dalje magloviti. Nekada je uputno zanemariti ovako široka razmatranja da bismo obratili pažnju na detalje, a jedan od njih je u srpskoj javnosti gotovo zanemareni opširan izveštaj o ruskoj vojsci koji je američka Vojna obaveštajna agencija objavila 28. juna.

Publikacija Ruska vojna moć: izgradnja vojske koja bi podržala aspiracije velike sile je, kao što rekosmo, prilično obiman dokument. Njegovih 116 stranica sugeriše da ga američki predsednik neće detaljno proučiti – poznato je da nije reč o prilježnom čitaocu. Sama činjenica da je ovaj izveštaj objavljen, međutim, vrlo je znakovita. Kaspar Vajnenberg, sekretar za odbranu, zatražio je od DIA u septembru 1981. da izradi pregled vojne moći Sovjetskog Saveza. Tada je izdata publikacija Sovjetska vojna moć koja će se ustaliti kao godišnji pregled sovjetske vojne sile za američku publiku, posebno za američke državne zvaničnike. Objavljivana je do 1991. godine.

Na samom početku dokumenta Rusija se nedvosmisleno označava kao „krupni izazov za Sjedinjene Države“. „Moskva će nastaviti da agresivno vodi svoju spoljnu politiku i ostvaruje ciljeve angažovanjem širokog opsega državnih kapaciteta“, navodi se u predgovoru koji je potpisao general pukovnik mornaričke pešadije  Vinsent R. Stjuart. Razmotreni su svi važni aspekti ruske vojne sile počev od vojne doktrine i strategije, percipiranja opasnosti, ključnih oružanih sredstava od nuklearnog oružja do sredstava obmanjivanja, elektronskog ratovanja, sredstava za ratovanje u virtuelnom prostoru, budžeta za odbranu i oficirskog kadra.

U izveštaju je prisutan ton uvažavanja prema onome što su ruski vojni reformatori postigli od ranih 2000. godina i što se moglo videti na operativnom planu tokom „Krimske krize“ 2014. godine. Tada je, kako se navodi, „svet mogao da prvi put vidi vojsku koja je delovala iznenađujuće disciplinovano i dobro opremljeno onima čija je slika ruskih snaga formirana tokom godina raspada 90-ih“. Ocenjuje se da je sadašnja ruska vojna sila „u usponu“ i da se po mnogim značajnim elementima razlikuje od robusne i glomazne sovjetske vojske. Ocena da je „nova ruska vojska alatka koja može da se upotrebi da podupre moskovske ambicije da predstavlja vodeću silu u multipolarnom svetu“, deluje krajnje laskavo posebno ako se uzme u obzir da dolazi od nenaklonjenih američkih kolega.

Ako ga bude, novi hladni rat će, poput starog, predstavljati i jednu džinovsku psihološku operaciju – samopercepcija i percepcija protivnika biće ključne bojne parametre.

Nedvosmisleno je da autori izveštaja Rusiju vide kao istaknutu pretnju američkim interesima. Isto tako, oni sagledavaju Rusiju kao nekoga ko drži da su Sjedinjene Države i njeni partneri iz NATO-a glavna pretnja ruskim geopolitičkim ambicijama. Ovakva uverenja, smatra Rubi Melen, komentator Forin polisija, mogu dodatno da utiču na ionako krhke odnose između dve sile. Rusija, prema mišljenju analitičara DIA, smatra da su Sjedinjene Države maligni faktor u razvoju unutrašnjih prilika u nizu zemalja – između ostalog procenjuju da Rusi veruju kako SAD sistematski rade na podrivanju političkog ustrojstva same Ruske Federacije, da snose veliki deo odgovornosti za Arapsko proleće i nasilje koje je tada otpočelo, kao i za obojene revolucije širom Istočne Evrope početkom 2000. godina. „Moskva strahuje da američki pokušaji da nametnu skup prihvatljivih međunarodnih pravila ugrožavaju temelje kremaljske moći davanjem odobrenja za strano mešanje u ruske unutrašnje stvari“, navodi se u ovom dokumentu.

 Dejv Madžumdar, u komentaru za Nešenel interest, navodi da su autori haldnoratovskih preteča izveštaja često umeli da omanu, uglavnom zbog slabih obaveštajnih podataka. Međutim, numerički detalji u ovakvim izveštajima i nisu preterano značajni. Važnija je percepcija koju će o ruskoj vojsci steći neko ko bude pregledao ovaj dokument: da je reč o rastućoj sili vrednoj strahopoštovanja iza koje stoje globalne političke ambicije. Deluje li to kao dobar hladnoratovski šlagvort?     

[/restrict]