Златно доба јапанске анимације

Анимирани филм на прекретници

Обзнана „бога јапанске анимације“ да је одлучио да оде у пензију, а онда, недавно, и да се из ње и пре правог повлачења враћа да сними још један филм, изазвала је праву пометњу на светској сцени. Како тренутно стоје ствари, седамдесетпетогодишњи Хајао Мијазаки ће до почетка Олимпијских игра у Токију 2020. године, односно баш за њих, обожаваоцима понудити још једно своје дело – „Гусеницу Боро“ – које ће, многи су уверени, јапанској анимацији обезбедити још неколико сигурних година доминације

За површне љубитеље анимираних филмова холивудски студио Дизни је одвајкада био синоним за овај жанр. Међутим, прави поштоваоци и познаваоци филмске анимације никада нису тражили добро остварење на тој адреси. Врхунска понуда налази се на сасвим другом крају света. У Јапану. Њихова продукција анимираних филмова је уздигла овај жанр на недодирљиви ниво и то не само када је реч о анимацији, врхунској и супериорној у односу на било коју другу школу, већ и када се говори о садржају. О темама. Причама и озбиљности приступа њиховој експлоатацији. Далеко су изнад било чијег уплитања у овај жанр. Посебно холивудског. Многи су склони да кажу да се ово може поуздано изрећи највише захваљујући токијском студију „Гибли“, који су 1985. године основали врхунски мајстори ове врсте филмске уметности, за многе, и то не само у Јапану, сматраним за божанства модерне анимације, Хајао Мијазаки, Тошио Сузуки, Исао Такахата и Јасујоши Токума. Можда је, додуше, прецизније ако се божанске етикете припишу само првом поменутом, Мијазакију. И управо је његова обзнана пре четири године да одлази у пензију, па онда, недавно, да се из ње и пре правог повлачења враћа да сними још један филм, изазвала праву пометњу на светској сцени и међу публиком, и међу његовим колегама. Како тренутно стоје ствари, седамдесетпетогодишњи Мијазаки ће до почетка Олимпијских игра у Токију 2020. године, односно баш за њих, обожаваоцима понудити још једно своје дело. Реч је о „Гусеници Боро“, филму о маленој гусеници из наслова, причи коју је носио у себи током двадесет година. Мијазаки је иначе последњих година ангажован и на серији од дванаест кратких анимираних филмова које од 2005. припрема за потребе токијског Музеја анимираног филма.

[restrict]

Архетип старомодног социјалисте Зашто је ова вест битна. Повратак Мијазакија на велику сцену обећава бар још неколико година доминације јапанског анимираног филма (или, како се у свету назива, јапанске аниме) иначе озбиљно угроженог и доведеног у питање одлуком великог аутора да се повуче. У питању је најпре огроман новац. Ако се погледа учинак филмова произведених у студију „Гибли“, постаје јасно откуд бојазан да се изгуби водећа позиција у овој грани светског шоу-бизниса. „Гибли“ је, наиме, до сада повећао вредност своје имовине на више од милијарду и по милиона долара. На листи петнаест хитова свих времена јапанске аниме „Гибли“ има чак девет наслова који су заједно зарадили око милијарду долара у свету и на домаћем, јапанском тржишту. Занимљивост успеха овог студија и посебно тако импресивне каријере и статуса његовог главешине Мијазакија је тим већа ако се узму у обзир и благо речено контроверзни политички, професионални и уопште животни ставови овог уметника. Он је по свему ван било каквог утицаја и наметнутих вредности великог бизниса. Посебно оног који диктира пословање у оквиру модерног глобалистичког капитализма чији је отворени противник и често критичар. Толики да су му својевремено за такве испаде увек дежурни комесари неолиберализма одмах залепили етикету да је социјалиста. Са запада су га частили разноразним епитетима, а њих нису успели да избегну чак ни његови велики поклоници који му јесу признавали значај, па и примат у послу, али су уз похвале додавали и свакојаке особине од којих је најзанимљивија да је Мијазаки архетип старомодног патријархалног социјалисте! Зашто? Најпре, а што је као трн у оку капиталистичкој мантри у осталом делу Запада, јер Мијазаки сматра да је заједница испред појединца, и да је чине пристојни, поштени и људи морални у међусобном опхођењу! Звучи као утопија, па и јерес, зависно из ког се угла слушају овакве мисли. А када се томе додају и његове честе типичне социјалистичке опсервације међу којима је свакако најболнија она да радници морају да буду адекватно плаћени за свој рад и да им посао мора пружити макар пристојан ниво животне безбедности, онда су сасвим јасни пориви многих да му уз признање на професионалном плану прилепе и понеку пејоративну политичку етикету. Како год, од када ради Мијазаки у својим филмовима инсистира управо на оваквим вредностима, а његови су ликови углавном били оличење хуманости иако смештени у врло захтевно, тешко, па и застрашујуће, често метафорично фантастично окружење које заправо баш захваљујући таквој поставци најефикасније одражава или отворено критикује модерно друштво. У том је смислу најилустративнији и за овај студио, односно читав богати Мијазакијев опус, најкарактеристичнији његов уметнички и комерцијално најуспешнији филм, други иначе на листи најкомерцијалнијих свих времена, „Авантуре мале Чихиро“ („Spirited Аwаy“) са зарадом од скоро триста милиона долара, али и освојеним Оскаром за најбољи анимирани филм 2001. године. Многи сматрају да је реч о најбољем јапанском анимираном филму, али и једном од десетак најбољих у овом веку у конкуренцији свих жанрова! Тај је филм пример виспрености у вишеслојном приповедању, као и лукавог „подметања“ богатог социјално-политичког, па и филозофског садржаја у наративној подлошци. Уздигао је овај жанр из ограничавајућег окриља „забаве за децу и инфантилне фанатике“, који се некако од старта подразумевао када се помиње понуда дугометражне анимације, на потпуно другачији ниво који не само да конкурише него и квалитетно значајно надмашује такозвани „озбиљни“ жанр играног филма.

Очекујући дане нове славе Да ли је одлазак лидера овог жанра и патријархалног социјалисте у пензију угрозио јапанску аниму? Односно пошто је овакав спој моралне чврстине и ауторске визије, најпре заправо непоновљиве оригиналности која одсликава његов карактер и рад, јединствен, да ли је његовим повлачењем изгубљена и нада да ће се са истим особинама и квалитетима из Јапана аутори обраћати поштоваоцима анимираних филмова и убудуће? Преовлађујуће је мишљење да нема разлога за бригу. Напротив, одласком Хајаоа Мијазакија отвориће се врата за бројне наследнике који су и даље у његовој сенци. Чак се сматра да јапански анимирани филм очекује ново златно доба. Као предводник тог новог периода успеха и просперитета јапанских анимираних филмова наводи се управо један од штићеника студија „Гибли“ Хиромаса Јонебајаши, који се са своја два досадашња филма ван „Гиблија“, „Тајни свет Аријета“ и „Када је Марни била ту“ (пре три године био номинован за Оскара), наметнуо као прави следбеник Мијазакијевог духа, идеје и учинка у овом послу. Јонебајаши је, као и Мијазаки, оснивач сопственог студија „Понок“, па и с те стране постоји сличност. Али није он једини. Међу десетинама све млађих нових аутора јапанске анимације посебно се истиче Макото Шинкаји, који је прошлогодишњим филмом „Твоје име“ успео, макар у комерцијалном смислу, и да премаши Мијазакија, те избије на чело поменуте листе најкомерцијалнијих јапанских анима свих времена! Још има имена која очекују пуну афирмацију или даљу потврду већ препознатих вредности. Многи су схватили кључне састојке успешне формуле и успевали су да измаштају изузетне приче о разним облицима хероизма, али у којима нису запостављене традиционалне јапанске друштвене вредности и обичаји, односно барем нису угрожени од доминантних савремених, дуго споља наметаних. Зачудо, управо се такав приступ и даље највише поштује у Јапану, земљи која је одавно део западног капитализма, али је истовремено успела да остане своја.   

[/restrict]