Zlatno doba japanske animacije

Animirani film na prekretnici

Obznana „boga japanske animacije“ da je odlučio da ode u penziju, a onda, nedavno, i da se iz nje i pre pravog povlačenja vraća da snimi još jedan film, izazvala je pravu pometnju na svetskoj sceni. Kako trenutno stoje stvari, sedamdesetpetogodišnji Hajao Mijazaki će do početka Olimpijskih igra u Tokiju 2020. godine, odnosno baš za njih, obožavaocima ponuditi još jedno svoje delo – „Gusenicu Boro“ – koje će, mnogi su uvereni, japanskoj animaciji obezbediti još nekoliko sigurnih godina dominacije

Za površne ljubitelje animiranih filmova holivudski studio Dizni je odvajkada bio sinonim za ovaj žanr. Međutim, pravi poštovaoci i poznavaoci filmske animacije nikada nisu tražili dobro ostvarenje na toj adresi. Vrhunska ponuda nalazi se na sasvim drugom kraju sveta. U Japanu. Njihova produkcija animiranih filmova je uzdigla ovaj žanr na nedodirljivi nivo i to ne samo kada je reč o animaciji, vrhunskoj i superiornoj u odnosu na bilo koju drugu školu, već i kada se govori o sadržaju. O temama. Pričama i ozbiljnosti pristupa njihovoj eksploataciji. Daleko su iznad bilo čijeg uplitanja u ovaj žanr. Posebno holivudskog. Mnogi su skloni da kažu da se ovo može pouzdano izreći najviše zahvaljujući tokijskom studiju „Gibli“, koji su 1985. godine osnovali vrhunski majstori ove vrste filmske umetnosti, za mnoge, i to ne samo u Japanu, smatranim za božanstva moderne animacije, Hajao Mijazaki, Tošio Suzuki, Isao Takahata i Jasujoši Tokuma. Možda je, doduše, preciznije ako se božanske etikete pripišu samo prvom pomenutom, Mijazakiju. I upravo je njegova obznana pre četiri godine da odlazi u penziju, pa onda, nedavno, da se iz nje i pre pravog povlačenja vraća da snimi još jedan film, izazvala pravu pometnju na svetskoj sceni i među publikom, i među njegovim kolegama. Kako trenutno stoje stvari, sedamdesetpetogodišnji Mijazaki će do početka Olimpijskih igra u Tokiju 2020. godine, odnosno baš za njih, obožavaocima ponuditi još jedno svoje delo. Reč je o „Gusenici Boro“, filmu o malenoj gusenici iz naslova, priči koju je nosio u sebi tokom dvadeset godina. Mijazaki je inače poslednjih godina angažovan i na seriji od dvanaest kratkih animiranih filmova koje od 2005. priprema za potrebe tokijskog Muzeja animiranog filma.

[restrict]

Arhetip staromodnog socijaliste Zašto je ova vest bitna. Povratak Mijazakija na veliku scenu obećava bar još nekoliko godina dominacije japanskog animiranog filma (ili, kako se u svetu naziva, japanske anime) inače ozbiljno ugroženog i dovedenog u pitanje odlukom velikog autora da se povuče. U pitanju je najpre ogroman novac. Ako se pogleda učinak filmova proizvedenih u studiju „Gibli“, postaje jasno otkud bojazan da se izgubi vodeća pozicija u ovoj grani svetskog šou-biznisa. „Gibli“ je, naime, do sada povećao vrednost svoje imovine na više od milijardu i po miliona dolara. Na listi petnaest hitova svih vremena japanske anime „Gibli“ ima čak devet naslova koji su zajedno zaradili oko milijardu dolara u svetu i na domaćem, japanskom tržištu. Zanimljivost uspeha ovog studija i posebno tako impresivne karijere i statusa njegovog glavešine Mijazakija je tim veća ako se uzmu u obzir i blago rečeno kontroverzni politički, profesionalni i uopšte životni stavovi ovog umetnika. On je po svemu van bilo kakvog uticaja i nametnutih vrednosti velikog biznisa. Posebno onog koji diktira poslovanje u okviru modernog globalističkog kapitalizma čiji je otvoreni protivnik i često kritičar. Toliki da su mu svojevremeno za takve ispade uvek dežurni komesari neoliberalizma odmah zalepili etiketu da je socijalista. Sa zapada su ga častili raznoraznim epitetima, a njih nisu uspeli da izbegnu čak ni njegovi veliki poklonici koji mu jesu priznavali značaj, pa i primat u poslu, ali su uz pohvale dodavali i svakojake osobine od kojih je najzanimljivija da je Mijazaki arhetip staromodnog patrijarhalnog socijaliste! Zašto? Najpre, a što je kao trn u oku kapitalističkoj mantri u ostalom delu Zapada, jer Mijazaki smatra da je zajednica ispred pojedinca, i da je čine pristojni, pošteni i ljudi moralni u međusobnom ophođenju! Zvuči kao utopija, pa i jeres, zavisno iz kog se ugla slušaju ovakve misli. A kada se tome dodaju i njegove česte tipične socijalističke opservacije među kojima je svakako najbolnija ona da radnici moraju da budu adekvatno plaćeni za svoj rad i da im posao mora pružiti makar pristojan nivo životne bezbednosti, onda su sasvim jasni porivi mnogih da mu uz priznanje na profesionalnom planu prilepe i poneku pejorativnu političku etiketu. Kako god, od kada radi Mijazaki u svojim filmovima insistira upravo na ovakvim vrednostima, a njegovi su likovi uglavnom bili oličenje humanosti iako smešteni u vrlo zahtevno, teško, pa i zastrašujuće, često metaforično fantastično okruženje koje zapravo baš zahvaljujući takvoj postavci najefikasnije odražava ili otvoreno kritikuje moderno društvo. U tom je smislu najilustrativniji i za ovaj studio, odnosno čitav bogati Mijazakijev opus, najkarakterističniji njegov umetnički i komercijalno najuspešniji film, drugi inače na listi najkomercijalnijih svih vremena, „Avanture male Čihiro“ („Spirited Away“) sa zaradom od skoro trista miliona dolara, ali i osvojenim Oskarom za najbolji animirani film 2001. godine. Mnogi smatraju da je reč o najboljem japanskom animiranom filmu, ali i jednom od desetak najboljih u ovom veku u konkurenciji svih žanrova! Taj je film primer visprenosti u višeslojnom pripovedanju, kao i lukavog „podmetanja“ bogatog socijalno-političkog, pa i filozofskog sadržaja u narativnoj podlošci. Uzdigao je ovaj žanr iz ograničavajućeg okrilja „zabave za decu i infantilne fanatike“, koji se nekako od starta podrazumevao kada se pominje ponuda dugometražne animacije, na potpuno drugačiji nivo koji ne samo da konkuriše nego i kvalitetno značajno nadmašuje takozvani „ozbiljni“ žanr igranog filma.

Očekujući dane nove slave Da li je odlazak lidera ovog žanra i patrijarhalnog socijaliste u penziju ugrozio japansku animu? Odnosno pošto je ovakav spoj moralne čvrstine i autorske vizije, najpre zapravo neponovljive originalnosti koja odslikava njegov karakter i rad, jedinstven, da li je njegovim povlačenjem izgubljena i nada da će se sa istim osobinama i kvalitetima iz Japana autori obraćati poštovaocima animiranih filmova i ubuduće? Preovlađujuće je mišljenje da nema razloga za brigu. Naprotiv, odlaskom Hajaoa Mijazakija otvoriće se vrata za brojne naslednike koji su i dalje u njegovoj senci. Čak se smatra da japanski animirani film očekuje novo zlatno doba. Kao predvodnik tog novog perioda uspeha i prosperiteta japanskih animiranih filmova navodi se upravo jedan od štićenika studija „Gibli“ Hiromasa Jonebajaši, koji se sa svoja dva dosadašnja filma van „Giblija“, „Tajni svet Arijeta“ i „Kada je Marni bila tu“ (pre tri godine bio nominovan za Oskara), nametnuo kao pravi sledbenik Mijazakijevog duha, ideje i učinka u ovom poslu. Jonebajaši je, kao i Mijazaki, osnivač sopstvenog studija „Ponok“, pa i s te strane postoji sličnost. Ali nije on jedini. Među desetinama sve mlađih novih autora japanske animacije posebno se ističe Makoto Šinkaji, koji je prošlogodišnjim filmom „Tvoje ime“ uspeo, makar u komercijalnom smislu, i da premaši Mijazakija, te izbije na čelo pomenute liste najkomercijalnijih japanskih anima svih vremena! Još ima imena koja očekuju punu afirmaciju ili dalju potvrdu već prepoznatih vrednosti. Mnogi su shvatili ključne sastojke uspešne formule i uspevali su da izmaštaju izuzetne priče o raznim oblicima heroizma, ali u kojima nisu zapostavljene tradicionalne japanske društvene vrednosti i običaji, odnosno barem nisu ugroženi od dominantnih savremenih, dugo spolja nametanih. Začudo, upravo se takav pristup i dalje najviše poštuje u Japanu, zemlji koja je odavno deo zapadnog kapitalizma, ali je istovremeno uspela da ostane svoja.   

[/restrict]