Софтверске подвале моћних концерна и „арогантни“ Ердоган

Скандали и вербални ратови у невреме: Велика афера у немачкој аутомобилској индустрији („дизелгејт“) и опасно заоштравање немачко-турских односа могли би, сасвим ненадано, да усијају политичку атмосферу у завршници иначе млаке кампање за септембарске парламентарне изборе

Да није великог скандала, можда највећег у најважнијој немачкој привредној грани – аутомобилској индустрији – и турског председника Реџепа Тајипа Ердогана, било би ово политички и (медијски) монотоно немачко лето. Ова два случаја би могла, сасвим ненадано, да усијају политичку атмосферу у завршници иначе млаке кампање за парламентарне изборе (Бундестаг, 24. септембра). Најмање што су власти желеле, због чега ће покушати да, по сваку цену, умање штету која је и за њу, иако посредно, очигледно неизбежна: гневни демонстранти у неким (већим) градовима све гласније захтевају (ригорозну) забрану за аутомобиле с дизел-моторима, тврдећи да им „госпођа Меркел, с „њеним дизелгејтом“, угрожава дисање. 

За први случај, откривање велике афере која ових дана потреса Немачку, у чијем су се епицентру нашли, заверенички (према недужним купцима широм света и против њих), најмоћнији произвођачи аутомобила „Фолксваген“, „Мерцедес“, „Ауди“, БМВ и „Порше“, постарао се (ко други!) „Шпигл“. Најновије у дугом низу темељних истраживања најутицајнијег немачког магазина, најчешће набијених „експлозивом“ политички разорне снаге, обелоданило је (пре)дуго чувану тајну о шокантним преварама и криминалном удруживању аутомобилских концерна.

[restrict]

Заверенички тајни договори Уместо очекиване љуте конкуренције, они су годинама, и у потаји, практиковали картелско понашање које би, како ствари тренутно стоје, могло да им се, драстично и драматично, „обије о главу“. Суочиће се, по свему судећи, са драконским (новчаним) казнама које би, по неким проценама, изречене само од стране Европске уније износиле (око) 22 милијарде евра у случају „Фолксвагена“, 15 милијарди за „Мерцедес“ и 10 милијарди за БМВ. Пример Брисела следиле би, неминовно, многе земље, од Кине до Сједињених Америчких Држава, у којима је „Фолксваген“ већ доживео, и доживљава, праву (не само финансијску) калварију.

„Шпигл“ је открио да су гиганти немачке аутомобилске индустрије још од деведесетих година одржавали тајне састанке на којима су договарали коју технику треба уграђивати у њихове аутомобиле, цене, политику према добављачима, кршећи правила о заштити конкуренције, до чега се у Немачкој, јавно и прописима, толико држи. Уосталом, рачунало се да кључ невероватног успеха немачких аутомобила лежи управо у оштрој конкуренцији: ко издржи тако жестоко такмичење и ривалство, а у конкретном случају радило се, и ради, о ривалству тако звучних (луксузних) „икона“ као што су мерцедес, БМВ, фолксваген, ауди, порше, на „домаћем терену“, има снажну предност и препоруку за светске пијаце.

И све би то с договорима произвођача аутомобила, који се, сасвим легално, практикују у оквиру (моћног) Удружења немачке аутомобилске индустрије (договори о неопходној стандардизацији, на корист купаца, на пример униформне технике пуњења за електричне аутомобиле), могло да прође без велике јавне драме, да на тим тајним већањима није, сложно, постигнут споразум о великим преварама, посебно оним с дизел-моторима („дизелгејт“), који су рекламирани и протежирани не само као врхунац (чувене) немачке технике и поузданости него и као неспорни и недостижни врхунац еколошког чистунства.

Тајна строго чуване тајне Манипулисан је, наиме, софтвер уграђен у аутомобиле највећих немачких произвођача аутомобила који пумпу за пречишћавање издувних гасова укључује само док је аутомобил на лабораторијском испитивању. Кад се нађе на улици, и на друму, избацује далеко веће количине угљен-диоксида и по здравље опасних издувних гасова од онога што је записано у његовој „крштеници“, али и знатно изнад дозвољеног. Због тог скандала, ухваћен у обмани, страдао је (у оној америчкој калварији) најпре „Фолксваген“ (о чему је, својевремено, писао и „Печат“): уз астрономске новчане казне, био је принуђен да повуче милионе својих аутомобила!

Испоставило се да то није био усамљен случај и издвојени „грех“ само највећег, уз „Тојоту“, произвођача аутомобила на свету „Фолксвагена“ него плод смишљене подвале милионима купаца и, о чему говори и „Шпиглово“ откриће, организованог криминалног подухвата, чиме је озбиљно уздрмано готово безгранично и беспоговорно поверење у симбол немачке технолошке (пре)моћи и гаранције коју „оверава“ потпис „Made in Germany“.

Остаје непознаница како је споразум о великој обмани могао да остане строго чувана тајна толико времена – министар саобраћаја тврди да је о великом скандалу сазнао захваљујући медијима – иако је у тајном договарању, током година, учествовало две стотине људи у шездесет радних група. Ако је тачно оно о чему пише „Шпигл“, рекао је у једном радио-интервјуу бивши главни економиста БМВ-а Хелмут Бекер, најмање педесет, можда чак и сто шефова у немачкој аутомобилској индустрији морало би да буде смењено. И, највероватније, изведено пред суд.

Убице из ниских побуда За сада је, опет према „Шпиглу“, у правном смислу, као жртва велике афере пао само  менаџер (Ђовани, Италијан пореклом, чије презиме се још не открива) одговоран за развој дизел-мотора у „Аудију“. Његовим хапшењем, које је недавно обављено дискретно, без камера и новинара, афера је добила нову димензију: први пут се у Немачкој, због преваре, иза браве нашао један менаџер аутомобилске индустрије тако високог ранга, што је до сада учињено само у Сједињеним Америчким Државама. Тамошње власти су, наиме, у јануару „поквариле одмор“ у Мајамију, хапшењем, „Фолксвагеновом“ менаџеру Оливеру Шмиту, уз расписане потернице за још пет менаџера великог немачког концерна. Стратегија америчких власти је, примећују немачки медији, „притезање“ менаџера средњег нивоа, како би се, под притиском, открила одговорност оних на врху.

Ако је све ово тачно, констатује лист „Зидвест пресе“, онда су произвођачи аутомобила уплетени у стварање једног од највећих немачких картела, сасвим близу организованом криминалу. Тиме је аутомобилска индустрија нанела велику штету купцима, али, и пре свега, себи самој. Било је кратковидо лишити се конкуренције – она чини фирме јаким, а не тајни договори о манипулацијама ради увећавања профита. Левичарски „Тагесцајтунг“ био је веома директан и оштар: лимузине великих произвођача аутомобила трују ваздух иако је у њима уграђена техника којом то у великој мери може да се спречи. Људи умиру од азотних оксида, па су произвођачи, у том смислу, убице: делују свесно, из ниских побуда – због профита.

Узнемирени политичари Шта је у овој афери толико узнемирило (најодговорније) политичаре? Поједини медији виде и кривицу званичног Берлина, а не само произвођача аутомобила, у великој афери, због нехајних контрола и чак смишљених остављања „рупа у закону“, под утицајем моћног аутомобилског лобија (понос немачке индустрије запошљава 800.000 људи), „за преваранте“, те субвенционисања, преко нижих пореских стопа, потрошње дизела. Политичаре посебно брине могућа експлозија незадовољства и опасно „таласање“ многобројних преварених грађана непосредно пред парламентарне изборе.

Да би се спречиле теже последице, влада припрема за август „ауто-самит“, где би се, уместо радикалних решења која би се одгодила за време после избора, јавности пружиле „пилуле за умирење“, у чијем склопу је и идеја да аутомобилска индустрија преузме укупне трошкове (а рачуна се да би цех читаве операције могао да буде „тежак“ две-три милијарде евра) за уградњу додатне опреме у већ продате аутомобиле. Произвођачи аутомобила су, већ на старту, промптно одбили да то учине, али би њихов отпор могле да сломе окрутне чињенице с којима ће се неминовно суочити: „Фолксваген“ и „Мерцедес“ („Дајмлер“) су, наводно, решени да се „самооптуже“ како би избегли, по оном ко признаје пола му се прашта, или бар ублажили, ригорозне судске казне…

Опасна (вербална) варничења Иако неспоразуми званичног Берлина са све арогантнијим (по немачким медијима) турским председником Реџепом Тајипом Ердоганом нису новијег датума, до отвореног вербалног  немачко-турског рата дошло је минулих дана, опет за немачке политичаре – у невреме. Предстојећи избори доводе Берлин у „клинчу“ са Анкаром у незавидну ситуацију. Ако превише „затегне конопац“, могло би му се то осветити. Немачка канцеларка постала је у драматичној мигрантској кризи практично талац непредвидљивог турског председника: из Анкаре се шаљу нескривене опомене да би могла да се понови мигрантска 2015. од које се Европска унија политички још није опоравила. Ако би Ердоган  заиста „одврнуо славину“ и пустио три милиона избеглица које држи на граници са Сиријом путем Запада, а верује се да до тога неће доћи, то би несумњиво било (посебно) фатално за Ангелу Меркел.

Немачка из „самопоштовања“ не сме да оћути и без гласа посматра оно што се дешава у Турској, рекао је, пословично уздржани шеф државе Франк Валтер Штајнмајер. А то „самопоштовање“ моћне земље добија упадљиву цену управо у време избора. Поред осталог, званични Берлин је и због тога протестовао поводом хапшења у Турској десет бораца за људска права међу којима се нашао и један Немац. Шеф дипломатије Зигмар Габријел најавио је радикалну промену „немачке политике према Турској“ у чијем оквиру се, поред интерних немачких економских „казнених мера“, нашао и наговештај ускраћивања финансијске помоћи (три милијарде евра, за почетак) коју је, ради обуздавања мигрантске кризе, Брисел обећао Анкари.

Анкара не остаје дужна. Ердоганов претећи прст опомиње Немце да се „уразуме“ и престану да се „мешају у унутрашње послове суверене Турске“. Немачка треба да одговори, поручио је гневно турски председник, зашто пружа уточиште терористима који беже из Турске. А међу „терористима“ су се нашли турски официри на служби у НАТО-у и дипломате који се плаше хапшења ако се врате у земљу због њихових, наводних, веза са фамозним имамом Фетулахом Гуленом, којег Анкара оптужује за организацију неуспелог државног удара.

И једна и друга страна се, иначе, оптужују за „рушење мостова“ који су „последњих година грађени“ (Штајнмајер). Турски шеф дипломатије Мевлут Чавушоглу упозорава Немце да не жртвују дугорочне интересе у односима с његовом земљом зарад краткорочних унутрашњих политичких потреба, како би стекли „наклоност бирача на септембарским парламентарним изборима“. А да се заиста доста тога што се последњих недеља збива у немачко-турском варничењу „врти“ око избора, говоре и следеће чињенице: немачки председник покушава да увери „грађане Немачке с турским коренима“ (реч је о бројци од око три милиона) да актуелна политика званичне Анкаре наноси управо штету њима, а немачки шеф дипломатије им поручује да, упркос тешким политичким односима између Турске и Немачке, они припадају овдашњем (немачком) друштву…

[/restrict]