Softverske podvale moćnih koncerna i „arogantni“ Erdogan

Skandali i verbalni ratovi u nevreme: Velika afera u nemačkoj automobilskoj industriji („dizelgejt“) i opasno zaoštravanje nemačko-turskih odnosa mogli bi, sasvim nenadano, da usijaju političku atmosferu u završnici inače mlake kampanje za septembarske parlamentarne izbore

Da nije velikog skandala, možda najvećeg u najvažnijoj nemačkoj privrednoj grani – automobilskoj industriji – i turskog predsednika Redžepa Tajipa Erdogana, bilo bi ovo politički i (medijski) monotono nemačko leto. Ova dva slučaja bi mogla, sasvim nenadano, da usijaju političku atmosferu u završnici inače mlake kampanje za parlamentarne izbore (Bundestag, 24. septembra). Najmanje što su vlasti želele, zbog čega će pokušati da, po svaku cenu, umanje štetu koja je i za nju, iako posredno, očigledno neizbežna: gnevni demonstranti u nekim (većim) gradovima sve glasnije zahtevaju (rigoroznu) zabranu za automobile s dizel-motorima, tvrdeći da im „gospođa Merkel, s „njenim dizelgejtom“, ugrožava disanje. 

Za prvi slučaj, otkrivanje velike afere koja ovih dana potresa Nemačku, u čijem su se epicentru našli, zaverenički (prema nedužnim kupcima širom sveta i protiv njih), najmoćniji proizvođači automobila „Folksvagen“, „Mercedes“, „Audi“, BMV i „Porše“, postarao se (ko drugi!) „Špigl“. Najnovije u dugom nizu temeljnih istraživanja najuticajnijeg nemačkog magazina, najčešće nabijenih „eksplozivom“ politički razorne snage, obelodanilo je (pre)dugo čuvanu tajnu o šokantnim prevarama i kriminalnom udruživanju automobilskih koncerna.

[restrict]

Zaverenički tajni dogovori Umesto očekivane ljute konkurencije, oni su godinama, i u potaji, praktikovali kartelsko ponašanje koje bi, kako stvari trenutno stoje, moglo da im se, drastično i dramatično, „obije o glavu“. Suočiće se, po svemu sudeći, sa drakonskim (novčanim) kaznama koje bi, po nekim procenama, izrečene samo od strane Evropske unije iznosile (oko) 22 milijarde evra u slučaju „Folksvagena“, 15 milijardi za „Mercedes“ i 10 milijardi za BMV. Primer Brisela sledile bi, neminovno, mnoge zemlje, od Kine do Sjedinjenih Američkih Država, u kojima je „Folksvagen“ već doživeo, i doživljava, pravu (ne samo finansijsku) kalvariju.

„Špigl“ je otkrio da su giganti nemačke automobilske industrije još od devedesetih godina održavali tajne sastanke na kojima su dogovarali koju tehniku treba ugrađivati u njihove automobile, cene, politiku prema dobavljačima, kršeći pravila o zaštiti konkurencije, do čega se u Nemačkoj, javno i propisima, toliko drži. Uostalom, računalo se da ključ neverovatnog uspeha nemačkih automobila leži upravo u oštroj konkurenciji: ko izdrži tako žestoko takmičenje i rivalstvo, a u konkretnom slučaju radilo se, i radi, o rivalstvu tako zvučnih (luksuznih) „ikona“ kao što su mercedes, BMV, folksvagen, audi, porše, na „domaćem terenu“, ima snažnu prednost i preporuku za svetske pijace.

I sve bi to s dogovorima proizvođača automobila, koji se, sasvim legalno, praktikuju u okviru (moćnog) Udruženja nemačke automobilske industrije (dogovori o neophodnoj standardizaciji, na korist kupaca, na primer uniformne tehnike punjenja za električne automobile), moglo da prođe bez velike javne drame, da na tim tajnim većanjima nije, složno, postignut sporazum o velikim prevarama, posebno onim s dizel-motorima („dizelgejt“), koji su reklamirani i protežirani ne samo kao vrhunac (čuvene) nemačke tehnike i pouzdanosti nego i kao nesporni i nedostižni vrhunac ekološkog čistunstva.

Tajna strogo čuvane tajne Manipulisan je, naime, softver ugrađen u automobile najvećih nemačkih proizvođača automobila koji pumpu za prečišćavanje izduvnih gasova uključuje samo dok je automobil na laboratorijskom ispitivanju. Kad se nađe na ulici, i na drumu, izbacuje daleko veće količine ugljen-dioksida i po zdravlje opasnih izduvnih gasova od onoga što je zapisano u njegovoj „krštenici“, ali i znatno iznad dozvoljenog. Zbog tog skandala, uhvaćen u obmani, stradao je (u onoj američkoj kalvariji) najpre „Folksvagen“ (o čemu je, svojevremeno, pisao i „Pečat“): uz astronomske novčane kazne, bio je prinuđen da povuče milione svojih automobila!

Ispostavilo se da to nije bio usamljen slučaj i izdvojeni „greh“ samo najvećeg, uz „Tojotu“, proizvođača automobila na svetu „Folksvagena“ nego plod smišljene podvale milionima kupaca i, o čemu govori i „Špiglovo“ otkriće, organizovanog kriminalnog poduhvata, čime je ozbiljno uzdrmano gotovo bezgranično i bespogovorno poverenje u simbol nemačke tehnološke (pre)moći i garancije koju „overava“ potpis „Made in Germany“.

Ostaje nepoznanica kako je sporazum o velikoj obmani mogao da ostane strogo čuvana tajna toliko vremena – ministar saobraćaja tvrdi da je o velikom skandalu saznao zahvaljujući medijima – iako je u tajnom dogovaranju, tokom godina, učestvovalo dve stotine ljudi u šezdeset radnih grupa. Ako je tačno ono o čemu piše „Špigl“, rekao je u jednom radio-intervjuu bivši glavni ekonomista BMV-a Helmut Beker, najmanje pedeset, možda čak i sto šefova u nemačkoj automobilskoj industriji moralo bi da bude smenjeno. I, najverovatnije, izvedeno pred sud.

Ubice iz niskih pobuda Za sada je, opet prema „Špiglu“, u pravnom smislu, kao žrtva velike afere pao samo  menadžer (Đovani, Italijan poreklom, čije prezime se još ne otkriva) odgovoran za razvoj dizel-motora u „Audiju“. Njegovim hapšenjem, koje je nedavno obavljeno diskretno, bez kamera i novinara, afera je dobila novu dimenziju: prvi put se u Nemačkoj, zbog prevare, iza brave našao jedan menadžer automobilske industrije tako visokog ranga, što je do sada učinjeno samo u Sjedinjenim Američkim Državama. Tamošnje vlasti su, naime, u januaru „pokvarile odmor“ u Majamiju, hapšenjem, „Folksvagenovom“ menadžeru Oliveru Šmitu, uz raspisane poternice za još pet menadžera velikog nemačkog koncerna. Strategija američkih vlasti je, primećuju nemački mediji, „pritezanje“ menadžera srednjeg nivoa, kako bi se, pod pritiskom, otkrila odgovornost onih na vrhu.

Ako je sve ovo tačno, konstatuje list „Zidvest prese“, onda su proizvođači automobila upleteni u stvaranje jednog od najvećih nemačkih kartela, sasvim blizu organizovanom kriminalu. Time je automobilska industrija nanela veliku štetu kupcima, ali, i pre svega, sebi samoj. Bilo je kratkovido lišiti se konkurencije – ona čini firme jakim, a ne tajni dogovori o manipulacijama radi uvećavanja profita. Levičarski „Tagescajtung“ bio je veoma direktan i oštar: limuzine velikih proizvođača automobila truju vazduh iako je u njima ugrađena tehnika kojom to u velikoj meri može da se spreči. Ljudi umiru od azotnih oksida, pa su proizvođači, u tom smislu, ubice: deluju svesno, iz niskih pobuda – zbog profita.

Uznemireni političari Šta je u ovoj aferi toliko uznemirilo (najodgovornije) političare? Pojedini mediji vide i krivicu zvaničnog Berlina, a ne samo proizvođača automobila, u velikoj aferi, zbog nehajnih kontrola i čak smišljenih ostavljanja „rupa u zakonu“, pod uticajem moćnog automobilskog lobija (ponos nemačke industrije zapošljava 800.000 ljudi), „za prevarante“, te subvencionisanja, preko nižih poreskih stopa, potrošnje dizela. Političare posebno brine moguća eksplozija nezadovoljstva i opasno „talasanje“ mnogobrojnih prevarenih građana neposredno pred parlamentarne izbore.

Da bi se sprečile teže posledice, vlada priprema za avgust „auto-samit“, gde bi se, umesto radikalnih rešenja koja bi se odgodila za vreme posle izbora, javnosti pružile „pilule za umirenje“, u čijem sklopu je i ideja da automobilska industrija preuzme ukupne troškove (a računa se da bi ceh čitave operacije mogao da bude „težak“ dve-tri milijarde evra) za ugradnju dodatne opreme u već prodate automobile. Proizvođači automobila su, već na startu, promptno odbili da to učine, ali bi njihov otpor mogle da slome okrutne činjenice s kojima će se neminovno suočiti: „Folksvagen“ i „Mercedes“ („Dajmler“) su, navodno, rešeni da se „samooptuže“ kako bi izbegli, po onom ko priznaje pola mu se prašta, ili bar ublažili, rigorozne sudske kazne…

Opasna (verbalna) varničenja Iako nesporazumi zvaničnog Berlina sa sve arogantnijim (po nemačkim medijima) turskim predsednikom Redžepom Tajipom Erdoganom nisu novijeg datuma, do otvorenog verbalnog  nemačko-turskog rata došlo je minulih dana, opet za nemačke političare – u nevreme. Predstojeći izbori dovode Berlin u „klinču“ sa Ankarom u nezavidnu situaciju. Ako previše „zategne konopac“, moglo bi mu se to osvetiti. Nemačka kancelarka postala je u dramatičnoj migrantskoj krizi praktično talac nepredvidljivog turskog predsednika: iz Ankare se šalju neskrivene opomene da bi mogla da se ponovi migrantska 2015. od koje se Evropska unija politički još nije oporavila. Ako bi Erdogan  zaista „odvrnuo slavinu“ i pustio tri miliona izbeglica koje drži na granici sa Sirijom putem Zapada, a veruje se da do toga neće doći, to bi nesumnjivo bilo (posebno) fatalno za Angelu Merkel.

Nemačka iz „samopoštovanja“ ne sme da oćuti i bez glasa posmatra ono što se dešava u Turskoj, rekao je, poslovično uzdržani šef države Frank Valter Štajnmajer. A to „samopoštovanje“ moćne zemlje dobija upadljivu cenu upravo u vreme izbora. Pored ostalog, zvanični Berlin je i zbog toga protestovao povodom hapšenja u Turskoj deset boraca za ljudska prava među kojima se našao i jedan Nemac. Šef diplomatije Zigmar Gabrijel najavio je radikalnu promenu „nemačke politike prema Turskoj“ u čijem okviru se, pored internih nemačkih ekonomskih „kaznenih mera“, našao i nagoveštaj uskraćivanja finansijske pomoći (tri milijarde evra, za početak) koju je, radi obuzdavanja migrantske krize, Brisel obećao Ankari.

Ankara ne ostaje dužna. Erdoganov preteći prst opominje Nemce da se „urazume“ i prestanu da se „mešaju u unutrašnje poslove suverene Turske“. Nemačka treba da odgovori, poručio je gnevno turski predsednik, zašto pruža utočište teroristima koji beže iz Turske. A među „teroristima“ su se našli turski oficiri na službi u NATO-u i diplomate koji se plaše hapšenja ako se vrate u zemlju zbog njihovih, navodnih, veza sa famoznim imamom Fetulahom Gulenom, kojeg Ankara optužuje za organizaciju neuspelog državnog udara.

I jedna i druga strana se, inače, optužuju za „rušenje mostova“ koji su „poslednjih godina građeni“ (Štajnmajer). Turski šef diplomatije Mevlut Čavušoglu upozorava Nemce da ne žrtvuju dugoročne interese u odnosima s njegovom zemljom zarad kratkoročnih unutrašnjih političkih potreba, kako bi stekli „naklonost birača na septembarskim parlamentarnim izborima“. A da se zaista dosta toga što se poslednjih nedelja zbiva u nemačko-turskom varničenju „vrti“ oko izbora, govore i sledeće činjenice: nemački predsednik pokušava da uveri „građane Nemačke s turskim korenima“ (reč je o brojci od oko tri miliona) da aktuelna politika zvanične Ankare nanosi upravo štetu njima, a nemački šef diplomatije im poručuje da, uprkos teškim političkim odnosima između Turske i Nemačke, oni pripadaju ovdašnjem (nemačkom) društvu…

[/restrict]