ПОВРАТАК ПРОТЕСТАНАТА У ОКРИЉЕ РИМОКАТОЛИЧКЕ ЦРКВЕ?

РЕЛИГИЈСКА ГЛОБАЛИЗАЦИЈА

Радио Ватикан је 4. јула 2017. године саопштио ексклузивну вест: протестанти и представници Римокатоличке цркве потписаће (5. јула) заједничку декларацију о „екуменском разумевању“, која, фактички, представља почетак уједињења две цркве

Ватикан је дуго припремао терен за повратак протестантске цркве у своје окриље, а највише је урадио 2016, током припрема заједничке прославе 500. годишњице реформације, када је предузео важне кораке у потчињавању протестаната. Да подсетимо, у октобру 2017. навршава се 500 година од почетка реформације и обележавање овог догађаја је већ почело, при чему све има и шире религијско и политичко значење.
Ватикан је тим поводом саопштио: У среду 5. јула 2017. године у немачком граду Витенбергу, у којем је 1517. рођена реформација, када је Лутер обнародовао својих 95 теза, Светски савез реформисаних цркава, присајединио се ’екуменском разумевању’, оствареном између римокатолика, лутерана и методиста“, јер, како се каже у документу, „доктрина о спасењу уз помоћ благодати вере у центру Јеванђеља“ је и за њих прихватљива.
Није неважан и детаљ који се, изгледа, тиче православља. Римокатолици и протестанти су свој екуменски догађај организовали 5. јула (2017), а управо на тај дан 1439. године на Флорентинском сабору руски митрополит отпадник Исидор, заједно са грчким архиепископом Василијем Бесарионом, потписао је „црквену унију о ујeдињавању православне цркве са Римокатоличком под влашћу папе“, што неке православне богослове наводи на закључак да Света столица жели „да све понови на истом месту“. Зато избор града није случајан. Да овде „има ватре“, сведоче и сами организатори овог догађаја (римокатолици) који су незванично причали да се „западно хришћанство поделило у Витенбергу, те да у њему треба и да се уједини – под нашим условима“.

[restrict]

ПУТ ДО ЦРКВЕНОГ ЈЕДИНСТВА Припреме за „екуменско разумевање“ су почеле 1999. године, а протестанте је приликом дијалога предводио бискуп Фридрих Вебер из Уједињене евангелистичке лутеранске цркве Немачке, иначе шеф одељења за дијалог са римокатолицима. Према мишљењу бискупа Вебера, схватање евхаристије „не разликује се као некада“. Декларација коју су том приликом (1999) потписали римокатолици и протестанти показала је да две стране „могу доћи до диференцираног консензуса“ о овом питању. Заједничка деклерација о евхаристији имала је за циљ да „одстрани неповерење и предрасуде које су постојале код обе стране“.
После поменуте декларације није се стало, јер су представници Лутеранске цркве Шведске и Финске институционализовали дијалог са римокатолицима „формирајући Комитет за даљњи дијалог две хришћанске традиције“, да би у већ у марту 2010. објавили студију према којој између римокатолика и лутерана у данашње време „постоји више сагласја поводом основа духовног живота, вере и светих тајни, посебно крштења и причешћа, него разногласја“. Циљ лутерана, како је истакао коментаришући студију бискуп хелсинкија Ејеро Хуовинен, јесте „стицање општег поверења које би довело до заједничког причешћа“. Другим речима – до црквеног јединства.
У мају следеће године у Минхену је одржан „екуменски фестивал“, организован од лутерана и римокатолика. На фестивалу је учествовало више од 10.000 људи, а већ 2003. године у лутеранском храму Берлина организована је екуменска служба на којој је римокатолички свештеник причешћивао све редом – и римокатолике и лутеране. Истина, после тога свештенику је неко време забрањено служење, јер у то време Римокатоличка црква није дозвољавала заједничко причешћивање, али је после издржане „казне“ унапређен. Сасвим другачији став имају лутерани, који сматрају да причешћу може приступити сваки крштени хришћанин.
Редакција листа Слободне католичке новине уједињење римокатолика и протестаната оценила је као „велику протестантску авантуру (папе) Франциска“, додајући да је она „законито чедо рођено од стране масонства“. Наиме, редакција поменутог листа сматра да глобализација у актуелној фази има три нивоа: центар глобалне религије треба да постане Ватикан, глобалних финансија Лондон, а глобалне војне моћи Вашингтон. Истовремено, екуменизам је оценила као јерес. Исти лист сматра, позивајући се на оцене листа Католик хералд, да је све почело 1999. године, када су римокатолици и Светска лутеранска федерација усвојили документ о оправдавању Лутера, којим, чињеница је, Ватикан добија власт над лутеранима, али се римокатолицизам протестантизује. Управо ово је кључни разлог зашто се редакција Слободних католичких новина не слаже око уједињења са протестантима.
Велику улогу у присаједињењу протестаната Светој столици имао је јужноафрички пастор енглеског порекла Тони Палмер, иначе припадник „конвергентног покрета у протестантизму“ који учи да је реформација завршена. Он је позивао духовне наследнике Лутера да се одрекну „окова протестантизма“. Управо са овим пастором папа Франциско се сретао у Аргентини, а многи сматрају да му је садашњи папа био и духовни отац.
Интересантно је и како је текло уједињење протестаната и римокатолика. Наиме, када је Франциско постао папа, није тежио „рашчишћавању нерешених питања“, као што није ни „замолио“ Папски савет за јединство хришћана да организује конференцију, нити се обратио групи „Евангелисти и римокатолици заједно у Америци“, који су имали највише резултата у дијалогу две конфесије. Уместо тога позвао је свог друга пастора Палмера и поставио га за „апостолског представника за јединство хришћана“, који је даље водио процес. Снимао је филмове, држао проповеди о потреби уједињења, лобирао итд. На крају је придобио мноштво протестаната које је јавно водио на сусрете са папом.
Но интересантно је да Палмер није дочекао уједињење, јер је погинуо у Енглеској (саобраћајна несрећа, а на Јутјубу постоји снимак у коме се износи теорија да је заправо убијен) само месец дана после предаје папи завршног текста Декларације о уједињењу протестаната и римокатолика (званично: „Декларација вере у јединству ради мисије“). Управо ову декларацију су потписали папа Франциско и представници протестаната 5. јула 2017. године.
Папа је Палмера звао „братом бискупом“, а после његове смрти посетио је протестантску цркву и тако постао први папа који је тако нешто урадио, при чему се извинио за насиље над протестантима у Италији од стране Римске цркве. Критичари овог процеса сматрају да је Палмер заправо био тајни римокатолик.

ПРОТЕСТАНТСКО ШАРЕНИЛО Остаје, наравно, питање колико ће протестанти послушати своје бискупе и проповеднике и заиста се ујединити са римокатолицима. Око овог питања постоје различита мишљења. На пример, римокатолички свештеник Двајт Лонгенекер, раније евангелиста (протестант), каже да код протестаната не постоји јединствени орган или институција која би се помирила са Римом. И сам евангелизам (претестантизам) у себи садржи бројне разлике и нејединство. Постоје протестанти фундаменталисти, телевизијски проповедници, протестанти англокатолици (англиканци), харизмате, модернисти итд. Они немају јединствени ауторитет, него су слободни да све сами тумаче. Другим речима, уједињење са једном протестантском групом не значи јединство са целим протестантизмом. Други проблем је еклезиологија. Протестанти негују идеју „невидљиве цркве“, што значи да немају проблема са прихватањем институционалног нејединства, тј. постојања хиљада протестантских цркава. За протестанте је „институционална црква“ земаљска и привремена, тако да припадност таквој институцији није важна. У том смислу и формално присаједињење за њих нема значај и важност.
Улф Екман, шведски пастор „мегацркве“, који је у међувремену прешао у римокатолицизам, сагласан је да се протестанти боје „суперцркве“. Поред тога он сматра да се старе ране могу зацелити само „паралелним приступом“. То значи да обе стране треба да се приближавају једна другој, избегавајући потчињавање и тријумфализам. Уједињавање претестаната и римокатолика оцењује више као стапање него као преобраћење, са чим је сагласан и папа Франциско, који о овом процесу говори као о „јединству без једнообразности“, преносе Слободне католичке новине.
Православни богослови сматрају да лутеранско „спасавање вером“ представља већу јерес у односу на папизам, тј. учење да је папа непогрешиви заменик Христов на Земљи. Прихватајући ову јерес Ватикан је још једном посведочио да га интересује само власт, а не хришћанска догматика, која се сада у римокатолицизму може видети „само у траговима“.
Овде се православни позивају на светог Илариона Троицког, који је рекао: „Латинство је сасвим законито породило, мада непокорни, протестантизам. Протестантизам је био протест мисли једног човека против мисли другог и није обновио древно хришћанство, већ је једну врсту унакаженог хришћанства заменио другом. Био је нова лаж гора од прве. Протестантизам је само рекао последње речи папизма, извео из њега коначни логични закључак.“ Протестантизам је дакле јавно поставио питање зашто би истина била предата само једном човеку и то папи, независно од цркве? Зато је протестантизам закључио да је сваки човек непогрешив, што је у потпуности уништило идеју цркве, те заменио веру расуђивањима поједине личности, а спасење преко цркве заменио маштовитом увереношћу да је могуће спасење преко Христа, а без Цркве.
Сада је језуита Франциско показао да уме да се помири са овом „маштовитом увереношћу“ протестаната, наравно ако се потчине њему. С друге стране, традиционални римокатолици (као и протестанти) ову одлуку о уједињењу не прихватају. Но треба знати, пише Игор Друз, да је актуелни папа „глобалиста, заговорник неолибералне идеологије, док су његове колеге лутерани још већи заговорници либерализма“. Од старог папизма код Франциска остала је само једна идеја: идеја светске власти папа. Управо се ово подразумевало у припреми заједничке декларације римокатолика и протестаната. Радио Ватикан је потврдио мишљење поменутог руског аутора, јер је известио да скоро сви „лидери протестаната“ већ сада учествују у заједничким молитвама са римокатолицима, фактички признајући новоуспостављено јединство цркава и примат папе.
„У време екуменског богослужења, а у присуству представника лутеранске, методистичке и Римокатоличке цркве, руководиоци Светског савеза реформаторских цркава званично су се придружили заједничкој Декларацији о доктрини спасења. Папски савет на церемонији ће представљати секретар ове институције монсињор Брајан Фарел и отац Авелино Гонсалес. На тај начин је решено кључно питање, које је постало основа сукоба између реформатора и црквене власти у XVI веку, а што даје могућност за успостављање већег духовног и црквеног јединства између римокатолика и протестаната“.
Истина, аналитичари упозоравају да су амбиције Ватикана много веће од потчињавања протестаната, при чему основа за „уједињење“, односно потчињавање других религија треба да се обавља „под окриљем екуменизма и борбе за праведни свет“. Треба приметити да је пароле с овим у вези папа Франциско већ „лансирао“ („сарадња у служењу страдајућем човечанству“) приликом сусрета са руским патријархом Кирилом у Хавани, тако да је јасан правац даљег деловања Свете столице. Наиме, анализа пароле о „социјалном служењу и борби са социјалном неправдом“ указује да се код римокатолика и других хришћана који их следе спасење не повезује са вером колико са политичком делатношћу.
Руски богослови на ове тезе римокатолика одговарају да то није хришћански и цитирају речи светог Илариона Троицког: „Православна црква учи да се спасење остварује Богом, али не без човека, од кога се тражи права вера и доброделатни живот по вољи Божјој, која и јесте спасење. Спасење се састоји у томе да човек преко личне вере добије приступ благодати, које се налазе у светим тајнама Цркве.“
Јасно је, дакле, да се ради о два различита приступа спасењу: римокатолици инсистирају на овоземаљском спасењу од социјалне неправде, а православни на духовном путу. Другим речима, једни би да спасавају политичким путем, други вером.
У октобру 2017. навршава се, како смо већ навели, 500 година од почетка реформације, што ће обележити скоро све цркве, па и Руска православна црква, напомиње Олга Четверикова. За њу је кључно питање зашто православни, у том смислу и православна Русија, учествују у прослави нечега у чему нису учествовали и немају никакав лични однос? За њу одговор лежи у пројекту „једне светске цркве“ и „универзалне синкретичке религије“, за коју се највише заузимају управо Ватикан, протестанти и масонски кругови, а који су и поставили основе екуменском покрету. Актуелно протестантско-римокатоличко уједињење, у том смислу, само је једна епизода религијске глобализације која у потпунијем обиму тек следи.

[/restrict]