POVRATAK PROTESTANATA U OKRILJE RIMOKATOLIČKE CRKVE?

RELIGIJSKA GLOBALIZACIJA

Radio Vatikan je 4. jula 2017. godine saopštio ekskluzivnu vest: protestanti i predstavnici Rimokatoličke crkve potpisaće (5. jula) zajedničku deklaraciju o „ekumenskom razumevanju“, koja, faktički, predstavlja početak ujedinjenja dve crkve

Vatikan je dugo pripremao teren za povratak protestantske crkve u svoje okrilje, a najviše je uradio 2016, tokom priprema zajedničke proslave 500. godišnjice reformacije, kada je preduzeo važne korake u potčinjavanju protestanata. Da podsetimo, u oktobru 2017. navršava se 500 godina od početka reformacije i obeležavanje ovog događaja je već počelo, pri čemu sve ima i šire religijsko i političko značenje.
Vatikan je tim povodom saopštio: U sredu 5. jula 2017. godine u nemačkom gradu Vitenbergu, u kojem je 1517. rođena reformacija, kada je Luter obnarodovao svojih 95 teza, Svetski savez reformisanih crkava, prisajedinio se ’ekumenskom razumevanju’, ostvarenom između rimokatolika, luterana i metodista“, jer, kako se kaže u dokumentu, „doktrina o spasenju uz pomoć blagodati vere u centru Jevanđelja“ je i za njih prihvatljiva.
Nije nevažan i detalj koji se, izgleda, tiče pravoslavlja. Rimokatolici i protestanti su svoj ekumenski događaj organizovali 5. jula (2017), a upravo na taj dan 1439. godine na Florentinskom saboru ruski mitropolit otpadnik Isidor, zajedno sa grčkim arhiepiskopom Vasilijem Besarionom, potpisao je „crkvenu uniju o ujedinjavanju pravoslavne crkve sa Rimokatoličkom pod vlašću pape“, što neke pravoslavne bogoslove navodi na zaključak da Sveta stolica želi „da sve ponovi na istom mestu“. Zato izbor grada nije slučajan. Da ovde „ima vatre“, svedoče i sami organizatori ovog događaja (rimokatolici) koji su nezvanično pričali da se „zapadno hrišćanstvo podelilo u Vitenbergu, te da u njemu treba i da se ujedini – pod našim uslovima“.

[restrict]

PUT DO CRKVENOG JEDINSTVA Pripreme za „ekumensko razumevanje“ su počele 1999. godine, a protestante je prilikom dijaloga predvodio biskup Fridrih Veber iz Ujedinjene evangelističke luteranske crkve Nemačke, inače šef odeljenja za dijalog sa rimokatolicima. Prema mišljenju biskupa Vebera, shvatanje evharistije „ne razlikuje se kao nekada“. Deklaracija koju su tom prilikom (1999) potpisali rimokatolici i protestanti pokazala je da dve strane „mogu doći do diferenciranog konsenzusa“ o ovom pitanju. Zajednička dekleracija o evharistiji imala je za cilj da „odstrani nepoverenje i predrasude koje su postojale kod obe strane“.
Posle pomenute deklaracije nije se stalo, jer su predstavnici Luteranske crkve Švedske i Finske institucionalizovali dijalog sa rimokatolicima „formirajući Komitet za daljnji dijalog dve hrišćanske tradicije“, da bi u već u martu 2010. objavili studiju prema kojoj između rimokatolika i luterana u današnje vreme „postoji više saglasja povodom osnova duhovnog života, vere i svetih tajni, posebno krštenja i pričešća, nego raznoglasja“. Cilj luterana, kako je istakao komentarišući studiju biskup helsinkija Ejero Huovinen, jeste „sticanje opšteg poverenja koje bi dovelo do zajedničkog pričešća“. Drugim rečima – do crkvenog jedinstva.
U maju sledeće godine u Minhenu je održan „ekumenski festival“, organizovan od luterana i rimokatolika. Na festivalu je učestvovalo više od 10.000 ljudi, a već 2003. godine u luteranskom hramu Berlina organizovana je ekumenska služba na kojoj je rimokatolički sveštenik pričešćivao sve redom – i rimokatolike i luterane. Istina, posle toga svešteniku je neko vreme zabranjeno služenje, jer u to vreme Rimokatolička crkva nije dozvoljavala zajedničko pričešćivanje, ali je posle izdržane „kazne“ unapređen. Sasvim drugačiji stav imaju luterani, koji smatraju da pričešću može pristupiti svaki kršteni hrišćanin.
Redakcija lista Slobodne katoličke novine ujedinjenje rimokatolika i protestanata ocenila je kao „veliku protestantsku avanturu (pape) Franciska“, dodajući da je ona „zakonito čedo rođeno od strane masonstva“. Naime, redakcija pomenutog lista smatra da globalizacija u aktuelnoj fazi ima tri nivoa: centar globalne religije treba da postane Vatikan, globalnih finansija London, a globalne vojne moći Vašington. Istovremeno, ekumenizam je ocenila kao jeres. Isti list smatra, pozivajući se na ocene lista Katolik herald, da je sve počelo 1999. godine, kada su rimokatolici i Svetska luteranska federacija usvojili dokument o opravdavanju Lutera, kojim, činjenica je, Vatikan dobija vlast nad luteranima, ali se rimokatolicizam protestantizuje. Upravo ovo je ključni razlog zašto se redakcija Slobodnih katoličkih novina ne slaže oko ujedinjenja sa protestantima.
Veliku ulogu u prisajedinjenju protestanata Svetoj stolici imao je južnoafrički pastor engleskog porekla Toni Palmer, inače pripadnik „konvergentnog pokreta u protestantizmu“ koji uči da je reformacija završena. On je pozivao duhovne naslednike Lutera da se odreknu „okova protestantizma“. Upravo sa ovim pastorom papa Francisko se sretao u Argentini, a mnogi smatraju da mu je sadašnji papa bio i duhovni otac.
Interesantno je i kako je teklo ujedinjenje protestanata i rimokatolika. Naime, kada je Francisko postao papa, nije težio „raščišćavanju nerešenih pitanja“, kao što nije ni „zamolio“ Papski savet za jedinstvo hrišćana da organizuje konferenciju, niti se obratio grupi „Evangelisti i rimokatolici zajedno u Americi“, koji su imali najviše rezultata u dijalogu dve konfesije. Umesto toga pozvao je svog druga pastora Palmera i postavio ga za „apostolskog predstavnika za jedinstvo hrišćana“, koji je dalje vodio proces. Snimao je filmove, držao propovedi o potrebi ujedinjenja, lobirao itd. Na kraju je pridobio mnoštvo protestanata koje je javno vodio na susrete sa papom.
No interesantno je da Palmer nije dočekao ujedinjenje, jer je poginuo u Engleskoj (saobraćajna nesreća, a na Jutjubu postoji snimak u kome se iznosi teorija da je zapravo ubijen) samo mesec dana posle predaje papi završnog teksta Deklaracije o ujedinjenju protestanata i rimokatolika (zvanično: „Deklaracija vere u jedinstvu radi misije“). Upravo ovu deklaraciju su potpisali papa Francisko i predstavnici protestanata 5. jula 2017. godine.
Papa je Palmera zvao „bratom biskupom“, a posle njegove smrti posetio je protestantsku crkvu i tako postao prvi papa koji je tako nešto uradio, pri čemu se izvinio za nasilje nad protestantima u Italiji od strane Rimske crkve. Kritičari ovog procesa smatraju da je Palmer zapravo bio tajni rimokatolik.

PROTESTANTSKO ŠARENILO Ostaje, naravno, pitanje koliko će protestanti poslušati svoje biskupe i propovednike i zaista se ujediniti sa rimokatolicima. Oko ovog pitanja postoje različita mišljenja. Na primer, rimokatolički sveštenik Dvajt Longeneker, ranije evangelista (protestant), kaže da kod protestanata ne postoji jedinstveni organ ili institucija koja bi se pomirila sa Rimom. I sam evangelizam (pretestantizam) u sebi sadrži brojne razlike i nejedinstvo. Postoje protestanti fundamentalisti, televizijski propovednici, protestanti anglokatolici (anglikanci), harizmate, modernisti itd. Oni nemaju jedinstveni autoritet, nego su slobodni da sve sami tumače. Drugim rečima, ujedinjenje sa jednom protestantskom grupom ne znači jedinstvo sa celim protestantizmom. Drugi problem je ekleziologija. Protestanti neguju ideju „nevidljive crkve“, što znači da nemaju problema sa prihvatanjem institucionalnog nejedinstva, tj. postojanja hiljada protestantskih crkava. Za protestante je „institucionalna crkva“ zemaljska i privremena, tako da pripadnost takvoj instituciji nije važna. U tom smislu i formalno prisajedinjenje za njih nema značaj i važnost.
Ulf Ekman, švedski pastor „megacrkve“, koji je u međuvremenu prešao u rimokatolicizam, saglasan je da se protestanti boje „supercrkve“. Pored toga on smatra da se stare rane mogu zaceliti samo „paralelnim pristupom“. To znači da obe strane treba da se približavaju jedna drugoj, izbegavajući potčinjavanje i trijumfalizam. Ujedinjavanje pretestanata i rimokatolika ocenjuje više kao stapanje nego kao preobraćenje, sa čim je saglasan i papa Francisko, koji o ovom procesu govori kao o „jedinstvu bez jednoobraznosti“, prenose Slobodne katoličke novine.
Pravoslavni bogoslovi smatraju da luteransko „spasavanje verom“ predstavlja veću jeres u odnosu na papizam, tj. učenje da je papa nepogrešivi zamenik Hristov na Zemlji. Prihvatajući ovu jeres Vatikan je još jednom posvedočio da ga interesuje samo vlast, a ne hrišćanska dogmatika, koja se sada u rimokatolicizmu može videti „samo u tragovima“.
Ovde se pravoslavni pozivaju na svetog Ilariona Troickog, koji je rekao: „Latinstvo je sasvim zakonito porodilo, mada nepokorni, protestantizam. Protestantizam je bio protest misli jednog čoveka protiv misli drugog i nije obnovio drevno hrišćanstvo, već je jednu vrstu unakaženog hrišćanstva zamenio drugom. Bio je nova laž gora od prve. Protestantizam je samo rekao poslednje reči papizma, izveo iz njega konačni logični zaključak.“ Protestantizam je dakle javno postavio pitanje zašto bi istina bila predata samo jednom čoveku i to papi, nezavisno od crkve? Zato je protestantizam zaključio da je svaki čovek nepogrešiv, što je u potpunosti uništilo ideju crkve, te zamenio veru rasuđivanjima pojedine ličnosti, a spasenje preko crkve zamenio maštovitom uverenošću da je moguće spasenje preko Hrista, a bez Crkve.
Sada je jezuita Francisko pokazao da ume da se pomiri sa ovom „maštovitom uverenošću“ protestanata, naravno ako se potčine njemu. S druge strane, tradicionalni rimokatolici (kao i protestanti) ovu odluku o ujedinjenju ne prihvataju. No treba znati, piše Igor Druz, da je aktuelni papa „globalista, zagovornik neoliberalne ideologije, dok su njegove kolege luterani još veći zagovornici liberalizma“. Od starog papizma kod Franciska ostala je samo jedna ideja: ideja svetske vlasti papa. Upravo se ovo podrazumevalo u pripremi zajedničke deklaracije rimokatolika i protestanata. Radio Vatikan je potvrdio mišljenje pomenutog ruskog autora, jer je izvestio da skoro svi „lideri protestanata“ već sada učestvuju u zajedničkim molitvama sa rimokatolicima, faktički priznajući novouspostavljeno jedinstvo crkava i primat pape.
„U vreme ekumenskog bogosluženja, a u prisustvu predstavnika luteranske, metodističke i Rimokatoličke crkve, rukovodioci Svetskog saveza reformatorskih crkava zvanično su se pridružili zajedničkoj Deklaraciji o doktrini spasenja. Papski savet na ceremoniji će predstavljati sekretar ove institucije monsinjor Brajan Farel i otac Avelino Gonsales. Na taj način je rešeno ključno pitanje, koje je postalo osnova sukoba između reformatora i crkvene vlasti u XVI veku, a što daje mogućnost za uspostavljanje većeg duhovnog i crkvenog jedinstva između rimokatolika i protestanata“.
Istina, analitičari upozoravaju da su ambicije Vatikana mnogo veće od potčinjavanja protestanata, pri čemu osnova za „ujedinjenje“, odnosno potčinjavanje drugih religija treba da se obavlja „pod okriljem ekumenizma i borbe za pravedni svet“. Treba primetiti da je parole s ovim u vezi papa Francisko već „lansirao“ („saradnja u služenju stradajućem čovečanstvu“) prilikom susreta sa ruskim patrijarhom Kirilom u Havani, tako da je jasan pravac daljeg delovanja Svete stolice. Naime, analiza parole o „socijalnom služenju i borbi sa socijalnom nepravdom“ ukazuje da se kod rimokatolika i drugih hrišćana koji ih slede spasenje ne povezuje sa verom koliko sa političkom delatnošću.
Ruski bogoslovi na ove teze rimokatolika odgovaraju da to nije hrišćanski i citiraju reči svetog Ilariona Troickog: „Pravoslavna crkva uči da se spasenje ostvaruje Bogom, ali ne bez čoveka, od koga se traži prava vera i dobrodelatni život po volji Božjoj, koja i jeste spasenje. Spasenje se sastoji u tome da čovek preko lične vere dobije pristup blagodati, koje se nalaze u svetim tajnama Crkve.“
Jasno je, dakle, da se radi o dva različita pristupa spasenju: rimokatolici insistiraju na ovozemaljskom spasenju od socijalne nepravde, a pravoslavni na duhovnom putu. Drugim rečima, jedni bi da spasavaju političkim putem, drugi verom.
U oktobru 2017. navršava se, kako smo već naveli, 500 godina od početka reformacije, što će obeležiti skoro sve crkve, pa i Ruska pravoslavna crkva, napominje Olga Četverikova. Za nju je ključno pitanje zašto pravoslavni, u tom smislu i pravoslavna Rusija, učestvuju u proslavi nečega u čemu nisu učestvovali i nemaju nikakav lični odnos? Za nju odgovor leži u projektu „jedne svetske crkve“ i „univerzalne sinkretičke religije“, za koju se najviše zauzimaju upravo Vatikan, protestanti i masonski krugovi, a koji su i postavili osnove ekumenskom pokretu. Aktuelno protestantsko-rimokatoličko ujedinjenje, u tom smislu, samo je jedna epizoda religijske globalizacije koja u potpunijem obimu tek sledi.

[/restrict]