Наменски замајац Србије

После скоро две деценије од напада НАТО-а на Југославију наменска индустрија доживљава препород, што је забележено и ван наших граница. Узлет наменске индустрије данас подсећа на златно доба бивше државе. Уз богату традицију, домаћу памет и све значајнија страна улагања, наша одбрамбена индустрија постаје главни мотор развоја српске привреде и значајан фактор у расту бруто друштвеног производа

Да ли случајно или не, тек мај и јун ове године, ако занемаримо избор владе Србије, обележила је Војска Србије и наша наменска индустрија. Само нешто више од месец дана од изведене показне војне вежбе „Челик“, на којој се јавност уверила у достигнућа и могућности српског војноиндустријског комплекса, на Београдском сајму је одржан 8. међународни сајам наоружања „Партнер“. А већ неколико дана касније у погон је пуштена нова фабрика стрељачке муниције „Белом“ у Узићима у општини Пожега.

[restrict]

НОВИ СИСТЕМИ ОРУЖЈА На сајму су премијерно приказани нови системи, као што су нова верзија „Норе“ и лансер за ракету „Шумадија“. „Нора“ од 155 мм се доста разликује од тренутно постојеће, на њој су отклоњене све мањкавости и замерке које је стара имала. На сајму су приказани и лансери од 107 мм, нова минобацачка опрема, затим командно возило за „Алас“ (ракетни систем), као и лансер за ракету „Шумадија“ домета 300 километара. Био је ту и нов ракетни систем „Александар“, модуларна пушка 6,5 мм, земаљска беспосадна платформа „Милош“, самоходни ракетни системи „Пасарс“, оклопно возило „Милош“, модуларни вишецевни ракетни лансирни систем „Огањ 2“, модернизовано борбено возило, модернизован тенк…

На отварању сајма наоружања председник Србије Александар Вучић истакао је да је „од кључног значаја у наредном периоду да као земља утичемо на развој научног подмлатка, оних људи који будућност виде у послу у наменској и одбрамбеној индустрији. Ту посла увек има. Почели смо да запошљавамо нове људе и у техничко-ремонтним заводима, имаћемо за 1.488 војника више, што говори да имамо простора и за нашу војску и још више за инжењере машинства и електротехнике, како би добили кадрове за будућност, од којих очекујемо да својом памећу производе најсавременије, али учествују у модернизацији постојећег оружја и оруђа“.

Некада технолошки напредна наменска индустрија Србије, чувена по својим оружарима, чија традиција сеже до половине 19. века, делимично је уништена током бомбардовања 1999. године, а почетком овог столећа додатно девастирана погрешном политиком и упливом НАТО саветника.

После скоро две деценије од напада НАТО-а на Југославију наменска индустрија доживљава препород, што је забележено и ван наших граница. Узлет наменске индустрије данас подсећа на златно доба бивше државе. Само 2016. године Србија је произвела и извезла наоружање и војну опрему вредну 894 милиона долара, чиме је потврђено да је оружје роба која лако долази до купаца у иностранству. Циљ домаћих оружара и државног предузећа „Југоимпорт СДПР“, које послује као интегратор фабрика домаће војне индустрије, како је истицано протекле деценије, јесте да по обиму извоза покуша да стигне резултате које је бележила СФРЈ. Очекује се да ће Србија извозити више од милијарду евра годишње производа наменске индустрије у наредних пет-шест година.

Са 20.000 радника одбрамбени сектор не само да помаже сигурност грађана, гарантује одбрану и безбедност већ постаје и својеврсни носилац економског развоја. Њену окосницу чине крагујевачка „Застава оружје“, „Први партизан“ из Ужица, чачанска „Слобода“, ваљевски „Крушик“, „Милан Благојевић“ из Лучана и „Прва искра“ Барич. Њихова производња је у највећој мери сведена на стрељива, са тенденцијом развоја и улагања у производњу оклопних и артиљеријских оруђа.

ИНВЕСТИЦИОНА ИНЈЕКЦИЈА Још у априлу ове године, тада као председник Владе Републике Србије, Александар Вучић се састао са директорима осам привредних друштава одбрамбене индустрије Србије, јавног предузећа „Југоимпорт СДПР“, два привредна друштва, која би у току 2017. требало да постану део одбрамбене индустрије Србије, и са директорима три ремонтна завода, и саопштио им да је влада Србије одлучила да војну индустрију у Србији помогне са више од 42 милиона евра, што ће бити директна инвестициона инјекција која није дошла од предузећа већ директно од државе. Новчана помоћ је намењена и за производњу, али и за модернизацију, па и изградњу једне сасвим нове фабрике.

Већ на сајму наоружања „Партнер“ председник Вучић је најавио да ће и стране компаније инвестирати у одбрамбену индустрију Србије и да је Министарство одбране припремило измене закона које ће отворити пут иностраним компанијама ка српској војној индустрији, уз учешће у власништву од највише 49 одсто.

„То ће омогућити долазак стране памети, знања и новца и обезбедити да фабрике војне индустрије Србије постану главни мотор развоја српске привреде и да значајно учествују у расту бруто друштвеног производа“, рекао је Вучић. Експерти и бивши руководиоци у наменској индустрији сматрају да је то добар потез јер, и поред недавно најављених инвестиција (само у протекле две године држава је инвестирала 126 милиона евра у унапређење капацитета постојећих фабрика одбрамбене индустрије Србије), сумњају да би држава могла да обезбеди финансијску консолидацију одбрамбене индустрије Србије, коју чине и друге фирме из области наменске производње. Због тога један од начина за опстанак војне индустрије у Србији и убрзање њеног поновног успона на светском тржишту јесте – докапитализација.

Русија је, рецимо, своја предузећа из области наоружања и муниције препустила приватном капиталу, уз задржавање права да утиче на развој борбених средстава неопходних за одбрану земље. На Западу су скоро све војне фирме приватне, али већина њих има подршку државе, што им омогућава профитабилно пословање. У Русији је, поред осталих војних фабрика за производњу конвенционалног наоружања, приватизован и Концерн „Калашњиков“, који је од великог губитника прерастао у водећег руског извозника.

Директор СДПР Југослав Петковић истиче да је српска наменска индустрија у константном успону и да постаје један од главних мотора наше индустрије и као потврду тога наводи да је „само 2016, дакле за годину дана, СДПР имала већу добит него за 12 година, односно од 2000. па све до 2012“. А колики је значај наменске индустрије, по речима Петковића, најбоље говори чињеница да би извоз у наредних пет до шест година могао да премаши износ од милијарду евра. „Домаћа војна индустрија може да извезе све што произведе, зато што имамо квалитетно оружје“, рекао је Петковић.

И нова фабрика у Узићима код Пожеге, која је део пројекта развоја одбрамбене индустрије под радним називом Одбрамбено технолошка индустријска база Србије (ОТИБС) – „Визија 2020“, производиће стрељачку муницију. Фабрика у коју је уложено око 90 милиона евра, чији је инвеститор фирма „Борбени сложени системи“, део предузећа „Југоимпорт СДПР“, производиће муницију малог калибра и у првој фази запослиће чак 350 радника. Како је и планирано, прва и друга фаза изградње те фабрике је завршена на време, а до 2020. требало би да буде завршена и трећа фаза, када ће бити запослено додатних 100 радника.

СВЕТСКИ СТАНДАРДИ Када говоримо о Фабрици стрељачке муниције, важно је напоменути да је реч о првој фабрици која се гради након Другог светског рата где ће се производити мала стрељачка муниција, у комплексу од чак 21 објекта.

Посебан куриозитет је што ће се на једном месту производити стрељачка муниција од 9 мм, 7,62 мм, 5,56 мм и 12,7 мм, а ако је упоредимо са фабрикама у региону, чији је капацитет око седам милиона, наша фабрика производиће око 10 милиона метака.

Пре нешто више од годину дана Вучић, тада на функцији премијера, присуствовао је полагању камена темељца за фабрику стрељачке муниције, да би на њеном отварању рекао да се ради о најмодернијој фабрици, да ће око 5.000 комада муниције у просеку производити један радник, што је по свим светским стандардима. „Све што направимо ће бити продато унапред. Имамо нове идеје за ракетна пуњења у Панчеву, имамо идеју за Краљево, сем чешке фабрике, биће и једна индијска. Тржиште нам је све веће и захтевније, а у претходним годинама све више пратимо светске токове. Морамо да напредујемо да бисмо сачували своју безбедност, те да зарадимо и продајемо што више“, истакао је председник у Узићима.

Ова изјава је на фону десетак дана раније датог саопштења индијске компаније „Анил Амбани груп“ да је склопила десетогодишње стратешко партнерство са српским предузећем „Југоимпорт СДПР“ чија се вредност процењује на 2,7 милијарди евра. Партнерство се односи на производњу муниције и „откривање пословних могућности“. Индија, пише у документу, тренутно увози скоро 50 одсто муниције, за шта годишње издваја 1,4 милијарди евра.

РЕМОНТНИ ЦЕНТАР – ШАНСА Наравно, није све тако идилично као у производњи стрељачке муниције. То је истакао и председник Вучић у интервјуу за „Спутњик“, уз констатацију да је наша наменска индустрија заостајала у развоју 20-30 година и за Западом и за руском механиком и електроником. „Покушавамо ту разлику да премостимо и фабрика коју сам у суботу у Узићима отворио је прва високотехнолошког нивоа“, каже Вучић, али и додаје да још нисмо у стању да направимо возило за војску са независним вешањем са погоном на четири точка, што је важно за покретљивост војних возила, наводећи „камаз“ возила као пример.

У склопу инсистиране сарадње најизвеснији је ремонт и модернизација хеликоптера које производи руска компанија „Мил“ у Србији, о чему се причало још почетком прошле године, али до данас се од тога даље није отишло. Претпоставља се да би се тај посао радио у Ваздухопловном заводу „Мома Станојловић“ на Војном аеродрому Батајница, који је у обновљеном погону након НАТО бомбардовања од 2007. до 2011. ремонтовао шест хеликоптера Ми-8, чија употреба истиче у наредним годинама, као и два Ми-17, од којих се један срушио у несрећи пре две године.

Иако има скептика о питању ремонта у „Моми“, већина их позитивно гледа на тај посао. Горан Цвијовић, директор Ваздухопловне академије Београд, сматра да би отварање новог ремонтног центра било велика шанса, јер се знатан број хеликоптера руске производње налази у експлоатацији у земљама бившег Варшавског пакта и другим државама Европе. „Ако тај центар буде овде, што би била сјајна прича, то би потпуно упослило капацитете ’Моме’. Вероватно би било једноставније да се хеликоптери из, на пример, Чешке, Немачке и земаља окружења шаљу у Београд на ремонт, него да лете за Русију или Белорусију“, оцењује Цвијовић.

Ваздухопловни завод „Мома Станојловић“ одржава технику којом располаже Војска Србије, ради на ремонту авиона „орао“ и „галеб Г-4“, али због техничких, логистичких и финансијских разлога вероватно у догледно време није реално да сама Русија хеликоптере из свог ваздухопловства ремонтује у Београду.

ПЕРСПЕКТИВА ЗА „МОМУ” Прошлог децембра заводу „Мома Станојловић“, чувеном и признатом у време бивше Југославије, отворила се озбиљна перспектива потписивањем уговора Србије са произвођачем „Ербас“ о набавци девет хеликоптера Х-145М за потребе војске и полиције. Споразумом са том западноевропском компанијом предвиђено је отварање ремонтног центра за хеликоптере у „Моми“ у ком ће се одржавати летелице тог типа, као и хеликоптери „газела“.

Овај завод значајну улогу игра и у набавци шест половних ловаца четврте генерације МиГ 29, јер је одлучено да их, како је раније најавио помоћник министра одбране Србије Ненад Милорадовић, по доласку у Завод у Батајници ремонтује заједнички тим руских и српских стручњака.

Приликом посете Београду, у оквиру инаугурације председника Александра Вучића, потпредседник Владе Русије Дмитриј Рогозин је указао на могућност да у Србији буде направљен „Центар за персонализацију“ путничких авиона „Сухој суперџет 100“, о чему се већ разговара. Такав центар би се бавио израдом ентеријера за тај авион, или склапањем готових делова кабине, пошто би у Србију био довезен „клот“.

Колико је за нас изводљиво активирање таквог центра и у којој мери би он био исплатив и користан?

Производња „Сухој суперџета“ почела је 2011, а већ 2014. године са траке је сишло 35 летелица које припадају категорији малих путничких авиона са 10 до 12 седишта и које најчешће купују приватници за личне потребе, или компаније за пословна путовања.

У многим државама света војна индустрија једним делом ради за цивиле како би била профитабилна и сама се издржавала. Наша наменска индустрија још није у стању самофинансирања, али је на добром путу да то оствари у скорије време.       

[/restrict]