Namenski zamajac Srbije

Posle skoro dve decenije od napada NATO-a na Jugoslaviju namenska industrija doživljava preporod, što je zabeleženo i van naših granica. Uzlet namenske industrije danas podseća na zlatno doba bivše države. Uz bogatu tradiciju, domaću pamet i sve značajnija strana ulaganja, naša odbrambena industrija postaje glavni motor razvoja srpske privrede i značajan faktor u rastu bruto društvenog proizvoda

Da li slučajno ili ne, tek maj i jun ove godine, ako zanemarimo izbor vlade Srbije, obeležila je Vojska Srbije i naša namenska industrija. Samo nešto više od mesec dana od izvedene pokazne vojne vežbe „Čelik“, na kojoj se javnost uverila u dostignuća i mogućnosti srpskog vojnoindustrijskog kompleksa, na Beogradskom sajmu je održan 8. međunarodni sajam naoružanja „Partner“. A već nekoliko dana kasnije u pogon je puštena nova fabrika streljačke municije „Belom“ u Uzićima u opštini Požega.

[restrict]

NOVI SISTEMI ORUŽJA Na sajmu su premijerno prikazani novi sistemi, kao što su nova verzija „Nore“ i lanser za raketu „Šumadija“. „Nora“ od 155 mm se dosta razlikuje od trenutno postojeće, na njoj su otklonjene sve manjkavosti i zamerke koje je stara imala. Na sajmu su prikazani i lanseri od 107 mm, nova minobacačka oprema, zatim komandno vozilo za „Alas“ (raketni sistem), kao i lanser za raketu „Šumadija“ dometa 300 kilometara. Bio je tu i nov raketni sistem „Aleksandar“, modularna puška 6,5 mm, zemaljska besposadna platforma „Miloš“, samohodni raketni sistemi „Pasars“, oklopno vozilo „Miloš“, modularni višecevni raketni lansirni sistem „Oganj 2“, modernizovano borbeno vozilo, modernizovan tenk…

Na otvaranju sajma naoružanja predsednik Srbije Aleksandar Vučić istakao je da je „od ključnog značaja u narednom periodu da kao zemlja utičemo na razvoj naučnog podmlatka, onih ljudi koji budućnost vide u poslu u namenskoj i odbrambenoj industriji. Tu posla uvek ima. Počeli smo da zapošljavamo nove ljude i u tehničko-remontnim zavodima, imaćemo za 1.488 vojnika više, što govori da imamo prostora i za našu vojsku i još više za inženjere mašinstva i elektrotehnike, kako bi dobili kadrove za budućnost, od kojih očekujemo da svojom pameću proizvode najsavremenije, ali učestvuju u modernizaciji postojećeg oružja i oruđa“.

Nekada tehnološki napredna namenska industrija Srbije, čuvena po svojim oružarima, čija tradicija seže do polovine 19. veka, delimično je uništena tokom bombardovanja 1999. godine, a početkom ovog stoleća dodatno devastirana pogrešnom politikom i uplivom NATO savetnika.

Posle skoro dve decenije od napada NATO-a na Jugoslaviju namenska industrija doživljava preporod, što je zabeleženo i van naših granica. Uzlet namenske industrije danas podseća na zlatno doba bivše države. Samo 2016. godine Srbija je proizvela i izvezla naoružanje i vojnu opremu vrednu 894 miliona dolara, čime je potvrđeno da je oružje roba koja lako dolazi do kupaca u inostranstvu. Cilj domaćih oružara i državnog preduzeća „Jugoimport SDPR“, koje posluje kao integrator fabrika domaće vojne industrije, kako je isticano protekle decenije, jeste da po obimu izvoza pokuša da stigne rezultate koje je beležila SFRJ. Očekuje se da će Srbija izvoziti više od milijardu evra godišnje proizvoda namenske industrije u narednih pet-šest godina.

Sa 20.000 radnika odbrambeni sektor ne samo da pomaže sigurnost građana, garantuje odbranu i bezbednost već postaje i svojevrsni nosilac ekonomskog razvoja. Njenu okosnicu čine kragujevačka „Zastava oružje“, „Prvi partizan“ iz Užica, čačanska „Sloboda“, valjevski „Krušik“, „Milan Blagojević“ iz Lučana i „Prva iskra“ Barič. Njihova proizvodnja je u najvećoj meri svedena na streljiva, sa tendencijom razvoja i ulaganja u proizvodnju oklopnih i artiljerijskih oruđa.

INVESTICIONA INJEKCIJA Još u aprilu ove godine, tada kao predsednik Vlade Republike Srbije, Aleksandar Vučić se sastao sa direktorima osam privrednih društava odbrambene industrije Srbije, javnog preduzeća „Jugoimport SDPR“, dva privredna društva, koja bi u toku 2017. trebalo da postanu deo odbrambene industrije Srbije, i sa direktorima tri remontna zavoda, i saopštio im da je vlada Srbije odlučila da vojnu industriju u Srbiji pomogne sa više od 42 miliona evra, što će biti direktna investiciona injekcija koja nije došla od preduzeća već direktno od države. Novčana pomoć je namenjena i za proizvodnju, ali i za modernizaciju, pa i izgradnju jedne sasvim nove fabrike.

Već na sajmu naoružanja „Partner“ predsednik Vučić je najavio da će i strane kompanije investirati u odbrambenu industriju Srbije i da je Ministarstvo odbrane pripremilo izmene zakona koje će otvoriti put inostranim kompanijama ka srpskoj vojnoj industriji, uz učešće u vlasništvu od najviše 49 odsto.

„To će omogućiti dolazak strane pameti, znanja i novca i obezbediti da fabrike vojne industrije Srbije postanu glavni motor razvoja srpske privrede i da značajno učestvuju u rastu bruto društvenog proizvoda“, rekao je Vučić. Eksperti i bivši rukovodioci u namenskoj industriji smatraju da je to dobar potez jer, i pored nedavno najavljenih investicija (samo u protekle dve godine država je investirala 126 miliona evra u unapređenje kapaciteta postojećih fabrika odbrambene industrije Srbije), sumnjaju da bi država mogla da obezbedi finansijsku konsolidaciju odbrambene industrije Srbije, koju čine i druge firme iz oblasti namenske proizvodnje. Zbog toga jedan od načina za opstanak vojne industrije u Srbiji i ubrzanje njenog ponovnog uspona na svetskom tržištu jeste – dokapitalizacija.

Rusija je, recimo, svoja preduzeća iz oblasti naoružanja i municije prepustila privatnom kapitalu, uz zadržavanje prava da utiče na razvoj borbenih sredstava neophodnih za odbranu zemlje. Na Zapadu su skoro sve vojne firme privatne, ali većina njih ima podršku države, što im omogućava profitabilno poslovanje. U Rusiji je, pored ostalih vojnih fabrika za proizvodnju konvencionalnog naoružanja, privatizovan i Koncern „Kalašnjikov“, koji je od velikog gubitnika prerastao u vodećeg ruskog izvoznika.

Direktor SDPR Jugoslav Petković ističe da je srpska namenska industrija u konstantnom usponu i da postaje jedan od glavnih motora naše industrije i kao potvrdu toga navodi da je „samo 2016, dakle za godinu dana, SDPR imala veću dobit nego za 12 godina, odnosno od 2000. pa sve do 2012“. A koliki je značaj namenske industrije, po rečima Petkovića, najbolje govori činjenica da bi izvoz u narednih pet do šest godina mogao da premaši iznos od milijardu evra. „Domaća vojna industrija može da izveze sve što proizvede, zato što imamo kvalitetno oružje“, rekao je Petković.

I nova fabrika u Uzićima kod Požege, koja je deo projekta razvoja odbrambene industrije pod radnim nazivom Odbrambeno tehnološka industrijska baza Srbije (OTIBS) – „Vizija 2020“, proizvodiće streljačku municiju. Fabrika u koju je uloženo oko 90 miliona evra, čiji je investitor firma „Borbeni složeni sistemi“, deo preduzeća „Jugoimport SDPR“, proizvodiće municiju malog kalibra i u prvoj fazi zaposliće čak 350 radnika. Kako je i planirano, prva i druga faza izgradnje te fabrike je završena na vreme, a do 2020. trebalo bi da bude završena i treća faza, kada će biti zaposleno dodatnih 100 radnika.

SVETSKI STANDARDI Kada govorimo o Fabrici streljačke municije, važno je napomenuti da je reč o prvoj fabrici koja se gradi nakon Drugog svetskog rata gde će se proizvoditi mala streljačka municija, u kompleksu od čak 21 objekta.

Poseban kuriozitet je što će se na jednom mestu proizvoditi streljačka municija od 9 mm, 7,62 mm, 5,56 mm i 12,7 mm, a ako je uporedimo sa fabrikama u regionu, čiji je kapacitet oko sedam miliona, naša fabrika proizvodiće oko 10 miliona metaka.

Pre nešto više od godinu dana Vučić, tada na funkciji premijera, prisustvovao je polaganju kamena temeljca za fabriku streljačke municije, da bi na njenom otvaranju rekao da se radi o najmodernijoj fabrici, da će oko 5.000 komada municije u proseku proizvoditi jedan radnik, što je po svim svetskim standardima. „Sve što napravimo će biti prodato unapred. Imamo nove ideje za raketna punjenja u Pančevu, imamo ideju za Kraljevo, sem češke fabrike, biće i jedna indijska. Tržište nam je sve veće i zahtevnije, a u prethodnim godinama sve više pratimo svetske tokove. Moramo da napredujemo da bismo sačuvali svoju bezbednost, te da zaradimo i prodajemo što više“, istakao je predsednik u Uzićima.

Ova izjava je na fonu desetak dana ranije datog saopštenja indijske kompanije „Anil Ambani grup“ da je sklopila desetogodišnje strateško partnerstvo sa srpskim preduzećem „Jugoimport SDPR“ čija se vrednost procenjuje na 2,7 milijardi evra. Partnerstvo se odnosi na proizvodnju municije i „otkrivanje poslovnih mogućnosti“. Indija, piše u dokumentu, trenutno uvozi skoro 50 odsto municije, za šta godišnje izdvaja 1,4 milijardi evra.

REMONTNI CENTAR – ŠANSA Naravno, nije sve tako idilično kao u proizvodnji streljačke municije. To je istakao i predsednik Vučić u intervjuu za „Sputnjik“, uz konstataciju da je naša namenska industrija zaostajala u razvoju 20-30 godina i za Zapadom i za ruskom mehanikom i elektronikom. „Pokušavamo tu razliku da premostimo i fabrika koju sam u subotu u Uzićima otvorio je prva visokotehnološkog nivoa“, kaže Vučić, ali i dodaje da još nismo u stanju da napravimo vozilo za vojsku sa nezavisnim vešanjem sa pogonom na četiri točka, što je važno za pokretljivost vojnih vozila, navodeći „kamaz“ vozila kao primer.

U sklopu insistirane saradnje najizvesniji je remont i modernizacija helikoptera koje proizvodi ruska kompanija „Mil“ u Srbiji, o čemu se pričalo još početkom prošle godine, ali do danas se od toga dalje nije otišlo. Pretpostavlja se da bi se taj posao radio u Vazduhoplovnom zavodu „Moma Stanojlović“ na Vojnom aerodromu Batajnica, koji je u obnovljenom pogonu nakon NATO bombardovanja od 2007. do 2011. remontovao šest helikoptera Mi-8, čija upotreba ističe u narednim godinama, kao i dva Mi-17, od kojih se jedan srušio u nesreći pre dve godine.

Iako ima skeptika o pitanju remonta u „Momi“, većina ih pozitivno gleda na taj posao. Goran Cvijović, direktor Vazduhoplovne akademije Beograd, smatra da bi otvaranje novog remontnog centra bilo velika šansa, jer se znatan broj helikoptera ruske proizvodnje nalazi u eksploataciji u zemljama bivšeg Varšavskog pakta i drugim državama Evrope. „Ako taj centar bude ovde, što bi bila sjajna priča, to bi potpuno uposlilo kapacitete ’Mome’. Verovatno bi bilo jednostavnije da se helikopteri iz, na primer, Češke, Nemačke i zemalja okruženja šalju u Beograd na remont, nego da lete za Rusiju ili Belorusiju“, ocenjuje Cvijović.

Vazduhoplovni zavod „Moma Stanojlović“ održava tehniku kojom raspolaže Vojska Srbije, radi na remontu aviona „orao“ i „galeb G-4“, ali zbog tehničkih, logističkih i finansijskih razloga verovatno u dogledno vreme nije realno da sama Rusija helikoptere iz svog vazduhoplovstva remontuje u Beogradu.

PERSPEKTIVA ZA „MOMU” Prošlog decembra zavodu „Moma Stanojlović“, čuvenom i priznatom u vreme bivše Jugoslavije, otvorila se ozbiljna perspektiva potpisivanjem ugovora Srbije sa proizvođačem „Erbas“ o nabavci devet helikoptera H-145M za potrebe vojske i policije. Sporazumom sa tom zapadnoevropskom kompanijom predviđeno je otvaranje remontnog centra za helikoptere u „Momi“ u kom će se održavati letelice tog tipa, kao i helikopteri „gazela“.

Ovaj zavod značajnu ulogu igra i u nabavci šest polovnih lovaca četvrte generacije MiG 29, jer je odlučeno da ih, kako je ranije najavio pomoćnik ministra odbrane Srbije Nenad Miloradović, po dolasku u Zavod u Batajnici remontuje zajednički tim ruskih i srpskih stručnjaka.

Prilikom posete Beogradu, u okviru inauguracije predsednika Aleksandra Vučića, potpredsednik Vlade Rusije Dmitrij Rogozin je ukazao na mogućnost da u Srbiji bude napravljen „Centar za personalizaciju“ putničkih aviona „Suhoj superdžet 100“, o čemu se već razgovara. Takav centar bi se bavio izradom enterijera za taj avion, ili sklapanjem gotovih delova kabine, pošto bi u Srbiju bio dovezen „klot“.

Koliko je za nas izvodljivo aktiviranje takvog centra i u kojoj meri bi on bio isplativ i koristan?

Proizvodnja „Suhoj superdžeta“ počela je 2011, a već 2014. godine sa trake je sišlo 35 letelica koje pripadaju kategoriji malih putničkih aviona sa 10 do 12 sedišta i koje najčešće kupuju privatnici za lične potrebe, ili kompanije za poslovna putovanja.

U mnogim državama sveta vojna industrija jednim delom radi za civile kako bi bila profitabilna i sama se izdržavala. Naša namenska industrija još nije u stanju samofinansiranja, ali je na dobrom putu da to ostvari u skorije vreme.       

[/restrict]