Кога плаши Запад-2017

Повици о томе да Русија и Белорусија припремају агресију треба да прикрију чињеницу да НАТО развија много веће војне активности у регионима недалеко од руских граница, од Балтика до Балкана

Запад не крије забринутост због предстојећих заједничких војних маневара Русије и Белорусије у балтичком региону, под симболичним називом „Запад-2017“. Можда баш због овог имена, на Западу сматрају да је реч о војној активности упереној против њихових интереса. Нису ретки ни они који упозоравају да се Русија припрема за рат против НАТО-а, и да би он наводно, могао да почне на баш Балтику. Све се своди на тврдње о агресивној Русији, док западна алијанса већ годинама групише снаге на тој истој руској граници, уз медијско пумпање приче о нападу са истока који само што није почео.

[restrict]

ОТПАД СА ИСТОРИЈСКИХ ДЕПОНИЈА Све је отишло тако далеко да НАТО већ отворено промовише, као историјски позитивне ликове, балтичке одреде „Шумска браћа“, који су после Другог светског рата били формирани од остатака разбијених нацистичких јединица. Повезујући „наслеђе“ фашистичке братије са данашњим специјалним јединицама балтичких република, НАТО против Русије рециклира идеолошки отпад са историјских депонија. Ако је рецепт са контроверзним „херојима Другог светског рата“ већ дао резултат у Украјини – зашто га не применити и на другим местима, попут Балтика и Балкана? У таквој ситуацији сада имамо „нови Балтик“ који је, заједно са црноморским регионом, место где се НАТО и Русија најдиректније сударају. Зато је стратешка руско-белоруска војна вежба „Запад-2017“, заказана у периоду од 14. до 20. септембра уз учешће председника две земље Владимира Путина и Александра Лукашенка, догађај који узнемирава противнике Москве. Ове вежбе редовно се одржавају сваке две године, али без обзира на транспарентност, укључујући и позиве посматрачима из НАТО-а, ОЕБС-а и САД, западни званичници ове активности представљају као припреме за напад, док се исте такве акције америчке алијансе – у том истом региону – промовишу као искључиво мирољубиве и одбрамбене.

Није помогло ни то што су представници Москве 13. јула, на амбасадорском састанку Савета Русија–НАТО, пружили све потребне информације западним колегама, укључујући списак задатака који ће бити извршавани, полигоне који ће бити задејствовани, број људства и технике, као и наоружање које ће бити коришћено. Москва је навела да ће из РФ на територију Белорусије стићи око 3.000 војника и 280 јединица војне технике и 25 авиона, али ове бројке је НАТО одмах оспорио – уз тврдње и осуде како ће то у стварности бити много више. Али чак и ако буде више, то су ипак суверене ствари Москве и Минска.

Председница Литваније Далија Грибаускајте пре неколико месеци изнела је тврдњу да маневри „Запад-2017“ представљају провокацију и припрему за отворени сукоб са НАТО-ом. „Ми са забринутошћу очекујемо маневре, током којих се концентришу веома бројне и агресивне снаге и одвија се демонстративна припрема за рат против Запада“, оценила је литванска председница. Наравно, она није објаснила нелогичност да се ратови и напади обично припремају у највећој тајности, а не „демонстративно и отворено“, како је она рекла.

НЕОДГОВОРНОСТ САТЕЛИТА ВАШИНГТОНА Није то ни једина, ни највећа бесмислица изречена поводом „Запада-2017“. Тако су, рецимо, секретар Савета за националну безбедност и одбрану Украјине Александар Турчинов, министар одбране Пољске Антони Мачеревич и његов литвански колега Рајмундас Кароблис директно оптужили Русију и Белорусију да планирају да заузму део територије Пољске и Литваније – у делу Сувалкског коридора који спаја ове две државе. Тај је део територије, дугачак 65 километара, под контролом НАТО-а и пресеца везу између Белорусије и руске Калињинградске области, због чега овај део Русије нема копнену везу са матицом. И председник украјинског парламента Андреј Парубиј исказао је забринутост да би руски војници могли да пређу на украјинску територију и тамо врше диверзије.

Наравно да се ништа од наведеног неће десити, јер Москва и Минск сигурно неће први започињати конфликт, али показује степен неодговорности антируски настројених политичара – који уживају пуну подршку Вашингтона. Заузимање Сувалкског коридора само по себи не би донело никакву корист Русији, јер би то био окидач за велики сукоб. Ако би којим случајем дошло до конфликта између Москве и Запада, тада би ову копнену везу свакако заузели руски војници, али далеко од тога да би она била једина. У том случају би се операције водиле на целом Балтику, па би се овај коридор брзо „проширио“ на неколико стотина километара. Али у овом тренутку у Кремљу нико не размишља о његовом заузимању.

Своје сумње у честитост Москве изнео је и генерални секретар НАТО-а Јенс Столтенберг, који је изјавио да обим руско-белоруске вежбе може бити много шири него што је првобитно наведено – не нудећи ниједан доказ у прилог таквој тврдњи. „На основу постојећег искуства са претходних вежби, имамо разлога да верујемо да ће бити укључено много више војника него што се данас званично говори“, поручио је Столтенберг. Пољски медији пренели су да ће Москва наводно пребацити 4.000 вагона са војницима и опремом на територију Белорусије.

ЗАПАД РУШИ БАЛАНС СНАГА У РЕГИОНУ Заборавили су, ипак, да подсете да је Вашингтон недавно испоручио балтичким савезницима чак 9.000 вагона са војном техником, углавном коришћеном на блискоисточном ратишту. Па нико у Москви није правио драму око тога, иако је то директно рушење баланса снага у региону. Зашто би сад одједном било спорно ако Русија пребацује упола мању количину технике у балтички регион, на територију савезничке Белорусије? Руски министар иностраних послова Сергеј Лавров поручио је да Москва неће одустати од планираних маневара са Белорусијом, како би задовољила западне земље. „Ми ћемо одржати вежбе“, нагласио је Лавров, одговарајући на питање да ли Русија жели да одустане од маневара ради „изградње поверења“ са западним земљама.

Посебно су занимљиви позиви из натовских кругова да „Белорусија треба да остане неутрална“, јер је она наводно „донор регионалне стабилности“. При томе се заборавља да Белорусија не може да буде неутрална, јер је она један од оснивача ОДКБ, војног савеза на челу са Русијом, а са Москвом је повезана и кроз Савезну државу Русије и Белорусије и Евроазијску унију. Не само што су несумњиве савезничке обавезе Минска већ су потпуно бесмислене тврдње о овој земљи као „донору стабилности“, јер би Белорусија била права на удару у случају војног сукоба – изјављивала о својој неутралности, или не. Стратешки положај Белорусије сувише је важан да би је ратна дејства мимоишла, што се историјски потврђивало у свим војним сукобима у којима је учествовала Русија.

Док западни медији плаше јавност „агресивном Москвом“, истовремено као да не примећују активности НАТО-а у близини граница Савезне државе Русије и Белорусије. Као што је, на пример, планирана НАТО вежба „Trident Juncture – 2018“, која ће окупити више од 35.000 војника у јесен 2018. у Норвешкој. То је скоро шест пута више учесника од планираних 6.000, колико ће бити на вежби „Запад-2017“, односно по 3.000 Руса и Белоруса. Тако се показују очигледним најмање две ствари. Повици о томе да Русија и Белорусија припремају агресију треба да прикрију чињеницу да НАТО развија много веће војне активности у регионима недалеко од руских граница, од Балтика до Балкана, како се грађани западних земаља не би запитали – због чега њихове државе све то раде, а они за то плаћају. И друго, ако већ неко и упита за разлог што НАТО захуктава војну машинерију, одговор ће се наћи у томе да се мора парирати руским намерама да нападну њихове „незаштићене чланице“.

ОПАСНИ ЗАЧАРАНИ КРУГ И тако се ствара зачарани круг. Корак по корак, на истоку и југоистоку Европе нарастају значајни војни потенцијали са обе стране. Они увећавају трошкове и подижу тензије. Војни стратези добро знају да стајаће армије много коштају и да је потпуно несврсисходно одржавати их у пуној борбеној готовости без преке потребе. Углавном се то чини непосредно уочи сукоба и зато је веома опасан тренд милитаризације источне Европе. С друге стране, још увек то нису претерано велики војни контигенти, па и даље постоји могућност да ситуација не измакне контроли. Међутим, сваки војник и сваки тенк који се придода већ постојећим снагама означава још један корак ка сукобу. Али ово нису деведесете године прошлог века и илузорно је очекивати да ће се Москва сама разоружати и предати НАТО-у. Зато се мора приступити дугорочној и постепеној изградњи поверења. Први корак био би међусобно укидање санкција и све док се то не деси, можемо очекивати само даљу ескалацију. У том случају, не би требало никога да изненади да неке следеће маневре Русија изводи са сто хиљада, или неколико стотина хиљада војника на западним границама. Али тада то више не би била само вежба.       

[/restrict]