Koga plaši Zapad-2017

Povici o tome da Rusija i Belorusija pripremaju agresiju treba da prikriju činjenicu da NATO razvija mnogo veće vojne aktivnosti u regionima nedaleko od ruskih granica, od Baltika do Balkana

Zapad ne krije zabrinutost zbog predstojećih zajedničkih vojnih manevara Rusije i Belorusije u baltičkom regionu, pod simboličnim nazivom „Zapad-2017“. Možda baš zbog ovog imena, na Zapadu smatraju da je reč o vojnoj aktivnosti uperenoj protiv njihovih interesa. Nisu retki ni oni koji upozoravaju da se Rusija priprema za rat protiv NATO-a, i da bi on navodno, mogao da počne na baš Baltiku. Sve se svodi na tvrdnje o agresivnoj Rusiji, dok zapadna alijansa već godinama grupiše snage na toj istoj ruskoj granici, uz medijsko pumpanje priče o napadu sa istoka koji samo što nije počeo.

[restrict]

OTPAD SA ISTORIJSKIH DEPONIJA Sve je otišlo tako daleko da NATO već otvoreno promoviše, kao istorijski pozitivne likove, baltičke odrede „Šumska braća“, koji su posle Drugog svetskog rata bili formirani od ostataka razbijenih nacističkih jedinica. Povezujući „nasleđe“ fašističke bratije sa današnjim specijalnim jedinicama baltičkih republika, NATO protiv Rusije reciklira ideološki otpad sa istorijskih deponija. Ako je recept sa kontroverznim „herojima Drugog svetskog rata“ već dao rezultat u Ukrajini – zašto ga ne primeniti i na drugim mestima, poput Baltika i Balkana? U takvoj situaciji sada imamo „novi Baltik“ koji je, zajedno sa crnomorskim regionom, mesto gde se NATO i Rusija najdirektnije sudaraju. Zato je strateška rusko-beloruska vojna vežba „Zapad-2017“, zakazana u periodu od 14. do 20. septembra uz učešće predsednika dve zemlje Vladimira Putina i Aleksandra Lukašenka, događaj koji uznemirava protivnike Moskve. Ove vežbe redovno se održavaju svake dve godine, ali bez obzira na transparentnost, uključujući i pozive posmatračima iz NATO-a, OEBS-a i SAD, zapadni zvaničnici ove aktivnosti predstavljaju kao pripreme za napad, dok se iste takve akcije američke alijanse – u tom istom regionu – promovišu kao isključivo miroljubive i odbrambene.

Nije pomoglo ni to što su predstavnici Moskve 13. jula, na ambasadorskom sastanku Saveta Rusija–NATO, pružili sve potrebne informacije zapadnim kolegama, uključujući spisak zadataka koji će biti izvršavani, poligone koji će biti zadejstvovani, broj ljudstva i tehnike, kao i naoružanje koje će biti korišćeno. Moskva je navela da će iz RF na teritoriju Belorusije stići oko 3.000 vojnika i 280 jedinica vojne tehnike i 25 aviona, ali ove brojke je NATO odmah osporio – uz tvrdnje i osude kako će to u stvarnosti biti mnogo više. Ali čak i ako bude više, to su ipak suverene stvari Moskve i Minska.

Predsednica Litvanije Dalija Gribauskajte pre nekoliko meseci iznela je tvrdnju da manevri „Zapad-2017“ predstavljaju provokaciju i pripremu za otvoreni sukob sa NATO-om. „Mi sa zabrinutošću očekujemo manevre, tokom kojih se koncentrišu veoma brojne i agresivne snage i odvija se demonstrativna priprema za rat protiv Zapada“, ocenila je litvanska predsednica. Naravno, ona nije objasnila nelogičnost da se ratovi i napadi obično pripremaju u najvećoj tajnosti, a ne „demonstrativno i otvoreno“, kako je ona rekla.

NEODGOVORNOST SATELITA VAŠINGTONA Nije to ni jedina, ni najveća besmislica izrečena povodom „Zapada-2017“. Tako su, recimo, sekretar Saveta za nacionalnu bezbednost i odbranu Ukrajine Aleksandar Turčinov, ministar odbrane Poljske Antoni Mačerevič i njegov litvanski kolega Rajmundas Karoblis direktno optužili Rusiju i Belorusiju da planiraju da zauzmu deo teritorije Poljske i Litvanije – u delu Suvalkskog koridora koji spaja ove dve države. Taj je deo teritorije, dugačak 65 kilometara, pod kontrolom NATO-a i preseca vezu između Belorusije i ruske Kalinjingradske oblasti, zbog čega ovaj deo Rusije nema kopnenu vezu sa maticom. I predsednik ukrajinskog parlamenta Andrej Parubij iskazao je zabrinutost da bi ruski vojnici mogli da pređu na ukrajinsku teritoriju i tamo vrše diverzije.

Naravno da se ništa od navedenog neće desiti, jer Moskva i Minsk sigurno neće prvi započinjati konflikt, ali pokazuje stepen neodgovornosti antiruski nastrojenih političara – koji uživaju punu podršku Vašingtona. Zauzimanje Suvalkskog koridora samo po sebi ne bi donelo nikakvu korist Rusiji, jer bi to bio okidač za veliki sukob. Ako bi kojim slučajem došlo do konflikta između Moskve i Zapada, tada bi ovu kopnenu vezu svakako zauzeli ruski vojnici, ali daleko od toga da bi ona bila jedina. U tom slučaju bi se operacije vodile na celom Baltiku, pa bi se ovaj koridor brzo „proširio“ na nekoliko stotina kilometara. Ali u ovom trenutku u Kremlju niko ne razmišlja o njegovom zauzimanju.

Svoje sumnje u čestitost Moskve izneo je i generalni sekretar NATO-a Jens Stoltenberg, koji je izjavio da obim rusko-beloruske vežbe može biti mnogo širi nego što je prvobitno navedeno – ne nudeći nijedan dokaz u prilog takvoj tvrdnji. „Na osnovu postojećeg iskustva sa prethodnih vežbi, imamo razloga da verujemo da će biti uključeno mnogo više vojnika nego što se danas zvanično govori“, poručio je Stoltenberg. Poljski mediji preneli su da će Moskva navodno prebaciti 4.000 vagona sa vojnicima i opremom na teritoriju Belorusije.

ZAPAD RUŠI BALANS SNAGA U REGIONU Zaboravili su, ipak, da podsete da je Vašington nedavno isporučio baltičkim saveznicima čak 9.000 vagona sa vojnom tehnikom, uglavnom korišćenom na bliskoistočnom ratištu. Pa niko u Moskvi nije pravio dramu oko toga, iako je to direktno rušenje balansa snaga u regionu. Zašto bi sad odjednom bilo sporno ako Rusija prebacuje upola manju količinu tehnike u baltički region, na teritoriju savezničke Belorusije? Ruski ministar inostranih poslova Sergej Lavrov poručio je da Moskva neće odustati od planiranih manevara sa Belorusijom, kako bi zadovoljila zapadne zemlje. „Mi ćemo održati vežbe“, naglasio je Lavrov, odgovarajući na pitanje da li Rusija želi da odustane od manevara radi „izgradnje poverenja“ sa zapadnim zemljama.

Posebno su zanimljivi pozivi iz natovskih krugova da „Belorusija treba da ostane neutralna“, jer je ona navodno „donor regionalne stabilnosti“. Pri tome se zaboravlja da Belorusija ne može da bude neutralna, jer je ona jedan od osnivača ODKB, vojnog saveza na čelu sa Rusijom, a sa Moskvom je povezana i kroz Saveznu državu Rusije i Belorusije i Evroazijsku uniju. Ne samo što su nesumnjive savezničke obaveze Minska već su potpuno besmislene tvrdnje o ovoj zemlji kao „donoru stabilnosti“, jer bi Belorusija bila prava na udaru u slučaju vojnog sukoba – izjavljivala o svojoj neutralnosti, ili ne. Strateški položaj Belorusije suviše je važan da bi je ratna dejstva mimoišla, što se istorijski potvrđivalo u svim vojnim sukobima u kojima je učestvovala Rusija.

Dok zapadni mediji plaše javnost „agresivnom Moskvom“, istovremeno kao da ne primećuju aktivnosti NATO-a u blizini granica Savezne države Rusije i Belorusije. Kao što je, na primer, planirana NATO vežba „Trident Juncture – 2018“, koja će okupiti više od 35.000 vojnika u jesen 2018. u Norveškoj. To je skoro šest puta više učesnika od planiranih 6.000, koliko će biti na vežbi „Zapad-2017“, odnosno po 3.000 Rusa i Belorusa. Tako se pokazuju očiglednim najmanje dve stvari. Povici o tome da Rusija i Belorusija pripremaju agresiju treba da prikriju činjenicu da NATO razvija mnogo veće vojne aktivnosti u regionima nedaleko od ruskih granica, od Baltika do Balkana, kako se građani zapadnih zemalja ne bi zapitali – zbog čega njihove države sve to rade, a oni za to plaćaju. I drugo, ako već neko i upita za razlog što NATO zahuktava vojnu mašineriju, odgovor će se naći u tome da se mora parirati ruskim namerama da napadnu njihove „nezaštićene članice“.

OPASNI ZAČARANI KRUG I tako se stvara začarani krug. Korak po korak, na istoku i jugoistoku Evrope narastaju značajni vojni potencijali sa obe strane. Oni uvećavaju troškove i podižu tenzije. Vojni stratezi dobro znaju da stajaće armije mnogo koštaju i da je potpuno nesvrsishodno održavati ih u punoj borbenoj gotovosti bez preke potrebe. Uglavnom se to čini neposredno uoči sukoba i zato je veoma opasan trend militarizacije istočne Evrope. S druge strane, još uvek to nisu preterano veliki vojni kontigenti, pa i dalje postoji mogućnost da situacija ne izmakne kontroli. Međutim, svaki vojnik i svaki tenk koji se pridoda već postojećim snagama označava još jedan korak ka sukobu. Ali ovo nisu devedesete godine prošlog veka i iluzorno je očekivati da će se Moskva sama razoružati i predati NATO-u. Zato se mora pristupiti dugoročnoj i postepenoj izgradnji poverenja. Prvi korak bio bi međusobno ukidanje sankcija i sve dok se to ne desi, možemo očekivati samo dalju eskalaciju. U tom slučaju, ne bi trebalo nikoga da iznenadi da neke sledeće manevre Rusija izvodi sa sto hiljada, ili nekoliko stotina hiljada vojnika na zapadnim granicama. Ali tada to više ne bi bila samo vežba.       

[/restrict]