Ко је запалио жито?

Шестодневни рат – педесет година после (други део)

Египатске ваздушне снаге уништене су на земљи – у првим часовима рата. Са ваздушном премоћи Израел је победоносно водио операције. Скучена међународно призната територија Израела утростручена је за мање од недељу дана

Поједини историчари заступали су тезу да је израелски нуклеарни програм значајно допринео избијању Шестодневног рата. Реч је о Изабели Гинор и Гидеону Ремезу, који су у књизи Foxbats Over Dimona заступали тезу да су Совјети били у толикој мери опседнути саботирањем израелског нуклеарног програма, да су плели мрежу која је на крају довела до Шестодневног рата.

ОПЕРАЦИЈА СЕКАЧ Гај Ларон сматра да нема упоришта за овако далекосежну тезу у познатој историјској грађи. Истина је да су Совјети по разним основама послали велику количину оружја у арапске државе и тиме можда снажили Насерово самопоуздање и ратоборност, али у директним разговорима су га обесхрабривали да први повуче ороз.

Ларон заступа тезу да су израелски милитаристи знали да земљи не прети непосредна опасност и да су вршили притисак на Ешкола да изведу превентивни напад. Не треба занемарити да је Израел био суочен са прилично великим безбедносним изазовима: Насеров панарабизам је заступао тезу да је потребно елиминисати „неприродну“ израелску државу; палестинске паравојне групе – пре свих Фатах – из окружења су изводиле саботаже и нападе на израелској територији. Током годину и по дана пре рата изведено је више од 120 покушаја саботажа. Њихови материјални резултати нису били велики, али је психолошки учинак био знатан.

Када су три израелска падобранца страдала од нагазне мине, Израел је у знак одмазде покренуо „Операцију Секач“. Нападнута је рурална област у северозападном Јордану, арапској држави која је била највише вољна да постигне договор са Израелом.

[restrict]

НАСЕРОВЕ НАМЕРЕ Догађаји су се убрзано одвијали од пролећа 1967. Из САД и Француске стизала су упозорења Израелу да не напада први – „Израел неће бити сам ако не делује сам“, упозоравао је амерички председник Линдон Џонсон. Један од водећих египатских команданата – маршал Абд ел Хаким Амер – уверавао је Насера да је војска спремна, ако је неопходно, да нападне и потуче Израел.

Половином маја Насер је наложио мировњацима Уједињених нација да се евакуишу са Синаја. Генерални секретар УН му је изашао у сусрет без консултовања са Саветом безбедности УН. Египатске оклопне снаге су се примицале израелској граници. Нервоза је расла на обе стране. Дана 22. маја затворен је Тирански пролаз, чиме је Израелу онемогућен приступ Црвеном мору преко луке Елиат. Још од 1957. године Израел је указивао да ово треба сматрати за casus belli.

Иако је Насерова реторика била жестоко антиизраелска, није било јасно да ли је он вољан да нападне Израел. Израелски званичник Аба Ебан сматрао је да „Насер не жели рат“ већ „победу без рата“. Менахем Бегин је после рата говорио како египатска концентрација на Синају не указује да је Египат стварно хтео да нападне и да „морамо бити искрени према себи“ – „ми смо одлучили да га нападнемо“. Коначно разрешење процеса одлучивања у египатском врху мораће да сачека обелодањивање египатских докумената.

„ЈЕРУСАЛИМ ОД ЗЛАТА“ У данима пред почетак рата ситуација у израелском вођству била је крајње напета. Јицак Рабин доживео је нервни слом за који је касније кривио „тровање никотином“. Војно вођство и медији (укључујући либерални Харец) оптуживали су Ешкола да је слаб лидер.

Његово обраћање нацији преко радија 28. маја није побољшало ситуацију. Звучао је збуњено и неубедљиво. За неуверљиво читање текста по свој прилици је била одговорна хронична неиспаваност и недавна операција катаракте, али то није било довољно. Створен је утисак о Ешколу као слабом вођи у кризном времену. То није у потпуности одговарало истини. Кризна времена су га знатно очврснула, али због изостанка политичког ауторитета он није могао да намеће непопуларна решења. Јавно мњење било је ратоборно. Војска је била ратоборна. И он је прихватио етос који му је великим делом био стран.

Међутим, нервоза се претворила у еуфорију како су почеле ратне операције. Египатске ваздушне снаге уништене су на земљи – у првим часовима рата. Са ваздушном премоћи Израел је победоносно водио операције. Заузети су Синај, Голанска висораван и Источни Јерусалим. Обједињавање древне јудејске престонице изазвало је излив одушевљења. Скучена међународно призната територија Израела утростручена је за мање од недељу дана.

Када је осигуран Стари град у Јерусалиму, Моше Дајан је организовао свој улазак у град у стилу британског генерала Еленбија који је ослободио Јерусалим од османске власти 1917. године. Театрални Дајан је и прогурао назив „Шестодневни рат“, што је недвосмислена алузија на шестодневно стварање света из библијске Књиге постања.

С друге стране наступила је крајња потиштеност. Радио Каиро извештавао је о успесима египатске војске. Анвар Садат, Насеров близак сарадник и потоњи наследник, бележи у својим мемоарима да је „потиштен и сломљеног срца“ посматрао славље својих сународника по улицама града. Хишам Мелхем, који је сада новинар у САД, сведочи о овом поразу. Те године он је био седамнаестогодишњи тинејџер у Бејруту. Сећа се да је уверење како ће арапске армије надјачати Израел било готово универзално. „И даље се живо сећам бола који сам осећао, помешаног са бесом, који је био усмерен превасходно према самоименованим чуварима арабизма“, пише Мелхем на педесетогодишњицу рата.

Сиријске снаге брзо су се повукле и претрпеле су мале губитке. Египат је с друге стране имао више од 10.000 страдалих. Огромна количина војне опреме је уништена. Међутим, она је брзо надокнађена – до краја године Совјети су надокнадили 80 одсто арапских губитака у тенковима и авионима. „Не разумеју сви наши радници зашто је два милиона Израелаца поразило тако много Арапа опремљених нашим оружјем? Није то лако објаснити“, грмео је Брежњев на свог савезника, али је ипак одлучио да преузме ствари у своје руке и присили Израел на обуставу непријатељстава у октобру 1970. године.

ГРАНИЦЕ МЕНТАЛНИХ МАПА Но ни Брежњев ни читав Политбиро КПСССР-а нису могли да помогну превазилажење моралног пораза који је био евидентан. Прва реакција је било самозаваравање: лидери арапских држава уверавали су како је реч само о краткотрајном узмицању после кога ће уследити преокрет. Међутим, наредни период ће показати да је Насерова панарапска визија изгубила уверљивост. Већ у наредним годинама то ће показати Садатов прагматизам у међународним односима.

Дубља и далекосежнија последица биће снажење политичког ислама као једине аутентичне алтернативе арапском секуларном национализму. Половином шездесетих, када је Муслиманско братство било опскурна групација на маргинама политичког живота, такав развој није било могуће наслутити. Либански учењак Фаваз Гергес сматра да без прекретнице из 1967. не би дошло до оваквог развоја ситуације.

Поједини арапски интелектуалци приступили су преиспитивању целокупног устројства – верског, друштвеног и економског – арапског света. Њихови увиди нису били нимало ласкави и изазвали су бројне контроверзе. Садик Џалал ел Азм објавио је 1968. своју познату књигу „Самокритика после пораза“ у којој критикује све аспекте арапског живота. Већ наредне године објавио је нову књигу „Критика религиозне мисли“ чија су мета верске институције и њихова злоупотреба религије зарад политичких циљева.

Али колико год самокритика понекад могла да буде благотворна, поједини секуларни арапски мислиоци тонули су у мутне воде својеврсног аутошовинизма. Овакав приступ проблемима арапских друштава водио је у политичку пасивност и летаргију. Које су опет отвориле пут исламистичкој идеологији склоној активизму.

Израелски ум је такође суштински преобликован – од скучене државе окружене непријатељима Израел је постао окупатор и то је већ педесетак година. Претходних деценија учињени су значајни помаци у регулисању односа између Израела и арапских држава – али не и Израела и Палестинаца. Мировни процес, како запажа коментатор листа Економист, донео је много процеса, а
мало мира.

Религиозни ционизам доживео је снажење и политичку афирмацију. Запоседање библијских земаља многи израелски Јевреји разумели су као својеврсно религиозно искуство, нешто што је суштински преобликовало њихову перцепцију места Израела у свету. Неретко се занемарује да је ционистичка идеологија била изразито секуларна а у своје најраније доба чак и милитантно антирелигиозна. Шестодневни рат је то суштински изменио. Идеја јеврејског самоодређења у јеврејској домовини као извориште легитимитета Израела замењена је говором испуњеном религиозном симболиком и експанзионистичким намерама.

Када се ови чиниоци сагледају у светлу савремених регионалних и геополитичких прилика, тешко је избећи суморан закључак, чија тама гуши сјај јерусалимских купола.         

[/restrict]