Ko je zapalio žito?

Šestodnevni rat – pedeset godina posle (drugi deo)

Egipatske vazdušne snage uništene su na zemlji – u prvim časovima rata. Sa vazdušnom premoći Izrael je pobedonosno vodio operacije. Skučena međunarodno priznata teritorija Izraela utrostručena je za manje od nedelju dana

Pojedini istoričari zastupali su tezu da je izraelski nuklearni program značajno doprineo izbijanju Šestodnevnog rata. Reč je o Izabeli Ginor i Gideonu Remezu, koji su u knjizi Foxbats Over Dimona zastupali tezu da su Sovjeti bili u tolikoj meri opsednuti sabotiranjem izraelskog nuklearnog programa, da su pleli mrežu koja je na kraju dovela do Šestodnevnog rata.

OPERACIJA SEKAČ Gaj Laron smatra da nema uporišta za ovako dalekosežnu tezu u poznatoj istorijskoj građi. Istina je da su Sovjeti po raznim osnovama poslali veliku količinu oružja u arapske države i time možda snažili Naserovo samopouzdanje i ratobornost, ali u direktnim razgovorima su ga obeshrabrivali da prvi povuče oroz.

Laron zastupa tezu da su izraelski militaristi znali da zemlji ne preti neposredna opasnost i da su vršili pritisak na Eškola da izvedu preventivni napad. Ne treba zanemariti da je Izrael bio suočen sa prilično velikim bezbednosnim izazovima: Naserov panarabizam je zastupao tezu da je potrebno eliminisati „neprirodnu“ izraelsku državu; palestinske paravojne grupe – pre svih Fatah – iz okruženja su izvodile sabotaže i napade na izraelskoj teritoriji. Tokom godinu i po dana pre rata izvedeno je više od 120 pokušaja sabotaža. Njihovi materijalni rezultati nisu bili veliki, ali je psihološki učinak bio znatan.

Kada su tri izraelska padobranca stradala od nagazne mine, Izrael je u znak odmazde pokrenuo „Operaciju Sekač“. Napadnuta je ruralna oblast u severozapadnom Jordanu, arapskoj državi koja je bila najviše voljna da postigne dogovor sa Izraelom.

[restrict]

NASEROVE NAMERE Događaji su se ubrzano odvijali od proleća 1967. Iz SAD i Francuske stizala su upozorenja Izraelu da ne napada prvi – „Izrael neće biti sam ako ne deluje sam“, upozoravao je američki predsednik Lindon Džonson. Jedan od vodećih egipatskih komandanata – maršal Abd el Hakim Amer – uveravao je Nasera da je vojska spremna, ako je neophodno, da napadne i potuče Izrael.

Polovinom maja Naser je naložio mirovnjacima Ujedinjenih nacija da se evakuišu sa Sinaja. Generalni sekretar UN mu je izašao u susret bez konsultovanja sa Savetom bezbednosti UN. Egipatske oklopne snage su se primicale izraelskoj granici. Nervoza je rasla na obe strane. Dana 22. maja zatvoren je Tiranski prolaz, čime je Izraelu onemogućen pristup Crvenom moru preko luke Eliat. Još od 1957. godine Izrael je ukazivao da ovo treba smatrati za casus belli.

Iako je Naserova retorika bila žestoko antiizraelska, nije bilo jasno da li je on voljan da napadne Izrael. Izraelski zvaničnik Aba Eban smatrao je da „Naser ne želi rat“ već „pobedu bez rata“. Menahem Begin je posle rata govorio kako egipatska koncentracija na Sinaju ne ukazuje da je Egipat stvarno hteo da napadne i da „moramo biti iskreni prema sebi“ – „mi smo odlučili da ga napadnemo“. Konačno razrešenje procesa odlučivanja u egipatskom vrhu moraće da sačeka obelodanjivanje egipatskih dokumenata.

„JERUSALIM OD ZLATA“ U danima pred početak rata situacija u izraelskom vođstvu bila je krajnje napeta. Jicak Rabin doživeo je nervni slom za koji je kasnije krivio „trovanje nikotinom“. Vojno vođstvo i mediji (uključujući liberalni Harec) optuživali su Eškola da je slab lider.

Njegovo obraćanje naciji preko radija 28. maja nije poboljšalo situaciju. Zvučao je zbunjeno i neubedljivo. Za neuverljivo čitanje teksta po svoj prilici je bila odgovorna hronična neispavanost i nedavna operacija katarakte, ali to nije bilo dovoljno. Stvoren je utisak o Eškolu kao slabom vođi u kriznom vremenu. To nije u potpunosti odgovaralo istini. Krizna vremena su ga znatno očvrsnula, ali zbog izostanka političkog autoriteta on nije mogao da nameće nepopularna rešenja. Javno mnjenje bilo je ratoborno. Vojska je bila ratoborna. I on je prihvatio etos koji mu je velikim delom bio stran.

Međutim, nervoza se pretvorila u euforiju kako su počele ratne operacije. Egipatske vazdušne snage uništene su na zemlji – u prvim časovima rata. Sa vazdušnom premoći Izrael je pobedonosno vodio operacije. Zauzeti su Sinaj, Golanska visoravan i Istočni Jerusalim. Objedinjavanje drevne judejske prestonice izazvalo je izliv oduševljenja. Skučena međunarodno priznata teritorija Izraela utrostručena je za manje od nedelju dana.

Kada je osiguran Stari grad u Jerusalimu, Moše Dajan je organizovao svoj ulazak u grad u stilu britanskog generala Elenbija koji je oslobodio Jerusalim od osmanske vlasti 1917. godine. Teatralni Dajan je i progurao naziv „Šestodnevni rat“, što je nedvosmislena aluzija na šestodnevno stvaranje sveta iz biblijske Knjige postanja.

S druge strane nastupila je krajnja potištenost. Radio Kairo izveštavao je o uspesima egipatske vojske. Anvar Sadat, Naserov blizak saradnik i potonji naslednik, beleži u svojim memoarima da je „potišten i slomljenog srca“ posmatrao slavlje svojih sunarodnika po ulicama grada. Hišam Melhem, koji je sada novinar u SAD, svedoči o ovom porazu. Te godine on je bio sedamnaestogodišnji tinejdžer u Bejrutu. Seća se da je uverenje kako će arapske armije nadjačati Izrael bilo gotovo univerzalno. „I dalje se živo sećam bola koji sam osećao, pomešanog sa besom, koji je bio usmeren prevashodno prema samoimenovanim čuvarima arabizma“, piše Melhem na pedesetogodišnjicu rata.

Sirijske snage brzo su se povukle i pretrpele su male gubitke. Egipat je s druge strane imao više od 10.000 stradalih. Ogromna količina vojne opreme je uništena. Međutim, ona je brzo nadoknađena – do kraja godine Sovjeti su nadoknadili 80 odsto arapskih gubitaka u tenkovima i avionima. „Ne razumeju svi naši radnici zašto je dva miliona Izraelaca porazilo tako mnogo Arapa opremljenih našim oružjem? Nije to lako objasniti“, grmeo je Brežnjev na svog saveznika, ali je ipak odlučio da preuzme stvari u svoje ruke i prisili Izrael na obustavu neprijateljstava u oktobru 1970. godine.

GRANICE MENTALNIH MAPA No ni Brežnjev ni čitav Politbiro KPSSSR-a nisu mogli da pomognu prevazilaženje moralnog poraza koji je bio evidentan. Prva reakcija je bilo samozavaravanje: lideri arapskih država uveravali su kako je reč samo o kratkotrajnom uzmicanju posle koga će uslediti preokret. Međutim, naredni period će pokazati da je Naserova panarapska vizija izgubila uverljivost. Već u narednim godinama to će pokazati Sadatov pragmatizam u međunarodnim odnosima.

Dublja i dalekosežnija posledica biće snaženje političkog islama kao jedine autentične alternative arapskom sekularnom nacionalizmu. Polovinom šezdesetih, kada je Muslimansko bratstvo bilo opskurna grupacija na marginama političkog života, takav razvoj nije bilo moguće naslutiti. Libanski učenjak Favaz Gerges smatra da bez prekretnice iz 1967. ne bi došlo do ovakvog razvoja situacije.

Pojedini arapski intelektualci pristupili su preispitivanju celokupnog ustrojstva – verskog, društvenog i ekonomskog – arapskog sveta. Njihovi uvidi nisu bili nimalo laskavi i izazvali su brojne kontroverze. Sadik Džalal el Azm objavio je 1968. svoju poznatu knjigu „Samokritika posle poraza“ u kojoj kritikuje sve aspekte arapskog života. Već naredne godine objavio je novu knjigu „Kritika religiozne misli“ čija su meta verske institucije i njihova zloupotreba religije zarad političkih ciljeva.

Ali koliko god samokritika ponekad mogla da bude blagotvorna, pojedini sekularni arapski mislioci tonuli su u mutne vode svojevrsnog autošovinizma. Ovakav pristup problemima arapskih društava vodio je u političku pasivnost i letargiju. Koje su opet otvorile put islamističkoj ideologiji sklonoj aktivizmu.

Izraelski um je takođe suštinski preoblikovan – od skučene države okružene neprijateljima Izrael je postao okupator i to je već pedesetak godina. Prethodnih decenija učinjeni su značajni pomaci u regulisanju odnosa između Izraela i arapskih država – ali ne i Izraela i Palestinaca. Mirovni proces, kako zapaža komentator lista Ekonomist, doneo je mnogo procesa, a
malo mira.

Religiozni cionizam doživeo je snaženje i političku afirmaciju. Zaposedanje biblijskih zemalja mnogi izraelski Jevreji razumeli su kao svojevrsno religiozno iskustvo, nešto što je suštinski preoblikovalo njihovu percepciju mesta Izraela u svetu. Neretko se zanemaruje da je cionistička ideologija bila izrazito sekularna a u svoje najranije doba čak i militantno antireligiozna. Šestodnevni rat je to suštinski izmenio. Ideja jevrejskog samoodređenja u jevrejskoj domovini kao izvorište legitimiteta Izraela zamenjena je govorom ispunjenom religioznom simbolikom i ekspanzionističkim namerama.

Kada se ovi činioci sagledaju u svetlu savremenih regionalnih i geopolitičkih prilika, teško je izbeći sumoran zaključak, čija tama guši sjaj jerusalimskih kupola.         

[/restrict]