ЗБИГЊЕВ БЖЕЖИНСКИ (1928-2017) Смрт архитекте Новог светског поретка

Иронија је да се смрт најватренијег америчког хладноратовског ратника Збигњева Бжежинског поклопила са новим таласом насиља у Авганистану. Творца модерних џихадиста на онај свет испратиле су експлозије иза којих стоје исти људи које је организовао како би СССР искрварио. Сада крвари његова Америка

Супруга Сајруса Венса, јединог америчког државног секретара у последњих стотину година који је поднео оставку у знак протеста због политике свог председника, Збигњева Бжежинског, саветника за националну безбедност Џимија Картера који је ту политику и креирао, ословљавала је са „тај ужасни човек“. Венсова животна сапутница је за овакав став имала и лични разлог. Бжежински и њен муж били су љути ривали са потпуно различитим погледима на оно што би спољна политика САД требало да буде. Док је Венс био за мирољубивији приступ СССР-у и детант, Бжежински је само тражио оружје из којег би могао да пуца у Москву. Због тога не би њен став требало узимати здраво за готово. Проблем је, међутим, што у таквој оцени није била једина. Нити у америчком естаблишменту, нити у остатку света који се данас суочава са проблемима за које је махом одговоран управо овај човек.

[restrict]

КАРТЕРОВ СВЕНГАЛИ Џон Хелмер, један од директних сарадника, човек који из прве руке може да сведочи о достигнућима Бжежинског док је био саветник за националну безбедност (1977–1981),  указује на чињеницу да ништа лепо и у његову одбрану нису имали да кажу ни чланови његовог кабинета, укључујући и бившу државну секретарку Мадлен Олбрајт, коју је Бжежински буквално створио (био јој је професор на универзитету, а дао јој је и први посао у америчкој администрацији, код себе у кабинету саветника за националну безбедност). Сам Хелмер, којег је Картер био задужио да реорганизује председничку администрацију и да сачини извештај о раду особља, Бжежинског пореди са Свенгалијем, литерарним ликом из романа „Трилби“ Жоржа ди Моријера, а који је постао синоним за доминантног и контролом опседнутог манипулатора.

Хелмер сведочи да је на крају истраге коју му је поверио Картер дошао до закључка да је „Бжежински намерно и систематски дезинформисао и заваравао Картера“, да је „прикривао доказе, погрешно представљао оно што су други званичници и њихове агенције наводили и манипулисао одлукама и потезима зарад остваривања своје агенде“. Хелмеру, сасвим очекивано, није било омогућено да свој извештај у потпуности представи Картеру, јер је Бжежински успео на време да га се дочепа. „Речено ми је да не помињем препоруке о Бжежинском и да ћу, уколико то учиним, одмах бити отпуштен“, навео је он.

Накнадним истраживањима утврђено је да је Картер између 1977. и 1981, према записницима Беле куће, са Бжежинским провео чак 20 посто свог радног времена, односно 12 минута сваког радног сата, што је далеко више од било ког другог званичника председничке администрације. Хелмер и Картеров катастрофалан пораз на изборима новембра 1980. приписује заслугама Бжежинског.

Сличног је мишљења и Мери Секстон, аутор детаљне докторске дисертације о односу Картера и Бжежинског, у којој се наводи читав низ докумената, сведока и независних извештаја што указују да би ова двојица требало озбиљно да се разиђу и поставља питање зашто се то није десило. Не желећи да правдају Картера (обоје истичу да је он крив за понашање Бжежинског) и Секстон и Хелмер корен контроле коју је Бжежински очито имао над Картером налазе у његовој способности да манипулише и вара, али занемарују чињеницу да Картер овог човека није довео ни од куда. Напротив. Ако се погледа њихов однос пре уласка у Белу кућу, могло би се рећи да је управо супротно – да је Бжежински довео Картера. Заборавља се да је Бжежински још почетком шездесетих година прошлог века постао члан утицајног Савета за спољне послове и Билдерберг групе, те да је управо он заједно са Дејвидом Рокфелером јула 1973. основао фамозну Трилатералну комисију. Ко је истински у односу Бжежински–Картер био надређен, а ко подређен најбоље говори чињеница да је први овог другог, тада не претерано истакнутог гувернера Џорџије, учланио у Трилатералу 1974. године.

УНИШТИТИ РУСИЈУ ПО СВАКУ ЦЕНУ Пореклом из Галиције, вероватно најрусофобнијег региона на читавом свету, Бжежински је током целог живота задржао црту човека концентрисаног само на један циљ – не толико успостављање тоталне америчке хегемоније, колико на уништење СССР, односно Русије. У том напору, као што ћемо видети, није штедео никога. Ни САД, нити друге државе и народе света и та амбиција скупо је коштала све, осим њега. Његова стратегија била је двострана дипломатско-пропагандна и војна. Бжежински је у циљу дестабилизације источног блока агресивно промовисао питање људских права, јасно дефинисаног сегмента за детант круцијалног Хелсиншког споразума из 1975. Ово потврђују аутори књиге „Хладни рат“ Џереми Ајзак и Тејлор Даунинг: „Бжежински је препознао политичку предност коју му пружа питање људских права и користио је то као алатку за притисак на СССР и окупљање опозиције Москви.“ У томе је, како наводе, био крајње лицемеран, јер му у борби против СССР-а није сметала сарадња са режимима далеко горим у овом домену од Москве.

Његов учинак на војном пољу далеко је већи, очигледнији и штетнији. Одмах по доласку у Белу кућу у свој тим је довео Пола Хензеа, искусног оперативца ЦИА који се управо био вратио са службе у Турској, где је јула 1974. учествовао у организацији инвазије на Кипар. Из Беле куће и под вођством Бжежинског, Хензе је подржавао сомалијску инвазију на Етиопију јула 1977. и државни удар у Турској 1980. године. (Управо он се сматра и једним од организатора „Сивих вукова“, турске ултранационалистичке терористичке организације чији је припадник одговоран за убиство руског пилота обореног на сиријско-турској граници 24. новембра 2015. године.) Међу остала њихова достигнућа могу се убројати пуч у Пакистану 1977, у Јужној Кореји 1979, али и неуспели пучеви у Гани и Салвадору (1979), Боливији, Либерији, Гвинеји Бисао, Суринаму, Буркини Фасо и Ирану (1980).

Најблиставији тренутак каријере Бжежинског и Хензеа свакако је изазивање рата у Авганистану и провоцирање руске интервенције. Бжежински се сматра заслужним за организовање, финансирање и наоружавање авганистанских муџахедина, исламских фундаменталиста предвођених Осамом бин Ладеном који су, захваљујући америчком новцу и наоружању, метастазирали у исламистичке армије Ал Каиду и Исламску државу, које оперишу од Авганистана и Пакистана, преко Сирије, Ирака и Либије, па све до Европе, Индонезије и Филипина. Саветник за националну безбедност је већ почетком 1980. отпутовао у Пакистан и Авганистан и позирао, две године пре првог филма о Рамбу, са митраљезом у рукама окружен „светим ратницима“. „Ваш циљ је праведан и Бог је на вашој страни“, рекао им је тада. Против социјалистичке владе у Кабулу тада, међутим, нису ратовали само домаћи борци. У Авганистан се слило и до стотину хиљада страних ратника који су, као што нам је добро познато, по завршетку рата у тој земљи џихад наставили широм света, укључујући и Босну и Косово.

У интервјуу француском недељнику „Нувел обсерватер“ јануара 1998. године Бжежински је признао да званични наратив о Авганистанском рату није тачан и да су га у највећој мери изазвале САД. „Према званичној верзији историје, ЦИА је почела да помаже муџахединима током 1980. године, односно пошто је СССР извршио инвазију 24. децембра 1979. Стварност је, међутим, сасвим другачија. То је до сада било тајна. Доиста, 3. јула 1979. године председник Картер је потписао први декрет за тајну помоћ противницима просовјетског режима у Кабулу. Баш тог дана ја сам написао извештај председнику у којем сам му објаснио да мислим да би та помоћ могла изазвати совјетску војну интервенцију“, рекао је Бжежински. Упитан да ли жали због нечега у вези с тим, Бжежински је одговорио: „Да жалим због чега? Та тајна операција је била сјајна идеја. Довела је до увлачења Руса у авганистанску замку и ви желите да ја жалим због тога?“ Упитан да ли жали што је пружио подршку исламским екстремистима, који те 1998. године када је рађен интервју још нису имали данашњи замах, Бжежински је узвратио контрапитањем: „Шта је важније за историју света? Талибани или колапс совјетског царства? Неки узнемирени муслимани или ослобођење централне Европе и крај Хладног рата?“ Ти „узнемирени муслимани“ су потом угрозили цео свет, али то је и даље већа претња од једне уређене државе која само жели да очува своју сувереност и интегритет и да се слободно развија. Исти став задржао је и касније, када је већ и слепом постало јасно шта се дешава и у ком правцу се ствари развијају. Поново упитан о свом авганистанском ангажману 2008, Бжежински је рекао: „Не бих оклевао да то поново урадим.“

 

СЛЕДБЕНИЦИ Управо овај начин размишљања карактеристичан је и за политичке структуре које је Бжежински створио и оставио иза себе. Колико је овај човек био важан за развој и мисао бивше америчке амбасадорке у УН и државне секретарке Мадлен Олбрајт сведочи и чињеница да је она готово идентично одговорила на питање о свом учинку у Ираку. Када ју је новинарка Лесли Штал децембра 1996. године упитала да ли је пола милиона ирачке деце која су изгубила живот због америчких санкција Ираку цена вредна плаћања, Олбрајтова је одговорила потврдно.

То колико је етички мирно проценити да су амерички интереси вредни жртвовања пола милиона арапске деце не заслужује никакав коментар, али је озбиљно питање колико је још „узнемирених муслимана“ тај чин произвео. Тога смо сведоци свакога дана. Управо је то глупост коју Бжежинском спочитавају његови амерички критичари. „Бжежински је мислио да зна како и зашто треба да започне рат против Русије, али није био у стању да прорачуна више од два до три потеза унапред, а да његови противници не изведу нешто што није било у складу са његовим стратешким предвиђањима. Он није знао шта да ради када би га надмудрили у неколико корака његовог стратешког плана. Он није знао како да заустави ратове које је започео, а није могао да добије. Непрестани рат је био ствар његовог лудила, клиничке патологије. Ехо тога била је Картерова заслепљена глупост“, рекао је Хелмер. Проблем је, међутим, што се утицај Бжежинског није зауставио на Картеру. Надживео га је и постао истинска сива еминенција америчког естаблишмента. Иако више није био ни на једној званичној функцији, зна се да су готово сви потоњи амерички председници од њега добијали савете, ако не и директиве. „Збигњев Бжежински је био остварени државни функционер, моћан интелектуалац и пасионирани присталица америчког вођства. Његов утицај протеже се на више деценија и ја сам један од више председника који су имали користи од његове мудрости и савета“, рекао је Обама поводом његове смрти.

Бжежински је умро у 89. години, али и да је живео још стотину, две стотине година, никада не би видео остварење свог сна – смрт Русије. Русија је данас жива и добро. Све боље, рекло би се, и можда је из те перспективе умро знајући да је читава његова сврха постојања била узалуд. Али то како се он осећао за цео свет је небитно. Битно је да би свет данас био далеко безбедније и боље место да је овај човек своје значајне интелектуалне капацитете употребио за нешто друго, а не за опсесију уништавања једне земље и народа под плаштом племените глобалне политике.              

[/restrict]