ZBIGNJEV BŽEŽINSKI (1928-2017) Smrt arhitekte Novog svetskog poretka

Ironija je da se smrt najvatrenijeg američkog hladnoratovskog ratnika Zbignjeva Bžežinskog poklopila sa novim talasom nasilja u Avganistanu. Tvorca modernih džihadista na onaj svet ispratile su eksplozije iza kojih stoje isti ljudi koje je organizovao kako bi SSSR iskrvario. Sada krvari njegova Amerika

Supruga Sajrusa Vensa, jedinog američkog državnog sekretara u poslednjih stotinu godina koji je podneo ostavku u znak protesta zbog politike svog predsednika, Zbignjeva Bžežinskog, savetnika za nacionalnu bezbednost Džimija Kartera koji je tu politiku i kreirao, oslovljavala je sa „taj užasni čovek“. Vensova životna saputnica je za ovakav stav imala i lični razlog. Bžežinski i njen muž bili su ljuti rivali sa potpuno različitim pogledima na ono što bi spoljna politika SAD trebalo da bude. Dok je Vens bio za miroljubiviji pristup SSSR-u i detant, Bžežinski je samo tražio oružje iz kojeg bi mogao da puca u Moskvu. Zbog toga ne bi njen stav trebalo uzimati zdravo za gotovo. Problem je, međutim, što u takvoj oceni nije bila jedina. Niti u američkom establišmentu, niti u ostatku sveta koji se danas suočava sa problemima za koje je mahom odgovoran upravo ovaj čovek.

[restrict]

KARTEROV SVENGALI Džon Helmer, jedan od direktnih saradnika, čovek koji iz prve ruke može da svedoči o dostignućima Bžežinskog dok je bio savetnik za nacionalnu bezbednost (1977–1981),  ukazuje na činjenicu da ništa lepo i u njegovu odbranu nisu imali da kažu ni članovi njegovog kabineta, uključujući i bivšu državnu sekretarku Madlen Olbrajt, koju je Bžežinski bukvalno stvorio (bio joj je profesor na univerzitetu, a dao joj je i prvi posao u američkoj administraciji, kod sebe u kabinetu savetnika za nacionalnu bezbednost). Sam Helmer, kojeg je Karter bio zadužio da reorganizuje predsedničku administraciju i da sačini izveštaj o radu osoblja, Bžežinskog poredi sa Svengalijem, literarnim likom iz romana „Trilbi“ Žorža di Morijera, a koji je postao sinonim za dominantnog i kontrolom opsednutog manipulatora.

Helmer svedoči da je na kraju istrage koju mu je poverio Karter došao do zaključka da je „Bžežinski namerno i sistematski dezinformisao i zavaravao Kartera“, da je „prikrivao dokaze, pogrešno predstavljao ono što su drugi zvaničnici i njihove agencije navodili i manipulisao odlukama i potezima zarad ostvarivanja svoje agende“. Helmeru, sasvim očekivano, nije bilo omogućeno da svoj izveštaj u potpunosti predstavi Karteru, jer je Bžežinski uspeo na vreme da ga se dočepa. „Rečeno mi je da ne pominjem preporuke o Bžežinskom i da ću, ukoliko to učinim, odmah biti otpušten“, naveo je on.

Naknadnim istraživanjima utvrđeno je da je Karter između 1977. i 1981, prema zapisnicima Bele kuće, sa Bžežinskim proveo čak 20 posto svog radnog vremena, odnosno 12 minuta svakog radnog sata, što je daleko više od bilo kog drugog zvaničnika predsedničke administracije. Helmer i Karterov katastrofalan poraz na izborima novembra 1980. pripisuje zaslugama Bžežinskog.

Sličnog je mišljenja i Meri Sekston, autor detaljne doktorske disertacije o odnosu Kartera i Bžežinskog, u kojoj se navodi čitav niz dokumenata, svedoka i nezavisnih izveštaja što ukazuju da bi ova dvojica trebalo ozbiljno da se raziđu i postavlja pitanje zašto se to nije desilo. Ne želeći da pravdaju Kartera (oboje ističu da je on kriv za ponašanje Bžežinskog) i Sekston i Helmer koren kontrole koju je Bžežinski očito imao nad Karterom nalaze u njegovoj sposobnosti da manipuliše i vara, ali zanemaruju činjenicu da Karter ovog čoveka nije doveo ni od kuda. Naprotiv. Ako se pogleda njihov odnos pre ulaska u Belu kuću, moglo bi se reći da je upravo suprotno – da je Bžežinski doveo Kartera. Zaboravlja se da je Bžežinski još početkom šezdesetih godina prošlog veka postao član uticajnog Saveta za spoljne poslove i Bilderberg grupe, te da je upravo on zajedno sa Dejvidom Rokfelerom jula 1973. osnovao famoznu Trilateralnu komisiju. Ko je istinski u odnosu Bžežinski–Karter bio nadređen, a ko podređen najbolje govori činjenica da je prvi ovog drugog, tada ne preterano istaknutog guvernera Džordžije, učlanio u Trilateralu 1974. godine.

UNIŠTITI RUSIJU PO SVAKU CENU Poreklom iz Galicije, verovatno najrusofobnijeg regiona na čitavom svetu, Bžežinski je tokom celog života zadržao crtu čoveka koncentrisanog samo na jedan cilj – ne toliko uspostavljanje totalne američke hegemonije, koliko na uništenje SSSR, odnosno Rusije. U tom naporu, kao što ćemo videti, nije štedeo nikoga. Ni SAD, niti druge države i narode sveta i ta ambicija skupo je koštala sve, osim njega. Njegova strategija bila je dvostrana diplomatsko-propagandna i vojna. Bžežinski je u cilju destabilizacije istočnog bloka agresivno promovisao pitanje ljudskih prava, jasno definisanog segmenta za detant krucijalnog Helsinškog sporazuma iz 1975. Ovo potvrđuju autori knjige „Hladni rat“ Džeremi Ajzak i Tejlor Dauning: „Bžežinski je prepoznao političku prednost koju mu pruža pitanje ljudskih prava i koristio je to kao alatku za pritisak na SSSR i okupljanje opozicije Moskvi.“ U tome je, kako navode, bio krajnje licemeran, jer mu u borbi protiv SSSR-a nije smetala saradnja sa režimima daleko gorim u ovom domenu od Moskve.

Njegov učinak na vojnom polju daleko je veći, očigledniji i štetniji. Odmah po dolasku u Belu kuću u svoj tim je doveo Pola Henzea, iskusnog operativca CIA koji se upravo bio vratio sa službe u Turskoj, gde je jula 1974. učestvovao u organizaciji invazije na Kipar. Iz Bele kuće i pod vođstvom Bžežinskog, Henze je podržavao somalijsku invaziju na Etiopiju jula 1977. i državni udar u Turskoj 1980. godine. (Upravo on se smatra i jednim od organizatora „Sivih vukova“, turske ultranacionalističke terorističke organizacije čiji je pripadnik odgovoran za ubistvo ruskog pilota oborenog na sirijsko-turskoj granici 24. novembra 2015. godine.) Među ostala njihova dostignuća mogu se ubrojati puč u Pakistanu 1977, u Južnoj Koreji 1979, ali i neuspeli pučevi u Gani i Salvadoru (1979), Boliviji, Liberiji, Gvineji Bisao, Surinamu, Burkini Faso i Iranu (1980).

Najblistaviji trenutak karijere Bžežinskog i Henzea svakako je izazivanje rata u Avganistanu i provociranje ruske intervencije. Bžežinski se smatra zaslužnim za organizovanje, finansiranje i naoružavanje avganistanskih mudžahedina, islamskih fundamentalista predvođenih Osamom bin Ladenom koji su, zahvaljujući američkom novcu i naoružanju, metastazirali u islamističke armije Al Kaidu i Islamsku državu, koje operišu od Avganistana i Pakistana, preko Sirije, Iraka i Libije, pa sve do Evrope, Indonezije i Filipina. Savetnik za nacionalnu bezbednost je već početkom 1980. otputovao u Pakistan i Avganistan i pozirao, dve godine pre prvog filma o Rambu, sa mitraljezom u rukama okružen „svetim ratnicima“. „Vaš cilj je pravedan i Bog je na vašoj strani“, rekao im je tada. Protiv socijalističke vlade u Kabulu tada, međutim, nisu ratovali samo domaći borci. U Avganistan se slilo i do stotinu hiljada stranih ratnika koji su, kao što nam je dobro poznato, po završetku rata u toj zemlji džihad nastavili širom sveta, uključujući i Bosnu i Kosovo.

U intervjuu francuskom nedeljniku „Nuvel observater“ januara 1998. godine Bžežinski je priznao da zvanični narativ o Avganistanskom ratu nije tačan i da su ga u najvećoj meri izazvale SAD. „Prema zvaničnoj verziji istorije, CIA je počela da pomaže mudžahedinima tokom 1980. godine, odnosno pošto je SSSR izvršio invaziju 24. decembra 1979. Stvarnost je, međutim, sasvim drugačija. To je do sada bilo tajna. Doista, 3. jula 1979. godine predsednik Karter je potpisao prvi dekret za tajnu pomoć protivnicima prosovjetskog režima u Kabulu. Baš tog dana ja sam napisao izveštaj predsedniku u kojem sam mu objasnio da mislim da bi ta pomoć mogla izazvati sovjetsku vojnu intervenciju“, rekao je Bžežinski. Upitan da li žali zbog nečega u vezi s tim, Bžežinski je odgovorio: „Da žalim zbog čega? Ta tajna operacija je bila sjajna ideja. Dovela je do uvlačenja Rusa u avganistansku zamku i vi želite da ja žalim zbog toga?“ Upitan da li žali što je pružio podršku islamskim ekstremistima, koji te 1998. godine kada je rađen intervju još nisu imali današnji zamah, Bžežinski je uzvratio kontrapitanjem: „Šta je važnije za istoriju sveta? Talibani ili kolaps sovjetskog carstva? Neki uznemireni muslimani ili oslobođenje centralne Evrope i kraj Hladnog rata?“ Ti „uznemireni muslimani“ su potom ugrozili ceo svet, ali to je i dalje veća pretnja od jedne uređene države koja samo želi da očuva svoju suverenost i integritet i da se slobodno razvija. Isti stav zadržao je i kasnije, kada je već i slepom postalo jasno šta se dešava i u kom pravcu se stvari razvijaju. Ponovo upitan o svom avganistanskom angažmanu 2008, Bžežinski je rekao: „Ne bih oklevao da to ponovo uradim.“

 

SLEDBENICI Upravo ovaj način razmišljanja karakterističan je i za političke strukture koje je Bžežinski stvorio i ostavio iza sebe. Koliko je ovaj čovek bio važan za razvoj i misao bivše američke ambasadorke u UN i državne sekretarke Madlen Olbrajt svedoči i činjenica da je ona gotovo identično odgovorila na pitanje o svom učinku u Iraku. Kada ju je novinarka Lesli Štal decembra 1996. godine upitala da li je pola miliona iračke dece koja su izgubila život zbog američkih sankcija Iraku cena vredna plaćanja, Olbrajtova je odgovorila potvrdno.

To koliko je etički mirno proceniti da su američki interesi vredni žrtvovanja pola miliona arapske dece ne zaslužuje nikakav komentar, ali je ozbiljno pitanje koliko je još „uznemirenih muslimana“ taj čin proizveo. Toga smo svedoci svakoga dana. Upravo je to glupost koju Bžežinskom spočitavaju njegovi američki kritičari. „Bžežinski je mislio da zna kako i zašto treba da započne rat protiv Rusije, ali nije bio u stanju da proračuna više od dva do tri poteza unapred, a da njegovi protivnici ne izvedu nešto što nije bilo u skladu sa njegovim strateškim predviđanjima. On nije znao šta da radi kada bi ga nadmudrili u nekoliko koraka njegovog strateškog plana. On nije znao kako da zaustavi ratove koje je započeo, a nije mogao da dobije. Neprestani rat je bio stvar njegovog ludila, kliničke patologije. Eho toga bila je Karterova zaslepljena glupost“, rekao je Helmer. Problem je, međutim, što se uticaj Bžežinskog nije zaustavio na Karteru. Nadživeo ga je i postao istinska siva eminencija američkog establišmenta. Iako više nije bio ni na jednoj zvaničnoj funkciji, zna se da su gotovo svi potonji američki predsednici od njega dobijali savete, ako ne i direktive. „Zbignjev Bžežinski je bio ostvareni državni funkcioner, moćan intelektualac i pasionirani pristalica američkog vođstva. Njegov uticaj proteže se na više decenija i ja sam jedan od više predsednika koji su imali koristi od njegove mudrosti i saveta“, rekao je Obama povodom njegove smrti.

Bžežinski je umro u 89. godini, ali i da je živeo još stotinu, dve stotine godina, nikada ne bi video ostvarenje svog sna – smrt Rusije. Rusija je danas živa i dobro. Sve bolje, reklo bi se, i možda je iz te perspektive umro znajući da je čitava njegova svrha postojanja bila uzalud. Ali to kako se on osećao za ceo svet je nebitno. Bitno je da bi svet danas bio daleko bezbednije i bolje mesto da je ovaj čovek svoje značajne intelektualne kapacitete upotrebio za nešto drugo, a ne za opsesiju uništavanja jedne zemlje i naroda pod plaštom plemenite globalne politike.              

[/restrict]