Шангајска организација за сарадњу против НАТО-а

Очигледно се кристалише алтернатива евроатлантизму, велика евроазијска војнополитичка алијанса ШОС, у коју су на самиту у Астани управо примљене нове пуноправне чланице – Индија и Пакистан

Самит у Астани, где су се прошлог петка окупили лидери Шангајске организације за сарадњу (ШОС) и њихови партнери – може се посматрати као прекретница која претвара ову организацију у противтежу западном војном савезу – НАТО-у. Тако се очигледно кристалише алтернатива евроатлантизму, као доминантном вектору у последње три деценије. То су евроазијске интеграције. Како економске, кроз Евроазијску економску унију (ЕАЕУ) на челу са Русијом, и кинеском иницијативом „Један појас – један пут“, тако и безбедносне, где се као све чвршћи и монолитнији блок намеће управо ШОС. Да би тако крупни економски и политички подухвати заживели, иза њих мора обавезно да стоји јака војна компонента. А то је Шангајска организација за сарадњу. И кад српски председник Александар Вучић, у оквиру посете Астани где је присуствовао отварању међународне изложбе ЕКСПО 2017 – такође борави у друштву председника Русије, Казахстана и Белорусије, Владимира Путина, Нурсултана Назарбајева и Александра Лукашенка, кинеског лидера Си Ђинпинга, индијског премијера Нерандре Модија и свих осталих шефова држава и влада – то показује да Београд ужива све већи углед на Истоку. Многи би рекли да је то део света коме припада будућност…

[restrict]

ИСТОРИЈСКА ПРЕКРЕТНИЦА Девети јун могао би да буде прекретница у историји Шангајске организације за сарадњу. Другог дана самита у казахстанској престоници Астани, у пуноправно чланство ове алијансе примљени су Индија и Пакистан. Тако је ШОС постао клуб који окупља 3,5 милијарде људи, односно половину светске популације, и четири нуклеарне силе, Русију, Кину, Индију и Пакистан, док их у НАТО-у има три. Ове чињенице несумњиво подвлаче глобални карактер и снагу ове организације. Зато, кад аналитичари у Москви оцењују да док се НАТО шири на исток и приближава границама Русије, ШОС је спреман да наступи као војни савез и противтежа НАТО-у – њихова тачка гледишта, рекло би се, није лишена логике.

Развој ситуације на глобалној сцени упућује да та опција постаје све очигледнија, посебно након што је Путин у Астани позвао ШОС на заједничку борбу против тероризма. Другим речима, сукоб у Сирији и региону Персијског залива ускоро би могао да добије сасвим нову димензију. Да и на Западу све реалније то посматрају, сведочи, ако ништа друго, готово потпуно игнорисање њихових медија онога што се дешавало у Астани. Догађаји у свету показују да Русија више нема алтернативу и шта да чека. Зато ће ШОС, чије су темеље пре две деценије ударили руски председник Борис Јељцин и министар иностраних послова и каснији премијер Јевгениј Примаков, за Москву и убудуће бити високо на лествици приоритета. С јасном идејом да се створи противтежа Западу. Пекинг, који има велике амбиције и економске планове на простору читаве Евроазије, очигледно дели ставове Кремља.

ЗВАНИЧНИ ЈЕЗИЦИ – РУСКИ И КИНЕСКИ, НЕ И ЕНГЛЕСКИ После распада Варшавског пакта, Вашингтон је у своју орбиту укључио цео исток Европе. Осим Србије, све земље Балкана су се придружиле НАТО-у или ће то учинити, уз извесне непознанице о питању Босне и Херцеговине, због чврстог става Републике Српске и њеног председника Милорада Додика. „На пола пута“ ка НАТО чланству заглављене су и Грузија и Украјина, које би већ приступиле да немају нерешене територијалне проблеме у виду Абхазије, Јужне Осетије, Крима и Донбаса. Тако је Русија, као највећа држава света, са западне стране доспела у својеврсну изолацију. Њена одбрамбена моћ нашла се на тесту, где насупрот себе има војну алијансу од 29 земаља, чији укупни војни издаци чине више од 70 одсто глобалних трошкова за ову намену. С друге стране, и Европа се тиме изоловала од остатка Евроазије, имајући у виду да је Русија – не само територијални – мост између Истока и Запада. Такав развој ситуације одговара једино САД, али зато ври у читавој Евроазији.

Зато Москва предузима иницијативу да смањи притисак на својим границама, а сарадња у оквиру ШОС-а може да буде адекватан механизам. Замишљен као руско-кинески одговор на амерички продор у срце Азије, са идејом да штити Пекинг и Москву од деструктивног утицаја са Запада, ШОС прераста у мултилатерални оквир где се могу доносити одлуке глобалног карактера – без уплива САД и ЕУ. То је већ само по себи огроман искорак. Као структура која проглашава „јачање стабилности и безбедности држава чланица“ за своје главне задатке, укључујући и борбу против тероризма и сепаратизма, ШОС представља привлачну дестинацију за државе Евроазије. А ако се зна да су званични језици Алијансе руски и кинески, али не и енглески, слика постаје много јаснија…

Савез сада броји осам пуноправних чланица: Индија, Казахстан, Киргизија, Кина, Пакистан, Русија, Таџикистан и Узбекистан. Државе посматрачи, чије се чланство може очекивати у будућности су Авганистан, Белорусија, Иран и Монголија, а кандидатуру за статус посматрача поднели су Бангладеш, Сирија, Египат и Израел. Земље партнери у дијалогу са ШОС су: Азербејџан, Јерменија, Камбоџа, Непал, Турска и Шри Ланка. Осим тога, ШОС има закључене уговоре о партнерству са Организацијом Уједињених нација (ОУН), Заједницом независних држава (ЗНД), Организацијом договора о колективној безбедности (ОДКБ), Евроазијском економском унијом (ЕАЕУ) и Асоцијацијом држава југоисточне Азије (АСЕАН).

Руски војни савез ОДКБ ипак не може бити противтежа НАТО-у. Од шест постсовјетских држава, само Русија има висок ниво обучености и опремљености савременим наоружањем. Партнере који могу да дају значајан допринос заједничкој безбедности Москва може да нађе само у оквиру ШОС-а, док у ОДКБ-у Русија наступа као заштитник и покровитељ осталих пет чланица. Важност ОДКБ-а за Русију је пре свега у томе што, у случају да буде нападнута, може да користи територије и инфраструктуру држава чланица.

ОД ЦРНОГ МОРА ДО ТИХОГ ОКЕАНА ШОС се фундаментално разликује од ОДКБ-а и има потенцијал да буде прави контратег НАТО-у. Четири нуклеарне силе, половина светског становништва, више од петине глобалног БДП-а и скоро трећина светске производње, 60 одсто територије Евроазије и непосредан излаз на три океана – гаранција су војнополитичке моћи ШОС-а. Следећи значајан корак треба да буде приступање Ирана, чиме ће бити готово заокружен простор од Црног мора до Тихог океана. За Москву је приступање Ирана веома важно, јер ова држава има излаз и на Каспијско море и на Персијски залив, односно Индијски океан – што су региони у којима Русија све активније пројектује своју моћ. Иран се тако позиционира као кључни стратешки савезник Русије.

Међутим, ШОС треба посматрати пре свега као политичку платформу у којој кључни играчи највећег дела Евроазије могу да формулишу и усаглашавају своје интересе у сфери економије и безбедности, а затим договарају начине њихове реализације. Колико ће у томе бити јединствени остаје да се види, али сама чињеница да сада могу да наступају као блок, уливаће им снагу и сигурност. А то нису добре вести за Запад, растрзан унутрашњим и спољним кризама. Осећање нелагоде види се и из понашања западних медија, који веома штуро (или уопште не) извештавају о самиту ШОС-а у Астани. Поступност и „мекоћа“ са којом ШОС наступа, трудећи се да „ширење на запад и југ“ не буде праћено додатном дестабилизацијом, као што је случај са НАТО-ом, сведочи о озбиљности и одговорности његових лидера. Права је штета што Запад и Исток не могу да пронађу довољно додирних тачака – које би их спајале, а не раздвајале, за добробит читавог човечанства.

Међутим, појава довољно јаког супротног пола НАТО-у, а ШОС се управо у то претвара, могао би да убрза ове процесе. Али и да појача параноју Запада, где се већ осећају угроженим због појаве конкуренције на глобалном плану. Права хистерија која се развила због сарадње Катара са Русијом, Ираном и Турском, сведочи управо о таквим реакцијама. А највише о томе да у данашњем свету више нико нема монопол да свима намеће своју вољу. Треба се подсетити и шта је на самиту ШОС-а у Пекингу, још у октобру 2009, поручио Владимир Путин: „Како је говорио Лао Це: ’Ко уме чврсто да стоји – њега је немогуће оборити. Ко уме да се ослони – њега је немогуће срушити.’ Ми се ослањамо једни на друге већ вековима. Сигуран сам да Русија и Кина могу увек да се ослоне једна на другу, могу да рачунају на помоћ и узајамну подршку.“

[/restrict]