Стагнантни просперитет српског филма

У години смо када све указује на то да ће се публици представити бројни нови домаћи филмови врло различитог формата и жанровског спектра. Због чега су ове чињенице тек привид у нескладу са стварним и даље очајним стањем наше кинематографије?

Прилично заслужено „Реквијем за госпођу Ј.“ испраћен је наградама на минулом ФЕСТ-у. Међутим, ова баш тешка социјална и породична драма што болно реалистично слика свет и прилике које тренутно конзумира добар део наше популације није наишла на масовни одзив публике – углавном га је заобишла током његове биоскопске дистрибуције. Иако је, дакле, деловало да ће ово бити филмска година у којој ће се публици дефинисати филмски укус на нашто захтевнијем и интензивнијем нивоу, то се није десило. А и неће. Јер ударни домаћи филмски хитови по гледаности су далеко од ангажованих, захтевних у било ком смислу, па и значајнијих остварења. Донекле је актуелна дневнополитичка и социјална ангажованост присутна у филму Николе Које „Стадо“ (дистрибуција претекла у ову из претходне године) који је остварио веома солидан учинак од више од шездесет хиљада посетилаца, иако је опоро, па и цинично, ово остварење дало на знање публици да је део стада које је светски и овдашњи систем сврстао у тор немаштине и безнађа. Додуше, то је учинио на довољно приступачно духовити начин да се нико због његове позадинске, мада ваљда и суштинске, поруке није посебно узнемирио или увредио. У том рангу комерцијалног успеха су још лаганији наслови „Зона Замфирова 2“, „Санта Марија дела салуте“ и црногорски „Бисер Бојане“. Публика је, дакле, опет послала своју уобичајену поруку шта сматра филмом вредним боравка у биоскопу. У Холивуду су такве поруке закон, па је одавно тамо понуда што одступа од преовлађујућег укуса више налик несрећном ексцесу или фаталној грешци него храбром искораку у некомерцијалност. Ипак, привилегија мале кинематографије је управо у томе што та ауторска храброст није промашај, грешка или поразни финансијски потез.

[restrict]

Дела личног стремљења и ангажовања Да ли ће, дакле, српски филм ове године бити комерцијалан или не, питање је које ће одговор пронаћи уколико се превазиђе дилема да ли ће филмова уопште бити. Односно да ли ће се онај поразно одавно присутни ексцес у стању наше кинематографије (када се било какав филм уопште догоди) коначно превазићи, а филмска продукција поставити на барем толико виши ниво да почне да лични на нешто организовано. И даље су, наиме, филмови дело личних стремљења, мука, организације и мотивације. „Стадо“ је типичан пример, а и његова прича баш о томе говори. И Кустуричин повратак филму после дуже паузе је такав. Његов лични ангажман. Нешто више од двадесет хиљада посетилаца у биоскопима је реаговало на ново дело чувеног аутора који је ФЕСТ-у са премијером „Млечног пута“ после четрдесетак година вратио гламур отварања који је некада, на почетку, имао. Гламур се накратко појавио у лику и телу славне глумице Монике Белучи, Кустуричине звезде. Инострани елемент, и то не онај када пружамо филмске услуге и логистичку подршку такозваним мањинским копродукцијама, присутан је и у актуелном трилеру нижеразредног нивоа „Повратак“ у коме се први пут у неком филму са ових простора појављује чувени негативац маркантно али прикладно одбојне појаве, одавно амерички глумачки гастарбајтер чији је учинак премашио стотину епизода Лазар Роквуд и то уз гостујућу подршку још славнијих вишедеценијских епизодиста Мајкла Пареа, Џона Севиџа и Ника Манкуса. Мада, овај је филм ипак најзанимљивији као једна од последњих прилика да се на екрану погледа макар и епизодни рад покојног Милорада Мандића Манде. Ово је иначе врло интригантно дело за наше прилике не само зато што се бави за српски филм раритетним акционим трилером већ и због те бизарне споне са поменутим представницима ветеранске холивудске
Б продукције.

У биоскопима је ових дана и један некомерцијални наслов наше (премда су код нас сви мање-више такви) нижеразредне продукције „Афтерпарти“. Комедија се обраћа млађој публици нудећи шашаву причу о младићу који би да постане глумац и за то шансу покушава да пронађе пријављивањем на кастинг за чувену телевизијску серију „Игра престола“. Овом почетничком рангу који се обраћа новим генерацијама филмофила припада и, такође актуелан у биоскопима, првенац Сање Савић „Наши очеви, мајке и њихова деца“, којим се ауторка упушта у проблеме босанске мешовите породице раздвојене етничким и економским проблемима.

Фаза постпродукције као неизвесност Међу филмовима који нас највероватније очекују у наредним месецима, а сада се налазе у за овдашње прилике неизвесној фази постпродукције могуће је да ће публика бити врло заинтересована за ново дело искусних и од публике цењених Дејана Зечевића (режисер) и Ђорђа Милосављевића (као сценариста). Њихови „Изгредници“ прича су о тројици студената који, суочени с негативним узорима и уопште животним околностима, прерастају у ликове из наслова. Дакле, могућа је ангажована социјална тема тим пре што је најављено да је реч о драми. И што се тиче продукционе фазе, а и теме, сличне су „Козје уши“, ново дело Марка Костића који је своју туробну слику актуелне српске социјалне тегобе поставио у руралну банатску средину. Мало је вероватно, ако се тај филм уопште деси, да ће најављени првенац Ненада Тодоровића „Неспоразум“, у чијем је центру приче забрањена љубав (!?) Србина и Албанке на Косову, наићи на подршку публике посебно ако се узме у обзир његов тајминг, тј. врло проблематичне политичке актуелности везане за тај простор. У сваком случају, ето спомињања и оваквог филмског наума из домаће продукције. У неизвесној завршној фази, а неки чак ни у њој, налази се још десетак за ову годину најављених остварења разних аутора, углавном млађих или искусних мада не као филмских стваралаца, што је прилично бизарно. Како год, чека нас наводно прилично много нових дела, међу којима је, ако је веровати најавама, и прави научнофантастични филм који би, ако се успешно приведе крају, представљао жанровски куриозитет српског филма. Уз све њих ваља додати припремне и завршне радње око још неколико десетина наслова разних других форми (кратки метар, документарни, анимирани, експериментални…) па се слика о продукцији српског филма пропиње до прихватљиво позитивног нивоа. То је, међутим, привид у нескладу са стварним стањем наше кинематографије, јер она и даље, како рекосмо, постоји и искључиво функционише као резултат случаја, насумичних напора појединаца или стремљења пријатељских и интересних група. Још увек је разочаравајуће далеко од неопходног амбијента у коме би деловала као озбиљна институционална, системски артикулисана и регулисана појава. А по свему судећи таква још дуго неће бити. Бизарно је и то да се управо у овој години отворио, и до њеног истека ће се тај тренд наставити, низ нових биоскопа широм Србије (такозвани мултиплекси по тржним центрима), као и активиране неке сале по бившим културним центрима. Међутим, гледаност драстично опада. Три горе споменута хит филма актуелне српске продукције заједно су привукла пет-шест пута мање гледалаца него, рецимо, својевремено „Монтевидео“, да и не помињемо хитове из „старе“ Југославије.               

Чудни конкурс РТС-а

Као део  погледа у оно што тренутно наш филм нуди, а и што ће се ускоро вероватно додати тој понуди, треба поменути врло необичан потез РТС-а – ових дана објавио је јавни конкурс за сценарио филма који ће се бавити бомбардовањем зграде РТС-а од стране НАТО-а 1999. године, а који ће продукцијски подржати. На конкурс може да се јави било ко, награда је триста хиљада динара, а евентуално стварање филма ће се највероватније протегнути барем у идућу годину. У овој вести занимљива је тужна спознаја да се и даље, пуних осамнаест година од тог злочина Европе и Америке над нашом земљом, још нико није озбиљно, успешно и пре свега политички ангажовано позабавио том трагедијом овог народа. Радио телевизији Србије је, ето, за то требало скоро две деценије, а аутора за такав осврт на страдање њихових радника, апсурдно, тражи ван своје куће. Можда и од аматера! Струка, њихова, дакле, нема шта да каже на ову тему?

[/restrict]