Stagnantni prosperitet srpskog filma

U godini smo kada sve ukazuje na to da će se publici predstaviti brojni novi domaći filmovi vrlo različitog formata i žanrovskog spektra. Zbog čega su ove činjenice tek privid u neskladu sa stvarnim i dalje očajnim stanjem naše kinematografije?

Prilično zasluženo „Rekvijem za gospođu J.“ ispraćen je nagradama na minulom FEST-u. Međutim, ova baš teška socijalna i porodična drama što bolno realistično slika svet i prilike koje trenutno konzumira dobar deo naše populacije nije naišla na masovni odziv publike – uglavnom ga je zaobišla tokom njegove bioskopske distribucije. Iako je, dakle, delovalo da će ovo biti filmska godina u kojoj će se publici definisati filmski ukus na našto zahtevnijem i intenzivnijem nivou, to se nije desilo. A i neće. Jer udarni domaći filmski hitovi po gledanosti su daleko od angažovanih, zahtevnih u bilo kom smislu, pa i značajnijih ostvarenja. Donekle je aktuelna dnevnopolitička i socijalna angažovanost prisutna u filmu Nikole Koje „Stado“ (distribucija pretekla u ovu iz prethodne godine) koji je ostvario veoma solidan učinak od više od šezdeset hiljada posetilaca, iako je oporo, pa i cinično, ovo ostvarenje dalo na znanje publici da je deo stada koje je svetski i ovdašnji sistem svrstao u tor nemaštine i beznađa. Doduše, to je učinio na dovoljno pristupačno duhoviti način da se niko zbog njegove pozadinske, mada valjda i suštinske, poruke nije posebno uznemirio ili uvredio. U tom rangu komercijalnog uspeha su još laganiji naslovi „Zona Zamfirova 2“, „Santa Marija dela salute“ i crnogorski „Biser Bojane“. Publika je, dakle, opet poslala svoju uobičajenu poruku šta smatra filmom vrednim boravka u bioskopu. U Holivudu su takve poruke zakon, pa je odavno tamo ponuda što odstupa od preovlađujućeg ukusa više nalik nesrećnom ekscesu ili fatalnoj grešci nego hrabrom iskoraku u nekomercijalnost. Ipak, privilegija male kinematografije je upravo u tome što ta autorska hrabrost nije promašaj, greška ili porazni finansijski potez.

[restrict]

Dela ličnog stremljenja i angažovanja Da li će, dakle, srpski film ove godine biti komercijalan ili ne, pitanje je koje će odgovor pronaći ukoliko se prevaziđe dilema da li će filmova uopšte biti. Odnosno da li će se onaj porazno odavno prisutni eksces u stanju naše kinematografije (kada se bilo kakav film uopšte dogodi) konačno prevazići, a filmska produkcija postaviti na barem toliko viši nivo da počne da lični na nešto organizovano. I dalje su, naime, filmovi delo ličnih stremljenja, muka, organizacije i motivacije. „Stado“ je tipičan primer, a i njegova priča baš o tome govori. I Kusturičin povratak filmu posle duže pauze je takav. Njegov lični angažman. Nešto više od dvadeset hiljada posetilaca u bioskopima je reagovalo na novo delo čuvenog autora koji je FEST-u sa premijerom „Mlečnog puta“ posle četrdesetak godina vratio glamur otvaranja koji je nekada, na početku, imao. Glamur se nakratko pojavio u liku i telu slavne glumice Monike Beluči, Kusturičine zvezde. Inostrani element, i to ne onaj kada pružamo filmske usluge i logističku podršku takozvanim manjinskim koprodukcijama, prisutan je i u aktuelnom trileru nižerazrednog nivoa „Povratak“ u kome se prvi put u nekom filmu sa ovih prostora pojavljuje čuveni negativac markantno ali prikladno odbojne pojave, odavno američki glumački gastarbajter čiji je učinak premašio stotinu epizoda Lazar Rokvud i to uz gostujuću podršku još slavnijih višedecenijskih epizodista Majkla Parea, Džona Sevidža i Nika Mankusa. Mada, ovaj je film ipak najzanimljiviji kao jedna od poslednjih prilika da se na ekranu pogleda makar i epizodni rad pokojnog Milorada Mandića Mande. Ovo je inače vrlo intrigantno delo za naše prilike ne samo zato što se bavi za srpski film raritetnim akcionim trilerom već i zbog te bizarne spone sa pomenutim predstavnicima veteranske holivudske
B produkcije.

U bioskopima je ovih dana i jedan nekomercijalni naslov naše (premda su kod nas svi manje-više takvi) nižerazredne produkcije „Afterparti“. Komedija se obraća mlađoj publici nudeći šašavu priču o mladiću koji bi da postane glumac i za to šansu pokušava da pronađe prijavljivanjem na kasting za čuvenu televizijsku seriju „Igra prestola“. Ovom početničkom rangu koji se obraća novim generacijama filmofila pripada i, takođe aktuelan u bioskopima, prvenac Sanje Savić „Naši očevi, majke i njihova deca“, kojim se autorka upušta u probleme bosanske mešovite porodice razdvojene etničkim i ekonomskim problemima.

Faza postprodukcije kao neizvesnost Među filmovima koji nas najverovatnije očekuju u narednim mesecima, a sada se nalaze u za ovdašnje prilike neizvesnoj fazi postprodukcije moguće je da će publika biti vrlo zainteresovana za novo delo iskusnih i od publike cenjenih Dejana Zečevića (režiser) i Đorđa Milosavljevića (kao scenarista). Njihovi „Izgrednici“ priča su o trojici studenata koji, suočeni s negativnim uzorima i uopšte životnim okolnostima, prerastaju u likove iz naslova. Dakle, moguća je angažovana socijalna tema tim pre što je najavljeno da je reč o drami. I što se tiče produkcione faze, a i teme, slične su „Kozje uši“, novo delo Marka Kostića koji je svoju turobnu sliku aktuelne srpske socijalne tegobe postavio u ruralnu banatsku sredinu. Malo je verovatno, ako se taj film uopšte desi, da će najavljeni prvenac Nenada Todorovića „Nesporazum“, u čijem je centru priče zabranjena ljubav (!?) Srbina i Albanke na Kosovu, naići na podršku publike posebno ako se uzme u obzir njegov tajming, tj. vrlo problematične političke aktuelnosti vezane za taj prostor. U svakom slučaju, eto spominjanja i ovakvog filmskog nauma iz domaće produkcije. U neizvesnoj završnoj fazi, a neki čak ni u njoj, nalazi se još desetak za ovu godinu najavljenih ostvarenja raznih autora, uglavnom mlađih ili iskusnih mada ne kao filmskih stvaralaca, što je prilično bizarno. Kako god, čeka nas navodno prilično mnogo novih dela, među kojima je, ako je verovati najavama, i pravi naučnofantastični film koji bi, ako se uspešno privede kraju, predstavljao žanrovski kuriozitet srpskog filma. Uz sve njih valja dodati pripremne i završne radnje oko još nekoliko desetina naslova raznih drugih formi (kratki metar, dokumentarni, animirani, eksperimentalni…) pa se slika o produkciji srpskog filma propinje do prihvatljivo pozitivnog nivoa. To je, međutim, privid u neskladu sa stvarnim stanjem naše kinematografije, jer ona i dalje, kako rekosmo, postoji i isključivo funkcioniše kao rezultat slučaja, nasumičnih napora pojedinaca ili stremljenja prijateljskih i interesnih grupa. Još uvek je razočaravajuće daleko od neophodnog ambijenta u kome bi delovala kao ozbiljna institucionalna, sistemski artikulisana i regulisana pojava. A po svemu sudeći takva još dugo neće biti. Bizarno je i to da se upravo u ovoj godini otvorio, i do njenog isteka će se taj trend nastaviti, niz novih bioskopa širom Srbije (takozvani multipleksi po tržnim centrima), kao i aktivirane neke sale po bivšim kulturnim centrima. Međutim, gledanost drastično opada. Tri gore spomenuta hit filma aktuelne srpske produkcije zajedno su privukla pet-šest puta manje gledalaca nego, recimo, svojevremeno „Montevideo“, da i ne pominjemo hitove iz „stare“ Jugoslavije.               

Čudni konkurs RTS-a

Kao deo  pogleda u ono što trenutno naš film nudi, a i što će se uskoro verovatno dodati toj ponudi, treba pomenuti vrlo neobičan potez RTS-a – ovih dana objavio je javni konkurs za scenario filma koji će se baviti bombardovanjem zgrade RTS-a od strane NATO-a 1999. godine, a koji će produkcijski podržati. Na konkurs može da se javi bilo ko, nagrada je trista hiljada dinara, a eventualno stvaranje filma će se najverovatnije protegnuti barem u iduću godinu. U ovoj vesti zanimljiva je tužna spoznaja da se i dalje, punih osamnaest godina od tog zločina Evrope i Amerike nad našom zemljom, još niko nije ozbiljno, uspešno i pre svega politički angažovano pozabavio tom tragedijom ovog naroda. Radio televiziji Srbije je, eto, za to trebalo skoro dve decenije, a autora za takav osvrt na stradanje njihovih radnika, apsurdno, traži van svoje kuće. Možda i od amatera! Struka, njihova, dakle, nema šta da kaže na ovu temu?

[/restrict]