Милорад Вучелић / главни уредник
И поред покушаја уочили смо да је готово немогуће учитати вишак смисла у нашу председничку изборну кампању. Све се своди не на изборну победу већ на то да Вучић не победи у првом кругу па да се онда види како ће и шта ће у неком другом кругу. Најважније је – они се, без обзира на поменуте кругове, једино уздају у могућност неке већ виђене наранџасте револуције. Тај наранџасти круг они сневају и зато га тако често и помињу.“
Био је ово навод завршног дела уводника нашег листа објављеног 17. марта под насловом „Наранџасти круг“. Није на тај начин демонстрирана нека посебна моћ предвиђања онога што се у догађајима након више него убедљиве Вучићеве изборне победе управо обистинило. Способност препознавања сценарија обојених револуција широм света је нешто ноторно и безброј пута анализирано и описано. Дакле, ништа ново, али је у нашем случају мало понижавајуће што нема чак ни труда да се интерес и настојања око дестабилизације наше земље прикрију неким инвентивнијим сценаријем. У свему томе, дабоме, увек има добрих и племенитих побуда оних који се буне, али и опаких функционализација тих истих побуда. Могло би се можда, благонаклоно, са неке висине мудрости општих места закључити да свака младост треба да има право на неку заблуду ако ништа друго бар зато да би се накнадно због ње могла кајати. Додуше кајање је један пар рукава, али су опште штете и одговорности за почињено нешто сасвим друго.
Поражени на председничким изборима имају право да релативизују свој пораз. Посебно они који су у изборну трку ушли са великим очекивањима и са замашним финансијским улогом. Реално је и очекивано да се теше на различите начине и да трагају за ретким местима на којима су постигли релативно добар скор. Разумљиво је и то да су незадовољни чињеницом да им изборни резултат није дао задовољавајући одговор на питање ко ће од њих бити вођа опозиције. Јер они ни на шта друго него на то нису ни могли рачунати. Постојеће опозиционе грађанистичке партије, а пре свега ДС, имају пред собом читав низ проблема са којима треба да се суоче. Зашто су са својом каквом-таквом страначком организацијом стале иза неких кандидата који су их више него очигледно избегавали, као да их се стиде? Зашто нису били способни да кандидују своје страначке лидере него су се заклањали иза неких ликова које им је наметала такозвана интелектуална елита? Чему те и такве странке уопште служе и да ли оне свесно учествују у департизацији политичког живота и његовог превођења на улицу и у стварање неких дифузних нових покрета? Позајмљују ли оне на тај начин од некога углед и идентитет који су у међувремену изгубиле?
Све поменуто спада у права тих странака или поражених председничких кандидата, али нико од њих нема права да делегитимизује и делегализује изборе који су управо завршени и на којима су сви они учествовали и на њима сви заједно убедљиво поражени. То право немају због безмало два милиона људи који су гласали за Александра Вучића, а и због свих других грађана који су на изборима учествовали. Није овде, као што знамо, реч о неким малим већ милионским разликама у броју гласова које нико од поражених на прописан начин и не оспорава. На улицама, пре свега Београда и Новог Сада, изриче се незадовољство резултатима управо одржаних избора. Нико не помиње крађу гласова или неку сличну неправилност. Међународни и домаћи посматрачи и контролори нису имали примедбе на регуларност гласања.
Своје незадовољство резултатима постигнутим на изборима неки председнички кандидати су накнадно излили на улице лицемерно се скривајући иза леђа спонтаних демонстраната који су само пре неколико дана имали прилику да изразе своју вољу на биралиштима. И они су, кажу, учествовали у тој изборној трци и пошто заједно са оним кандидатима за које су гласали нису успели да догурају до другог круга, сада покушавају да то учине другим средствима: у неком наранџастом кругу. Могли су, рецимо, изабрати бојкот избора због неравноправности, могли су, али нису.
Нападно изостаје проблематизација око питања на ком то и каквом су програму и на којој политичкој платформи могли победити поражени председнички кандидати и зашто их они који протестују незадовољни резултатом избора подржавају. Који то део њиховог програма покушавају да оснаже и подрже тражећи својим ултимативним захтевима нове парламентарне изборе. Те захтеве студената је, иначе, у Новом Саду јавно обзнанио Недим Сејдиновић, чије активности сасвим јавно финансирају Сорош и разне друге америчке фондације што је иначе општепознато и безброј пута документовано. Иначе, о спонтаности и организованости последњих изборних и постизборних дешавања можете се подробно обавестити читајући текст Николе Врзића „Други круг“ у овом броју „Печата“.
Укратко, на делу је наметање Србији само једне теме, тачније једне ситуације – њена дестабилизација и слабљење. И стрпљив, демократски, одговоран и упоран отпор томе, наравно.
[/restrict]
