Milorad Vučelić / glavni urednik
I pored pokušaja uočili smo da je gotovo nemoguće učitati višak smisla u našu predsedničku izbornu kampanju. Sve se svodi ne na izbornu pobedu već na to da Vučić ne pobedi u prvom krugu pa da se onda vidi kako će i šta će u nekom drugom krugu. Najvažnije je – oni se, bez obzira na pomenute krugove, jedino uzdaju u mogućnost neke već viđene narandžaste revolucije. Taj narandžasti krug oni snevaju i zato ga tako često i pominju.“
Bio je ovo navod završnog dela uvodnika našeg lista objavljenog 17. marta pod naslovom „Narandžasti krug“. Nije na taj način demonstrirana neka posebna moć predviđanja onoga što se u događajima nakon više nego ubedljive Vučićeve izborne pobede upravo obistinilo. Sposobnost prepoznavanja scenarija obojenih revolucija širom sveta je nešto notorno i bezbroj puta analizirano i opisano. Dakle, ništa novo, ali je u našem slučaju malo ponižavajuće što nema čak ni truda da se interes i nastojanja oko destabilizacije naše zemlje prikriju nekim inventivnijim scenarijem. U svemu tome, dabome, uvek ima dobrih i plemenitih pobuda onih koji se bune, ali i opakih funkcionalizacija tih istih pobuda. Moglo bi se možda, blagonaklono, sa neke visine mudrosti opštih mesta zaključiti da svaka mladost treba da ima pravo na neku zabludu ako ništa drugo bar zato da bi se naknadno zbog nje mogla kajati. Doduše kajanje je jedan par rukava, ali su opšte štete i odgovornosti za počinjeno nešto sasvim drugo.
Poraženi na predsedničkim izborima imaju pravo da relativizuju svoj poraz. Posebno oni koji su u izbornu trku ušli sa velikim očekivanjima i sa zamašnim finansijskim ulogom. Realno je i očekivano da se teše na različite načine i da tragaju za retkim mestima na kojima su postigli relativno dobar skor. Razumljivo je i to da su nezadovoljni činjenicom da im izborni rezultat nije dao zadovoljavajući odgovor na pitanje ko će od njih biti vođa opozicije. Jer oni ni na šta drugo nego na to nisu ni mogli računati. Postojeće opozicione građanističke partije, a pre svega DS, imaju pred sobom čitav niz problema sa kojima treba da se suoče. Zašto su sa svojom kakvom-takvom stranačkom organizacijom stale iza nekih kandidata koji su ih više nego očigledno izbegavali, kao da ih se stide? Zašto nisu bili sposobni da kandiduju svoje stranačke lidere nego su se zaklanjali iza nekih likova koje im je nametala takozvana intelektualna elita? Čemu te i takve stranke uopšte služe i da li one svesno učestvuju u departizaciji političkog života i njegovog prevođenja na ulicu i u stvaranje nekih difuznih novih pokreta? Pozajmljuju li one na taj način od nekoga ugled i identitet koji su u međuvremenu izgubile?
Sve pomenuto spada u prava tih stranaka ili poraženih predsedničkih kandidata, ali niko od njih nema prava da delegitimizuje i delegalizuje izbore koji su upravo završeni i na kojima su svi oni učestvovali i na njima svi zajedno ubedljivo poraženi. To pravo nemaju zbog bezmalo dva miliona ljudi koji su glasali za Aleksandra Vučića, a i zbog svih drugih građana koji su na izborima učestvovali. Nije ovde, kao što znamo, reč o nekim malim već milionskim razlikama u broju glasova koje niko od poraženih na propisan način i ne osporava. Na ulicama, pre svega Beograda i Novog Sada, izriče se nezadovoljstvo rezultatima upravo održanih izbora. Niko ne pominje krađu glasova ili neku sličnu nepravilnost. Međunarodni i domaći posmatrači i kontrolori nisu imali primedbe na regularnost glasanja.
Svoje nezadovoljstvo rezultatima postignutim na izborima neki predsednički kandidati su naknadno izlili na ulice licemerno se skrivajući iza leđa spontanih demonstranata koji su samo pre nekoliko dana imali priliku da izraze svoju volju na biralištima. I oni su, kažu, učestvovali u toj izbornoj trci i pošto zajedno sa onim kandidatima za koje su glasali nisu uspeli da doguraju do drugog kruga, sada pokušavaju da to učine drugim sredstvima: u nekom narandžastom krugu. Mogli su, recimo, izabrati bojkot izbora zbog neravnopravnosti, mogli su, ali nisu.
Napadno izostaje problematizacija oko pitanja na kom to i kakvom su programu i na kojoj političkoj platformi mogli pobediti poraženi predsednički kandidati i zašto ih oni koji protestuju nezadovoljni rezultatom izbora podržavaju. Koji to deo njihovog programa pokušavaju da osnaže i podrže tražeći svojim ultimativnim zahtevima nove parlamentarne izbore. Te zahteve studenata je, inače, u Novom Sadu javno obznanio Nedim Sejdinović, čije aktivnosti sasvim javno finansiraju Soroš i razne druge američke fondacije što je inače opštepoznato i bezbroj puta dokumentovano. Inače, o spontanosti i organizovanosti poslednjih izbornih i postizbornih dešavanja možete se podrobno obavestiti čitajući tekst Nikole Vrzića „Drugi krug“ u ovom broju „Pečata“.
Ukratko, na delu je nametanje Srbiji samo jedne teme, tačnije jedne situacije – njena destabilizacija i slabljenje. I strpljiv, demokratski, odgovoran i uporan otpor tome, naravno.
[/restrict]
