Француска између два круга – Сама против свих

Пише Филип Родић и Марина Муштовић

У првом кругу француских председничких избора, које су многи оцењивали као историјске, кандидати етаблираних и традиционално најјачих партија елиминисани су из даљег такмичења, а у други круг су ушла два „антисистемска кандидата“. Овако, макар, извештавају западни медији главног тока. Истина је, међутим, да се, иако би избори заиста могли бити историјски, трка за Јелисејску палату води између кандидата народа и кандидата естаблишмента

За разлику од претходних „преломних“ излазака на биралишта широм света у протеклих годину дана, овонедељни први круг председничких избора у Француској није донео никаква изненађења и резултат који је у тачно осам часова увече објављен на француским телевизијама готово потпуно се поклапао са анкетама. На овоме се оно што бисмо могли назвати „нормалношћу“ зауставља. Све што је уследило нема никаквог смисла, осим продаје свега и свачега и издаје свих могућих принципа зарад очувања сопствених интереса и интереса естаблишмента.

[restrict]
На свим овим медијима могла се видети само једна слика и чути само један тон – „угледни коментатори“, али и „угледни политичари“ и до пре петнаест минута љути ривали, утркивали су се у дивљењу према „младом, симпатичном и способном спаситељу посрнуле Француске“ Емануелу Макрону. Пре него што су њихови политички лидери и кандидати стигли да кажу шта имају, нижерангирани партијски војници су похитали да изразе подршку „манџурском кандидату“ система Емануелу Макрону. Први је то, на државној телевизији Франс 2, учинио присталица републиканског кандидата Франсоа Фијона Жан-Пјер Рафарен, премијер под председавањем Жака Ширака који је поднео оставку после пропалог референдума о уставу Европске уније 2005. Рафарен је свом тежином једног од најнепопуларнијих премијера у историји Француске залегао за Макрона, човека који је његовог кандидата Фијона провукао кроз блато током изборне кампање. Истоветни су били наступи и других његових страначких колега, као и оних из Социјалистичке партије.
Потом су уследили и званични позиви страначких лидера да се у другом кругу гласа за Макрона, а не за Ле Пенову. „Екстремизам Француској може донети само несрећу и поделу (…) Нема другог избора до гласати против екстремне деснице. Ја ћу, дакле, гласати за Емануела Макрона“, рекао је у свом обраћању Франсоа Фијон, што се, с обзиром на дешавања током изборне кампање, може сматрати само озбиљним мазохизмом, јер су његове шансе да се докопа Јелисејске палате аферама уништили управо они који стоје иза Макрона и то да би створили простор за свог кандидата, а елиминисали човека који важи за пријатеља председника Русије Владимира Путина. По објављивању своје кандидатуре, Фијон је важио за апсолутног фаворита са око 54 посто подршке према анкетама, да би после медијског линча завршио као потпуни аутсајдер. Да одавно није било јасно да кандидат Социјалистичке партије у садашњим околностима и после катастрофалне владавине Франсоа Оланда не може имати никакве шансе за било какав озбиљнији изборни успех, и позив социјалисте Беноа Амона да се гласа за Макрона би могао бити схваћен као мазохизам, али он то није. Напротив, то је сасвим природна подршка човеку који је у ствари кандидат истог круга људи из ког долази и Амон, што ће се видети у наставку текста. Проблем са његовим позивом је у мимикрији и представљању Макрона као некаквог ривала. „Позивам вас да се што снажније борите против Националног фронта гласајући за Емануела Макрона, чак и ако он не припада левици“, рекао је Амон и отишао корак даље у непримереном дисквалификовању Ле Пенове: „Правим јасну и потпуну разлику између политичког противника и непријатеља Републике.“ Ове речи се могу схватити само као потпуна дехуманизација једног политичког актера и посредан позив за њено „гиљотинирање“. Сличне позиве упутили су и председник Франсоа Оланд и премијер Бернар Казнев. Хвалама на рачун Макрона прикључили су се и они који то никако не би требало да раде, пре свега председник Европске комисије Жан-Клод Јункер, висока представница ЕУ за спољне послове и безбедност Федерика Могерини, немачка канцеларка Ангела Меркел, италијански премијер Матео Ренци, бивши председник САД Барак Обама и многи, многи други. Поред тога што сви они величају Макрона као некакву нову наду, човека промена, свеже енергије и слично, они листом, као и њихове француске колеге, новинари и аналитичари, упозоравају да би победа Ле Пенове Француску гурнула у грађански рат и катастрофу. Питање је само како се назива садашња ситуација у којој се ова земља налази када се узме у обзир да је у ванредном стању од новембра 2015. и да је од тада у разним терористичким нападима који су постали практично свакодневица (последњи је био свега три дана пред изборе) имала више од 220 мртвих и скоро хиљаду рањених.

Ротшилдов избор

Иако га медији, аналитичари и други политичари упорно представљају као „антисистемског“ човека, за Емануела Макрона се може рећи све осим тога. Производ је система, његов Тројански коњ, дете хиперкапитализма и експонент милијардерских космополитских кругова. Представљен је као човек образован у најбољим приватним школама, дипломац елитне ЕНА (Национална школа за администрацију, кроз коју је прошла сва француска политичка и пословна елита), полиглота, скијаш и пијаниста, као увек насмејан, непоправљиви оптимиста којег краси велика одлучност, али и благост што зрачи са његовог анђеоског лица и дечачка непосредност у опхођењу са саговорницима. Идеалан маркетиншки кандидат за новог председника Француске.
Са предизборних скупова поручивао је грађанима да је Француска блокирана због егоистичке тенденције њене елите да заступа искључиво себе и своје интересе, али када се загребе испод површине, види се да је он саставни део управо те елите и њених интереса. Пошто је завршио ЕНА, 2004. запослио се као финансијски ревизор у француском министарству економије где је остао до 2008, када је, захваљујући подршци Франсоа Ерноа, једног партнера Инвестиционе банке Ротшилд, отишао да ради у овој кући. По писању Фајненшел тајмса, који и ово, наравно, представља у позитивном светлу, по доласку у нову фирму, Макрон просто речено није имао благе везе шта треба да ради. „Оно што је Макрону недостајало од знања, надокнађивао је контактима у влади“, наводи ФТ позивајући се на шефицу корпоративних финансија за Европу банке БНП Париба Софи Жавари, коју је Ерноа замолио да подучава његовог штићеника. Такав Макрон учествовао је у продаји поноса француске индустрије Алстом америчком Џенерал електрику. Тада је само у једном дану на улицу избачено 800 радника и то без икакве отпремнине, што је важан детаљ ако се узме у обзир да се Макрон сада представља као заштитник слабих. У то време, како пише ФТ, Макрон је имао врло „безначајну улогу“, али је само неколико дана пошто је објављен споразум унапређен у партнера и добио важне послове, укључујући и продају компаније Фајзер мултинационалном гиганту Нестле. Не зна се колико је радника тада остало без посла, али је зато познат хонорар којим су Ротшилди наградили тада 30-годишњег Макрона – три милиона евра. Из тог периода датира и његова изјава за Волстрит џорнал: „У банкарском бизнис посредовању потребан је талент за завођење. Ти си као нека врста проститутке. Посао ти је, у ствари, завођење клијената.“
Мајкл Кригер, који је више од десет година радио на Волстриту, рекао је да се, по његовом искуству, никако не може преко ноћи напредовати са релативно неважне позиције до партнерства. „Неко изузетно моћан је повлачио свакакве везе за овог човека. У то нема сумње“, навео је он. Сумње да иза Макрона стоји неко изузетно моћан побуђује и чињеница да је 2014. учествовао на ноторном састанку Билдерберг групе.
Макронова политичка каријера почела је, макар по ономе што је познато јавности, захваљујући пријатељству Оланда и његове супруге Брижит, главне му саветнице без које, како сам каже, не би могао да живи. Врло брзо Макрон постаје специјални Оландов саветник, а затим 2014. и министар економије. У априлу 2016. подноси оставку и оснива политички покрет У покрету са нагласком да се не ради о политичкој партији већ о модерном старт-апу. Правно седиште покрета пријављено је, међутим, на адреси директора Института Монтењ који је случајно и високо позиционирани стални члан већ поменуте групе Билдерберг. Макроновом покрету се по оснивању прикључују и чланови групе Тера нова, на челу са Данијелом Кон-Бендитом, политичарем најпознатијим по својим отвореним педофилским склоностима и изјавама.
У Макроновој близини налази се још један човек чије присуство јасно указује на његову повезаност са елитом, а њихова блискост демонстрирана је и у изборној ноћи када се та особа нашла у врло уском кругу људи с којима је Макрон у једном елитном ресторану славио победу. Ради се о Жаку Аталију, веома интересантној особи. Званично, он је глобалистички филозоф маштовитих идеја о томе како ће нације и државе нестати када се човечанство уједини под једном заставом демократије. Важније од тога, Атали је био утицајна фигура у Јелисејској палати као најуваженији саветник француских председника од Франсоа Митерана до Франсоа Оланда. Не без разлога, француски медији га често називају „истинским председником Француске“. Атали, Кон-Бендит и остали чланови њиховог шик друштванца су и најзаслужнији за промену курса француске Социјалистичке партије која је од звезде водиље радничке класе постала заштитница миграната и сексуалних мањина умотавајући предаторске банкарске планове у лепе левичарске пароле.
Иначе, „нови француски спаситељ Макрон“ је више пута доказао отворени социјални расизам и отворени презир према сиротињи и обесправљеним радницима: раднике који су данима штрајковали због неплаћених прековремени радних сати назвао је неписменом и глупом багром, а рударе са севера Француске који су после затварања рудника захтевали да им се исплате отпремнине пропалицама и смрдљивим алкохоличарима.
На новинарско питање одакле му новац за врло скупу изборну кампању у којој је учествовало око 300.000 људи широм Француске, одговорио је да су средства сакупљена добровољним прилозима од 5 до10 евра док је само три одсто донација достизало износ пет хиљада евра. Међутим, за сада још нема званичних коментара на вест која је недавно осванула на још увек слободном интернету. Наиме, објављена је копија позивнице дирекције Банке Ротшилд у којој дословно пише: „Драги пријатељи, Емануел Макрон 27. 9. 2016 у 20 ч организује вечеру у ’Терас Мартини’, Шанзелизе бр. 50. Том приликом Емануел ће вам изложити своју политичку визију и у неформалној атмосфери имаћете прилику да са њим попричате. Уколико желите да нам се придружите, молимо вас да нас обавестите, као и да нам доставите имена и презимена особа које ће, евентуално, бити у вашој пратњи. Рачунамо на ваше присуство и молимо вас за апсолутну дискрецију поводом овог окупљања.“
Иако медији избегавају да се позабаве анализама економског програма који Макрон нуди Французима, познато је да је његов програм класични неолиберализам који подразумева укидање радне недеље од 35 сати, смањење плаћеног годишњег одмора, олакшице приликом давања отказа радницима, додатно смањивање пореза за велике компаније, као и за власнике луксузних некретнина. На то шта би он могао учинити на економском плану указује и програм под називом „300 предлога за промену Француске“ који је Атали 2008. изнео тадашњем председнику Николи Саркозију. Главна идеја била је следећа: да би се сачувала конкурентност на глобалном тржишту, Француска мора драстично смањити цену радне снаге, а то се може постићи повећањем имиграције која би радила за мање пара и не би била у стању да се организује у синдикате. Поред тога, предвиђана су и драстична смањења државних трошкова на здравство, образовање и пензије. Саркози овај радикални план није прихватио, али Макрон вероватно хоће.
У крајњем случају, и да занемаримо све ове очигледне и чврсте везе које Макрон има са светским политичким и, пре свега, финансијским елитама, и да их сврстамо у неку „теорију завере“, постоји чињеница да Макрон никако не може бити нешто ново и антисистемски херој који ће у потпуности раскинути са досадашњом праксом – овај човек нема никакву своју партију, него ће, као и У покрету, свој кабинет попуњавати социјалистима и републиканцима који га и сада подржавају. Да ли је то икаква промена?

Други круг као класни рат

Таквом Макрону, који ужива сву могућу подршку, на мегдан излази Марин ле Пен, која, како многи истичу, има подршку народа. Парадигма овог односа најбоље је демонстрирана управо у среду, у време када пишемо овај текст. У Макроновом родном граду Амјену и он и Ле Пенова су посетили фабрику компаније Вирпул која треба да се пресели у Пољску, остављајући без посла стотине радника. Док је Макрон био са руководством, Ле Пенова је била са радницима који су касније извиждали Макрона када се појавио. На овај класни сукоб на изненађујуће директан начин указује и утицајни дневник Фигаро. „Макронови бирачи су Французи којима је добро, Французи оптимисти, Французи који добро зарађују, Французи којима нису потребне ни границе, нити отаџбина, Француска која је ’отворена’ и дарежљива, јер има средства. Француска Марин ле Пен је Француска која пати, она која је забринута. Забринута за своју будућност, за крај месеца, она пати јер види да газде зарађују огромне паре, она се суочава са невероватном ароганцијом буржоазије која јој даје лекције из хуманизма и прогресивизма“, наводи овај лист. „Довољно је било синоћ уочити разлику између Макронових присталица – модерних менаџера, студената трговачких школа, сигурних у своју класну супериорност – и оних који подржавају Ле Пенову – обичних, стидљивих људи. Какав је контраст био и између вулгарне атмосфере ноћног клуба код Макрона и импровизованог бала код Ле Пенове“, додаје Фигаро.
Јасно је да се иза класне борбе која се тренутно одиграва у Француској скрива сукоб две потпуно различите визије света и да овај сукоб није карактеристичан само за ову земљу. Ради се о глобалистичкој либералној визији која не верује ни у државу, нити у нацију, и визији коју данас називамо суверенистичком, која жели обнову државе, граница и духа заједништва супротстављеног глобализацији.
Упркос томе што показује јасну наклоност према Ле Пеновој у овом тексту, Фигаро наводи да ће та њена Француска „несумњиво изгубити спрам ’републиканског фронта’ који се спрема“. Овај исход је вероватан, али није неизвестан. Иако ужива огромну подршку читавог система и политичке класе, Макрон нема загарантовану победу у свом џепу. Као што из цитираног Фигароовог текста видимо да се и у медијима главног тока може појавити неки изузетак, тако је и у политичкој елити, па посредно и међу бирачима. Иако је Фијон децидно позвао своје следбенике да гласају за Макрона, тачке отпора појавиле су се и у врху његове странке, а на основу тога можемо закључити да ће их међу бирачима бити неупоредиво више. Поменимо само републиканског посланика Жан-Фредерика Поасона који је изјавио да никада неће гласати за свог идеолошког непријатеља Макрона који је само „наставак разорне Оландове политике“. Још експлицитнија је била висока партијска функционерка Кристин Битен, бивша министарка у влади Николе Саркозија, која је изјавила да ће гласати за Ле Пенову. „Не могу рећи да је Ле Пенова мој избор, али Макрон? Он је куга и колера. Емануел Макрон представља све што не волим, што је супротстављено вредностима које су водиле мој политички живот. То је либерализам, то је глобализација, то је новац, то су банкари“, рекла је она. Неизвесно је како ће гласати и нешто више од седам милиона Меланшонових присталица. По објављивању резултата, он није позвао своје гласаче да подрже Макрона, а они би, макар они који успеју да се уздигну изнад стереотипа и минорних идеолошких разлика, по свој логици требало да гласају пре за Ле Пенову, него за Макрона, јер им је неупоредиво ближа. Меланшон се противи неолибералној диктатури коју је, како каже, у Француској успоставила либерална влада Франсоа Оланда и Социјалистичка партија која је издала социјализам и свој политички курс скренула ка либерализму. Либерализам Социјалистичке партије критикује и Ле Пенова која га назива „глобалистичком диктатуром“. Меланшон је убеђени противник ЕУ и залаже се за излазак Француске из НАТО-а, што су позиције које дели и Ле Пенова. О економској политици, односно о социјализму ова два кандидата да и не говоримо.
Разлог због којег ће ипак на крају највероватније победити Макрон највише се крије у чињеници коју је храбро и самокритично изнео Жак Шеминад, један од поражених председничких кандидата, лидер странке Солидарност и напредак, следбеник америчког политичког теоретичара Линдона Ларуша. „Французи желе оно што им нуди Ле Пенова, али су превелике кукавице. Иако се противе Европској унији и свесни су да им она штети, не желе да је напусте због сигурности коју им пружа статус кво“, рекао је он поводом изборних резултата. Ми бисмо додали да би после Оланда, Саркозија и Ширака, победа Макрона на изборима само још једном показала да ова земља више нема државнике и да они више нису напреднији и интелектуално култивисанији од свих других. Они чак ни Макрона не могу да прозру.

Сатанизација Ле Пенове

За многе Французе посебно је био иритантан текст објављен у дневном листу Паризијен, који би се могао протумачити као својеврсно упутство за гласање и то на основу наводно поверљивог документа обавештајне службе ДСЦП (Централна дирекција за јавну безбедност) које је редакцији доставио „анонимни извор“. Грађани се упозоравају да постоје основане сумње да се у случају победе фашисте, исламофоба и ксенофоба Марин ле Пен могу очекивати нереди и права експлозија насиља. Наиме, француски муслимани са париских периферија се већ организују и прете да ће масовно изаћи на улице да бране своја права.
Било би занимљиво да неко објасни о каквој се то конкретно „одбрани права“ ради? Поготово када је свима познато да су периферије постала опасна места где више ни полиција не залази и где већ дуже време, уместо француских закона, важе искључиво курански декрети које проповедају радикални имами. По новом закону који је донела Оландова влада забрањује се идентификација лица на основу верске припадности, тако да се ова легла екстремних исламиста сада политички коректно зову ЗСП (Зоне приоритетне сигурности), док су терор и насиље које свакодневно трпе сви неистомишљеници постали само „проблеми на социјалном и сигурносном нивоу“.
Иначе, Марин ле Пен се жестоко обрушила на свог противкандидата Емануела Макрона рекавши да је „важно да Французи схвате да ће ако буде изабран за председника, он још више отворити врата за неконтролисано ширењу ислама у Француској. Као доказ за ову тврдњу навела је контроверзног Мухамеда Саоуа, једног од оснивача и функционера Макроновог покрета У покрету, који је директно повезан са екстремистима из Муслиманске браће. У једној предизборној емисији Ле Пенова је упитала Макрона зашто овог опасног човека не избаци из свог покрета? Макрон је уз свој анђеоски осмех одговорио да изузетно поштује господина Саоуа и додао: „О. К. Мухамед је учинио две-три… хм… океј, мало радикалне ствари. Али то је, ипак, једна сложена прича која се погрешно интерпретира. Јер он је сасвим океј. Ма, он је баш један супер тип! И, зашто да га онда избацим?“
Француски естаблишмент Ле Пеновој не може да опрости ни то што се дрзнула да у ЕУ парламенту затражи укидање санкција Русији и да тако поремети тамошњи склад. Потом се усудила да се рукује са Владимиром Путином и да подржи руско присаједињење Крима, увредила је албанске жртве српских фашиста на Косову изјавивши да је оно део Републике Србије и да ће, уколико постане председница, сместа поништити одлуку о признавању једнострано проглашене независности. Освета је отпочела тако што ниједна европска банка није пристала да кредитно подржи њену председничку кампању, тако да су многи одахнули мислећи да је ово уједно и крај кошмара и да ће Марин ле Пен сигурно одустати од председничке трке. Међутим, када је новац обезбеђен захваљујући кредиту који је регуларно одобрила једна руска банка, кошмар је настављен и тада се прешло у нови напад – овога пута оптужбама да Путин припрема инвазију на ЕУ преко својих плаћеника. У време председничке кампање, „угледна новинарска пера“ и „велики интелектуалци“ просто су се утркивали ко ће бацити више блата на мрску фашистичку сподобу са којом ниједан пристојан човек не би требао ни да се поздрави на улици, а камоли да јој удели свој глас на председничким изборима. Оптужена је да уноси раздор у француског друштво, да шири мржњу, нетолеранцију и расизам и призива грађански рат, а упоређена је чак и са џихадистима од којих се по речима неких коментатора она у суштини нимало не разликује. Дан после последњег париског атентата у авенији Шанзелизе објављена је и серија текстова са насловима типа „Џихадисти су синоћ гласали за Марин ле Пен“, а било је и новинарских експерата који су одмах открили да је Владимир Путин организовао пуцњаву на централној париској авенији како би својој кандидаткињи побољшао рејтинг на изборима. У нападе се укључила и чувена феминисткиња Јулија Кристева, која је упозорила да је Марин ле Пен велики непријатељ жена и да не може постати председница Француске: „Ништа се није променило и све је исто; она је наследница породичног клана, иза ње је иста она мачо агресивна и опасна братија, као и у време њеног оца. Ово је сада само претварање, вешта шминка испод које се крије позната слика старог Националног фронта.“

Званични резултати

Према коначним резултатима избора, објављеним 25. априла, Емануел Макрон је освојио 24 посто гласова, лидерка Националног фронта Марин ле Пен заузела је друго место са 21,3 одсто подршке, трећи је републиканац Франсоа Фијон са 20 процената, док је четврти екстремни левичар Жан-Лик Меланшон са 19,6 одсто гласова. Кандидат некада најјаче Социјалистичке партије Беноа Амон освојио је свега 6,4 посто гласова.

Пораз еврофила

Председнички избори у Француској показали су да готово половина бирачког тела има негативан став према Европској унији. Кандидати екстремне левице и екстремне деснице међу којима су, поред Жан-Лика Меланшона и Марин ле Пен, и Никола Дипон-Ењан (партија Устај, Француско) са освојених 4,7 посто, и Жан Ласал (покрет Супротставимо се) са 1,2 посто гласова, као и остали слабији кандидати који се сви залажу за излазак земље из Уније, осим ако она не буде озбиљно реформисана, освојили су заједно 49,62 посто гласова, док су „еврофили“ Макрон, Фијон и Амон заједно добили  50,38 процената.

Неуобичајена љубав

Медији и Макронов необичан љубавни живот проглашавају за врлину и за нешто што га квалификује за доброг председника, јер указује на неконвенционалност, одлучност, храброст… Његова веза се представља као романтична љубавна бајка о петнаестогодишњем гимназијалцу који се заљубљује у своју професорку и осваја је упркос томе што она тада има 40 година, удата је и мајка је троје деце. Емануел и професорка Брижит Троње почињу да се виђају кришом, да би се Брижит пошто је Емануел матурирао развела и предала свом „младом витезу“. Њихову „љубав“ не величају само медији у Француској, која је и овако веома либерална у односу на љубавне ескападе својих политичара, него и они у много конзервативнијој Америци, где се због таквих ствари иде на озбиљну робију. „Њихова љубавна прича била је храбар подухват који је одредио Макронов живот и каријеру“, пише Њујорк тајмс. „Од тинејџерске романсе са професорком до садашње амбиције да постане председник, Макрон је често описиван као неконвенционалан и упоран“, наводи Асошијетед прес. Ово је чудан начин да се опише веза између тинејџера и наставника и то не само у Америци.

[/restrict]