Francuska između dva kruga – Sama protiv svih

Piše Filip Rodić i Marina Muštović

U prvom krugu francuskih predsedničkih izbora, koje su mnogi ocenjivali kao istorijske, kandidati etabliranih i tradicionalno najjačih partija eliminisani su iz daljeg takmičenja, a u drugi krug su ušla dva „antisistemska kandidata“. Ovako, makar, izveštavaju zapadni mediji glavnog toka. Istina je, međutim, da se, iako bi izbori zaista mogli biti istorijski, trka za Jelisejsku palatu vodi između kandidata naroda i kandidata establišmenta

Za razliku od prethodnih „prelomnih“ izlazaka na birališta širom sveta u proteklih godinu dana, ovonedeljni prvi krug predsedničkih izbora u Francuskoj nije doneo nikakva iznenađenja i rezultat koji je u tačno osam časova uveče objavljen na francuskim televizijama gotovo potpuno se poklapao sa anketama. Na ovome se ono što bismo mogli nazvati „normalnošću“ zaustavlja. Sve što je usledilo nema nikakvog smisla, osim prodaje svega i svačega i izdaje svih mogućih principa zarad očuvanja sopstvenih interesa i interesa establišmenta.

[restrict]
Na svim ovim medijima mogla se videti samo jedna slika i čuti samo jedan ton – „ugledni komentatori“, ali i „ugledni političari“ i do pre petnaest minuta ljuti rivali, utrkivali su se u divljenju prema „mladom, simpatičnom i sposobnom spasitelju posrnule Francuske“ Emanuelu Makronu. Pre nego što su njihovi politički lideri i kandidati stigli da kažu šta imaju, nižerangirani partijski vojnici su pohitali da izraze podršku „mandžurskom kandidatu“ sistema Emanuelu Makronu. Prvi je to, na državnoj televiziji Frans 2, učinio pristalica republikanskog kandidata Fransoa Fijona Žan-Pjer Rafaren, premijer pod predsedavanjem Žaka Širaka koji je podneo ostavku posle propalog referenduma o ustavu Evropske unije 2005. Rafaren je svom težinom jednog od najnepopularnijih premijera u istoriji Francuske zalegao za Makrona, čoveka koji je njegovog kandidata Fijona provukao kroz blato tokom izborne kampanje. Istovetni su bili nastupi i drugih njegovih stranačkih kolega, kao i onih iz Socijalističke partije.
Potom su usledili i zvanični pozivi stranačkih lidera da se u drugom krugu glasa za Makrona, a ne za Le Penovu. „Ekstremizam Francuskoj može doneti samo nesreću i podelu (…) Nema drugog izbora do glasati protiv ekstremne desnice. Ja ću, dakle, glasati za Emanuela Makrona“, rekao je u svom obraćanju Fransoa Fijon, što se, s obzirom na dešavanja tokom izborne kampanje, može smatrati samo ozbiljnim mazohizmom, jer su njegove šanse da se dokopa Jelisejske palate aferama uništili upravo oni koji stoje iza Makrona i to da bi stvorili prostor za svog kandidata, a eliminisali čoveka koji važi za prijatelja predsednika Rusije Vladimira Putina. Po objavljivanju svoje kandidature, Fijon je važio za apsolutnog favorita sa oko 54 posto podrške prema anketama, da bi posle medijskog linča završio kao potpuni autsajder. Da odavno nije bilo jasno da kandidat Socijalističke partije u sadašnjim okolnostima i posle katastrofalne vladavine Fransoa Olanda ne može imati nikakve šanse za bilo kakav ozbiljniji izborni uspeh, i poziv socijaliste Benoa Amona da se glasa za Makrona bi mogao biti shvaćen kao mazohizam, ali on to nije. Naprotiv, to je sasvim prirodna podrška čoveku koji je u stvari kandidat istog kruga ljudi iz kog dolazi i Amon, što će se videti u nastavku teksta. Problem sa njegovim pozivom je u mimikriji i predstavljanju Makrona kao nekakvog rivala. „Pozivam vas da se što snažnije borite protiv Nacionalnog fronta glasajući za Emanuela Makrona, čak i ako on ne pripada levici“, rekao je Amon i otišao korak dalje u neprimerenom diskvalifikovanju Le Penove: „Pravim jasnu i potpunu razliku između političkog protivnika i neprijatelja Republike.“ Ove reči se mogu shvatiti samo kao potpuna dehumanizacija jednog političkog aktera i posredan poziv za njeno „giljotiniranje“. Slične pozive uputili su i predsednik Fransoa Oland i premijer Bernar Kaznev. Hvalama na račun Makrona priključili su se i oni koji to nikako ne bi trebalo da rade, pre svega predsednik Evropske komisije Žan-Klod Junker, visoka predstavnica EU za spoljne poslove i bezbednost Federika Mogerini, nemačka kancelarka Angela Merkel, italijanski premijer Mateo Renci, bivši predsednik SAD Barak Obama i mnogi, mnogi drugi. Pored toga što svi oni veličaju Makrona kao nekakvu novu nadu, čoveka promena, sveže energije i slično, oni listom, kao i njihove francuske kolege, novinari i analitičari, upozoravaju da bi pobeda Le Penove Francusku gurnula u građanski rat i katastrofu. Pitanje je samo kako se naziva sadašnja situacija u kojoj se ova zemlja nalazi kada se uzme u obzir da je u vanrednom stanju od novembra 2015. i da je od tada u raznim terorističkim napadima koji su postali praktično svakodnevica (poslednji je bio svega tri dana pred izbore) imala više od 220 mrtvih i skoro hiljadu ranjenih.

Rotšildov izbor

Iako ga mediji, analitičari i drugi političari uporno predstavljaju kao „antisistemskog“ čoveka, za Emanuela Makrona se može reći sve osim toga. Proizvod je sistema, njegov Trojanski konj, dete hiperkapitalizma i eksponent milijarderskih kosmopolitskih krugova. Predstavljen je kao čovek obrazovan u najboljim privatnim školama, diplomac elitne ENA (Nacionalna škola za administraciju, kroz koju je prošla sva francuska politička i poslovna elita), poliglota, skijaš i pijanista, kao uvek nasmejan, nepopravljivi optimista kojeg krasi velika odlučnost, ali i blagost što zrači sa njegovog anđeoskog lica i dečačka neposrednost u ophođenju sa sagovornicima. Idealan marketinški kandidat za novog predsednika Francuske.
Sa predizbornih skupova poručivao je građanima da je Francuska blokirana zbog egoističke tendencije njene elite da zastupa isključivo sebe i svoje interese, ali kada se zagrebe ispod površine, vidi se da je on sastavni deo upravo te elite i njenih interesa. Pošto je završio ENA, 2004. zaposlio se kao finansijski revizor u francuskom ministarstvu ekonomije gde je ostao do 2008, kada je, zahvaljujući podršci Fransoa Ernoa, jednog partnera Investicione banke Rotšild, otišao da radi u ovoj kući. Po pisanju Fajnenšel tajmsa, koji i ovo, naravno, predstavlja u pozitivnom svetlu, po dolasku u novu firmu, Makron prosto rečeno nije imao blage veze šta treba da radi. „Ono što je Makronu nedostajalo od znanja, nadoknađivao je kontaktima u vladi“, navodi FT pozivajući se na šeficu korporativnih finansija za Evropu banke BNP Pariba Sofi Žavari, koju je Ernoa zamolio da podučava njegovog štićenika. Takav Makron učestvovao je u prodaji ponosa francuske industrije Alstom američkom Dženeral elektriku. Tada je samo u jednom danu na ulicu izbačeno 800 radnika i to bez ikakve otpremnine, što je važan detalj ako se uzme u obzir da se Makron sada predstavlja kao zaštitnik slabih. U to vreme, kako piše FT, Makron je imao vrlo „beznačajnu ulogu“, ali je samo nekoliko dana pošto je objavljen sporazum unapređen u partnera i dobio važne poslove, uključujući i prodaju kompanije Fajzer multinacionalnom gigantu Nestle. Ne zna se koliko je radnika tada ostalo bez posla, ali je zato poznat honorar kojim su Rotšildi nagradili tada 30-godišnjeg Makrona – tri miliona evra. Iz tog perioda datira i njegova izjava za Volstrit džornal: „U bankarskom biznis posredovanju potreban je talent za zavođenje. Ti si kao neka vrsta prostitutke. Posao ti je, u stvari, zavođenje klijenata.“
Majkl Kriger, koji je više od deset godina radio na Volstritu, rekao je da se, po njegovom iskustvu, nikako ne može preko noći napredovati sa relativno nevažne pozicije do partnerstva. „Neko izuzetno moćan je povlačio svakakve veze za ovog čoveka. U to nema sumnje“, naveo je on. Sumnje da iza Makrona stoji neko izuzetno moćan pobuđuje i činjenica da je 2014. učestvovao na notornom sastanku Bilderberg grupe.
Makronova politička karijera počela je, makar po onome što je poznato javnosti, zahvaljujući prijateljstvu Olanda i njegove supruge Brižit, glavne mu savetnice bez koje, kako sam kaže, ne bi mogao da živi. Vrlo brzo Makron postaje specijalni Olandov savetnik, a zatim 2014. i ministar ekonomije. U aprilu 2016. podnosi ostavku i osniva politički pokret U pokretu sa naglaskom da se ne radi o političkoj partiji već o modernom start-apu. Pravno sedište pokreta prijavljeno je, međutim, na adresi direktora Instituta Montenj koji je slučajno i visoko pozicionirani stalni član već pomenute grupe Bilderberg. Makronovom pokretu se po osnivanju priključuju i članovi grupe Tera nova, na čelu sa Danijelom Kon-Benditom, političarem najpoznatijim po svojim otvorenim pedofilskim sklonostima i izjavama.
U Makronovoj blizini nalazi se još jedan čovek čije prisustvo jasno ukazuje na njegovu povezanost sa elitom, a njihova bliskost demonstrirana je i u izbornoj noći kada se ta osoba našla u vrlo uskom krugu ljudi s kojima je Makron u jednom elitnom restoranu slavio pobedu. Radi se o Žaku Ataliju, veoma interesantnoj osobi. Zvanično, on je globalistički filozof maštovitih ideja o tome kako će nacije i države nestati kada se čovečanstvo ujedini pod jednom zastavom demokratije. Važnije od toga, Atali je bio uticajna figura u Jelisejskoj palati kao najuvaženiji savetnik francuskih predsednika od Fransoa Miterana do Fransoa Olanda. Ne bez razloga, francuski mediji ga često nazivaju „istinskim predsednikom Francuske“. Atali, Kon-Bendit i ostali članovi njihovog šik društvanca su i najzaslužniji za promenu kursa francuske Socijalističke partije koja je od zvezde vodilje radničke klase postala zaštitnica migranata i seksualnih manjina umotavajući predatorske bankarske planove u lepe levičarske parole.
Inače, „novi francuski spasitelj Makron“ je više puta dokazao otvoreni socijalni rasizam i otvoreni prezir prema sirotinji i obespravljenim radnicima: radnike koji su danima štrajkovali zbog neplaćenih prekovremeni radnih sati nazvao je nepismenom i glupom bagrom, a rudare sa severa Francuske koji su posle zatvaranja rudnika zahtevali da im se isplate otpremnine propalicama i smrdljivim alkoholičarima.
Na novinarsko pitanje odakle mu novac za vrlo skupu izbornu kampanju u kojoj je učestvovalo oko 300.000 ljudi širom Francuske, odgovorio je da su sredstva sakupljena dobrovoljnim prilozima od 5 do10 evra dok je samo tri odsto donacija dostizalo iznos pet hiljada evra. Međutim, za sada još nema zvaničnih komentara na vest koja je nedavno osvanula na još uvek slobodnom internetu. Naime, objavljena je kopija pozivnice direkcije Banke Rotšild u kojoj doslovno piše: „Dragi prijatelji, Emanuel Makron 27. 9. 2016 u 20 č organizuje večeru u ’Teras Martini’, Šanzelize br. 50. Tom prilikom Emanuel će vam izložiti svoju političku viziju i u neformalnoj atmosferi imaćete priliku da sa njim popričate. Ukoliko želite da nam se pridružite, molimo vas da nas obavestite, kao i da nam dostavite imena i prezimena osoba koje će, eventualno, biti u vašoj pratnji. Računamo na vaše prisustvo i molimo vas za apsolutnu diskreciju povodom ovog okupljanja.“
Iako mediji izbegavaju da se pozabave analizama ekonomskog programa koji Makron nudi Francuzima, poznato je da je njegov program klasični neoliberalizam koji podrazumeva ukidanje radne nedelje od 35 sati, smanjenje plaćenog godišnjeg odmora, olakšice prilikom davanja otkaza radnicima, dodatno smanjivanje poreza za velike kompanije, kao i za vlasnike luksuznih nekretnina. Na to šta bi on mogao učiniti na ekonomskom planu ukazuje i program pod nazivom „300 predloga za promenu Francuske“ koji je Atali 2008. izneo tadašnjem predsedniku Nikoli Sarkoziju. Glavna ideja bila je sledeća: da bi se sačuvala konkurentnost na globalnom tržištu, Francuska mora drastično smanjiti cenu radne snage, a to se može postići povećanjem imigracije koja bi radila za manje para i ne bi bila u stanju da se organizuje u sindikate. Pored toga, predviđana su i drastična smanjenja državnih troškova na zdravstvo, obrazovanje i penzije. Sarkozi ovaj radikalni plan nije prihvatio, ali Makron verovatno hoće.
U krajnjem slučaju, i da zanemarimo sve ove očigledne i čvrste veze koje Makron ima sa svetskim političkim i, pre svega, finansijskim elitama, i da ih svrstamo u neku „teoriju zavere“, postoji činjenica da Makron nikako ne može biti nešto novo i antisistemski heroj koji će u potpunosti raskinuti sa dosadašnjom praksom – ovaj čovek nema nikakvu svoju partiju, nego će, kao i U pokretu, svoj kabinet popunjavati socijalistima i republikancima koji ga i sada podržavaju. Da li je to ikakva promena?

Drugi krug kao klasni rat

Takvom Makronu, koji uživa svu moguću podršku, na megdan izlazi Marin le Pen, koja, kako mnogi ističu, ima podršku naroda. Paradigma ovog odnosa najbolje je demonstrirana upravo u sredu, u vreme kada pišemo ovaj tekst. U Makronovom rodnom gradu Amjenu i on i Le Penova su posetili fabriku kompanije Virpul koja treba da se preseli u Poljsku, ostavljajući bez posla stotine radnika. Dok je Makron bio sa rukovodstvom, Le Penova je bila sa radnicima koji su kasnije izviždali Makrona kada se pojavio. Na ovaj klasni sukob na iznenađujuće direktan način ukazuje i uticajni dnevnik Figaro. „Makronovi birači su Francuzi kojima je dobro, Francuzi optimisti, Francuzi koji dobro zarađuju, Francuzi kojima nisu potrebne ni granice, niti otadžbina, Francuska koja je ’otvorena’ i darežljiva, jer ima sredstva. Francuska Marin le Pen je Francuska koja pati, ona koja je zabrinuta. Zabrinuta za svoju budućnost, za kraj meseca, ona pati jer vidi da gazde zarađuju ogromne pare, ona se suočava sa neverovatnom arogancijom buržoazije koja joj daje lekcije iz humanizma i progresivizma“, navodi ovaj list. „Dovoljno je bilo sinoć uočiti razliku između Makronovih pristalica – modernih menadžera, studenata trgovačkih škola, sigurnih u svoju klasnu superiornost – i onih koji podržavaju Le Penovu – običnih, stidljivih ljudi. Kakav je kontrast bio i između vulgarne atmosfere noćnog kluba kod Makrona i improvizovanog bala kod Le Penove“, dodaje Figaro.
Jasno je da se iza klasne borbe koja se trenutno odigrava u Francuskoj skriva sukob dve potpuno različite vizije sveta i da ovaj sukob nije karakterističan samo za ovu zemlju. Radi se o globalističkoj liberalnoj viziji koja ne veruje ni u državu, niti u naciju, i viziji koju danas nazivamo suverenističkom, koja želi obnovu države, granica i duha zajedništva suprotstavljenog globalizaciji.
Uprkos tome što pokazuje jasnu naklonost prema Le Penovoj u ovom tekstu, Figaro navodi da će ta njena Francuska „nesumnjivo izgubiti spram ’republikanskog fronta’ koji se sprema“. Ovaj ishod je verovatan, ali nije neizvestan. Iako uživa ogromnu podršku čitavog sistema i političke klase, Makron nema zagarantovanu pobedu u svom džepu. Kao što iz citiranog Figaroovog teksta vidimo da se i u medijima glavnog toka može pojaviti neki izuzetak, tako je i u političkoj eliti, pa posredno i među biračima. Iako je Fijon decidno pozvao svoje sledbenike da glasaju za Makrona, tačke otpora pojavile su se i u vrhu njegove stranke, a na osnovu toga možemo zaključiti da će ih među biračima biti neuporedivo više. Pomenimo samo republikanskog poslanika Žan-Frederika Poasona koji je izjavio da nikada neće glasati za svog ideološkog neprijatelja Makrona koji je samo „nastavak razorne Olandove politike“. Još eksplicitnija je bila visoka partijska funkcionerka Kristin Biten, bivša ministarka u vladi Nikole Sarkozija, koja je izjavila da će glasati za Le Penovu. „Ne mogu reći da je Le Penova moj izbor, ali Makron? On je kuga i kolera. Emanuel Makron predstavlja sve što ne volim, što je suprotstavljeno vrednostima koje su vodile moj politički život. To je liberalizam, to je globalizacija, to je novac, to su bankari“, rekla je ona. Neizvesno je kako će glasati i nešto više od sedam miliona Melanšonovih pristalica. Po objavljivanju rezultata, on nije pozvao svoje glasače da podrže Makrona, a oni bi, makar oni koji uspeju da se uzdignu iznad stereotipa i minornih ideoloških razlika, po svoj logici trebalo da glasaju pre za Le Penovu, nego za Makrona, jer im je neuporedivo bliža. Melanšon se protivi neoliberalnoj diktaturi koju je, kako kaže, u Francuskoj uspostavila liberalna vlada Fransoa Olanda i Socijalistička partija koja je izdala socijalizam i svoj politički kurs skrenula ka liberalizmu. Liberalizam Socijalističke partije kritikuje i Le Penova koja ga naziva „globalističkom diktaturom“. Melanšon je ubeđeni protivnik EU i zalaže se za izlazak Francuske iz NATO-a, što su pozicije koje deli i Le Penova. O ekonomskoj politici, odnosno o socijalizmu ova dva kandidata da i ne govorimo.
Razlog zbog kojeg će ipak na kraju najverovatnije pobediti Makron najviše se krije u činjenici koju je hrabro i samokritično izneo Žak Šeminad, jedan od poraženih predsedničkih kandidata, lider stranke Solidarnost i napredak, sledbenik američkog političkog teoretičara Lindona Laruša. „Francuzi žele ono što im nudi Le Penova, ali su prevelike kukavice. Iako se protive Evropskoj uniji i svesni su da im ona šteti, ne žele da je napuste zbog sigurnosti koju im pruža status kvo“, rekao je on povodom izbornih rezultata. Mi bismo dodali da bi posle Olanda, Sarkozija i Širaka, pobeda Makrona na izborima samo još jednom pokazala da ova zemlja više nema državnike i da oni više nisu napredniji i intelektualno kultivisaniji od svih drugih. Oni čak ni Makrona ne mogu da prozru.

Satanizacija Le Penove

Za mnoge Francuze posebno je bio iritantan tekst objavljen u dnevnom listu Parizijen, koji bi se mogao protumačiti kao svojevrsno uputstvo za glasanje i to na osnovu navodno poverljivog dokumenta obaveštajne službe DSCP (Centralna direkcija za javnu bezbednost) koje je redakciji dostavio „anonimni izvor“. Građani se upozoravaju da postoje osnovane sumnje da se u slučaju pobede fašiste, islamofoba i ksenofoba Marin le Pen mogu očekivati neredi i prava eksplozija nasilja. Naime, francuski muslimani sa pariskih periferija se već organizuju i prete da će masovno izaći na ulice da brane svoja prava.
Bilo bi zanimljivo da neko objasni o kakvoj se to konkretno „odbrani prava“ radi? Pogotovo kada je svima poznato da su periferije postala opasna mesta gde više ni policija ne zalazi i gde već duže vreme, umesto francuskih zakona, važe isključivo kuranski dekreti koje propovedaju radikalni imami. Po novom zakonu koji je donela Olandova vlada zabranjuje se identifikacija lica na osnovu verske pripadnosti, tako da se ova legla ekstremnih islamista sada politički korektno zovu ZSP (Zone prioritetne sigurnosti), dok su teror i nasilje koje svakodnevno trpe svi neistomišljenici postali samo „problemi na socijalnom i sigurnosnom nivou“.
Inače, Marin le Pen se žestoko obrušila na svog protivkandidata Emanuela Makrona rekavši da je „važno da Francuzi shvate da će ako bude izabran za predsednika, on još više otvoriti vrata za nekontrolisano širenju islama u Francuskoj. Kao dokaz za ovu tvrdnju navela je kontroverznog Muhameda Saoua, jednog od osnivača i funkcionera Makronovog pokreta U pokretu, koji je direktno povezan sa ekstremistima iz Muslimanske braće. U jednoj predizbornoj emisiji Le Penova je upitala Makrona zašto ovog opasnog čoveka ne izbaci iz svog pokreta? Makron je uz svoj anđeoski osmeh odgovorio da izuzetno poštuje gospodina Saoua i dodao: „O. K. Muhamed je učinio dve-tri… hm… okej, malo radikalne stvari. Ali to je, ipak, jedna složena priča koja se pogrešno interpretira. Jer on je sasvim okej. Ma, on je baš jedan super tip! I, zašto da ga onda izbacim?“
Francuski establišment Le Penovoj ne može da oprosti ni to što se drznula da u EU parlamentu zatraži ukidanje sankcija Rusiji i da tako poremeti tamošnji sklad. Potom se usudila da se rukuje sa Vladimirom Putinom i da podrži rusko prisajedinjenje Krima, uvredila je albanske žrtve srpskih fašista na Kosovu izjavivši da je ono deo Republike Srbije i da će, ukoliko postane predsednica, smesta poništiti odluku o priznavanju jednostrano proglašene nezavisnosti. Osveta je otpočela tako što nijedna evropska banka nije pristala da kreditno podrži njenu predsedničku kampanju, tako da su mnogi odahnuli misleći da je ovo ujedno i kraj košmara i da će Marin le Pen sigurno odustati od predsedničke trke. Međutim, kada je novac obezbeđen zahvaljujući kreditu koji je regularno odobrila jedna ruska banka, košmar je nastavljen i tada se prešlo u novi napad – ovoga puta optužbama da Putin priprema invaziju na EU preko svojih plaćenika. U vreme predsedničke kampanje, „ugledna novinarska pera“ i „veliki intelektualci“ prosto su se utrkivali ko će baciti više blata na mrsku fašističku spodobu sa kojom nijedan pristojan čovek ne bi trebao ni da se pozdravi na ulici, a kamoli da joj udeli svoj glas na predsedničkim izborima. Optužena je da unosi razdor u francuskog društvo, da širi mržnju, netoleranciju i rasizam i priziva građanski rat, a upoređena je čak i sa džihadistima od kojih se po rečima nekih komentatora ona u suštini nimalo ne razlikuje. Dan posle poslednjeg pariskog atentata u aveniji Šanzelize objavljena je i serija tekstova sa naslovima tipa „Džihadisti su sinoć glasali za Marin le Pen“, a bilo je i novinarskih eksperata koji su odmah otkrili da je Vladimir Putin organizovao pucnjavu na centralnoj pariskoj aveniji kako bi svojoj kandidatkinji poboljšao rejting na izborima. U napade se uključila i čuvena feministkinja Julija Kristeva, koja je upozorila da je Marin le Pen veliki neprijatelj žena i da ne može postati predsednica Francuske: „Ništa se nije promenilo i sve je isto; ona je naslednica porodičnog klana, iza nje je ista ona mačo agresivna i opasna bratija, kao i u vreme njenog oca. Ovo je sada samo pretvaranje, vešta šminka ispod koje se krije poznata slika starog Nacionalnog fronta.“

Zvanični rezultati

Prema konačnim rezultatima izbora, objavljenim 25. aprila, Emanuel Makron je osvojio 24 posto glasova, liderka Nacionalnog fronta Marin le Pen zauzela je drugo mesto sa 21,3 odsto podrške, treći je republikanac Fransoa Fijon sa 20 procenata, dok je četvrti ekstremni levičar Žan-Lik Melanšon sa 19,6 odsto glasova. Kandidat nekada najjače Socijalističke partije Benoa Amon osvojio je svega 6,4 posto glasova.

Poraz evrofila

Predsednički izbori u Francuskoj pokazali su da gotovo polovina biračkog tela ima negativan stav prema Evropskoj uniji. Kandidati ekstremne levice i ekstremne desnice među kojima su, pored Žan-Lika Melanšona i Marin le Pen, i Nikola Dipon-Enjan (partija Ustaj, Francusko) sa osvojenih 4,7 posto, i Žan Lasal (pokret Suprotstavimo se) sa 1,2 posto glasova, kao i ostali slabiji kandidati koji se svi zalažu za izlazak zemlje iz Unije, osim ako ona ne bude ozbiljno reformisana, osvojili su zajedno 49,62 posto glasova, dok su „evrofili“ Makron, Fijon i Amon zajedno dobili  50,38 procenata.

Neuobičajena ljubav

Mediji i Makronov neobičan ljubavni život proglašavaju za vrlinu i za nešto što ga kvalifikuje za dobrog predsednika, jer ukazuje na nekonvencionalnost, odlučnost, hrabrost… Njegova veza se predstavlja kao romantična ljubavna bajka o petnaestogodišnjem gimnazijalcu koji se zaljubljuje u svoju profesorku i osvaja je uprkos tome što ona tada ima 40 godina, udata je i majka je troje dece. Emanuel i profesorka Brižit Tronje počinju da se viđaju krišom, da bi se Brižit pošto je Emanuel maturirao razvela i predala svom „mladom vitezu“. Njihovu „ljubav“ ne veličaju samo mediji u Francuskoj, koja je i ovako veoma liberalna u odnosu na ljubavne eskapade svojih političara, nego i oni u mnogo konzervativnijoj Americi, gde se zbog takvih stvari ide na ozbiljnu robiju. „Njihova ljubavna priča bila je hrabar poduhvat koji je odredio Makronov život i karijeru“, piše Njujork tajms. „Od tinejdžerske romanse sa profesorkom do sadašnje ambicije da postane predsednik, Makron je često opisivan kao nekonvencionalan i uporan“, navodi Asošijeted pres. Ovo je čudan način da se opiše veza između tinejdžera i nastavnika i to ne samo u Americi.

[/restrict]