Дух самопорицања – књига нашег доба!

Управо се – у издању Catene mundi – појавило седмо издање књиге Мила Ломпара Дух самопорицања која је 2012. године добила награду Печат времена! Све што се догодило после 2011, године првог издања, дало је за право закључцима ове књиге. Тиме су, непорециво, потврђена и залагања оних који су је прихватили и у научној јавности, и у читалачким круговима

У овој књизи приказaнa је духовна ситуација нашег времена у више различитих праваца. Извршена је систематска критика политике Европа нема алтернативу, која је тада била потпуно владајућа и непроблематична чињеница. Приказан је прелазак наше комунистичке интелигенције у редове секуларног свештенства као медијског и академског чувара владајућег поретка неолиберализма. Описана су својства русофобије у светској академској заједници, што ће у данашње време постати предмет европских студија. Откривена је генеза владајућег кретања у нашој културној политици које се одвија у складу са формулом све што је српско треба свести на србијанско, да оно што није србијанско – као Његош и Лубарда, као Андрић и Селимовић – временом престане да буде српско. Документовано је приказан рад Мирослава Крлеже као енциклопедијског арбитра у титоизму. Назначени су процеси поунутрашњивања хрватског становишта у нашој култури, привреди и медијима.
Све ове теме биле су предмет жестоких критика које је претрпела ова књига: од стране секуларних свештеника као апологета владајуће идеологије. Тако је један њен критичар у марту 2016. оспорио изнето тврђење о суштинској неравноправности у Европској унији на овај начин: „Заиста, ако постоји сушта неравноправност, зашто онда нико не жели да изађе из ЕУ, већ сви желе да уђу?“ Већ у јуну исте године – само три месеца после овако беспризивне тврдње – људи су на референдуму у Великој Британији одлучили да напусте ЕУ. Шта више казати људима које стварност овако прецизно оповргава?
Франк Валтер Штајнмајер – садашњи председник Немачке – изјавио је 23. октобра 2016. године: „Вечни мир на нашем континенту, Европа нема алтернативу – то једноставно више није одрживо.“ Управо је та тврдња записана 2011. године у овој књизи која се залаже за постојање националног становишта у српској политици, као становишта које омогућава – што је такође написано – плуралне и вишестране односе и са ЕУ.
Све што се догодило после 2011. године дало је за право њеним закључцима. Тиме су потврђена залагања оних који су је прихватили и у научној јавности, и у читалачким круговима. Како ова књига има наглашено ангажовани карактер и подразумева живе и делатне чиниоце наше јавне свести, природно је да се у њој критикују и прошла и садашња власт. Будући да је понудила један одговор – повратак националном становишту – који је у наредним годинама постајао све присутнији у европској политичкој стварности, показало се да ова књига нема никакав застарели – како су тврдили њени критичари и клеветници – него сасвим предвиђајући карактер.