Duh samoporicanja – knjiga našeg doba!

Upravo se – u izdanju Catene mundi – pojavilo sedmo izdanje knjige Mila Lompara Duh samoporicanja koja je 2012. godine dobila nagradu Pečat vremena! Sve što se dogodilo posle 2011, godine prvog izdanja, dalo je za pravo zaključcima ove knjige. Time su, neporecivo, potvrđena i zalaganja onih koji su je prihvatili i u naučnoj javnosti, i u čitalačkim krugovima

U ovoj knjizi prikazana je duhovna situacija našeg vremena u više različitih pravaca. Izvršena je sistematska kritika politike Evropa nema alternativu, koja je tada bila potpuno vladajuća i neproblematična činjenica. Prikazan je prelazak naše komunističke inteligencije u redove sekularnog sveštenstva kao medijskog i akademskog čuvara vladajućeg poretka neoliberalizma. Opisana su svojstva rusofobije u svetskoj akademskoj zajednici, što će u današnje vreme postati predmet evropskih studija. Otkrivena je geneza vladajućeg kretanja u našoj kulturnoj politici koje se odvija u skladu sa formulom sve što je srpsko treba svesti na srbijansko, da ono što nije srbijansko – kao Njegoš i Lubarda, kao Andrić i Selimović – vremenom prestane da bude srpsko. Dokumentovano je prikazan rad Miroslava Krleže kao enciklopedijskog arbitra u titoizmu. Naznačeni su procesi pounutrašnjivanja hrvatskog stanovišta u našoj kulturi, privredi i medijima.
Sve ove teme bile su predmet žestokih kritika koje je pretrpela ova knjiga: od strane sekularnih sveštenika kao apologeta vladajuće ideologije. Tako je jedan njen kritičar u martu 2016. osporio izneto tvrđenje o suštinskoj neravnopravnosti u Evropskoj uniji na ovaj način: „Zaista, ako postoji sušta neravnopravnost, zašto onda niko ne želi da izađe iz EU, već svi žele da uđu?“ Već u junu iste godine – samo tri meseca posle ovako besprizivne tvrdnje – ljudi su na referendumu u Velikoj Britaniji odlučili da napuste EU. Šta više kazati ljudima koje stvarnost ovako precizno opovrgava?
Frank Valter Štajnmajer – sadašnji predsednik Nemačke – izjavio je 23. oktobra 2016. godine: „Večni mir na našem kontinentu, Evropa nema alternativu – to jednostavno više nije održivo.“ Upravo je ta tvrdnja zapisana 2011. godine u ovoj knjizi koja se zalaže za postojanje nacionalnog stanovišta u srpskoj politici, kao stanovišta koje omogućava – što je takođe napisano – pluralne i višestrane odnose i sa EU.
Sve što se dogodilo posle 2011. godine dalo je za pravo njenim zaključcima. Time su potvrđena zalaganja onih koji su je prihvatili i u naučnoj javnosti, i u čitalačkim krugovima. Kako ova knjiga ima naglašeno angažovani karakter i podrazumeva žive i delatne činioce naše javne svesti, prirodno je da se u njoj kritikuju i prošla i sadašnja vlast. Budući da je ponudila jedan odgovor – povratak nacionalnom stanovištu – koji je u narednim godinama postajao sve prisutniji u evropskoj političkoj stvarnosti, pokazalo se da ova knjiga nema nikakav zastareli – kako su tvrdili njeni kritičari i klevetnici – nego sasvim predviđajući karakter.