Зверство које се не помиње

Драгомир Антонић 

Свет је чуо за трагичну судбину Ане Франк, али за Слободана Стојановића из села Доња Каменица код Братунца, који је имао такође 11 година када је мучки убијен, мало ко. Да ли злочин почињен над српским дететом и није злочин?

Свако царство које се раздели само у себи, опустеће;

и сваки град или дом који се раздели сам у себи, неће се одржати.

            (Јеванђеље по Матеју, 12, 25)

Народ се мора чувати од заборављања. Да не излапи. Зато би ваљало да брине образовани део народа који се понегде зове и страним именом елита. Кад завирите у речник за реч елита пише: то су најбољи, изабраним људи!

[restrict]

ЈЕДАН ЈЕЗИК, ЈЕДАН БУКВАР Задатак најбољих или изабраних јесте и стварање система, учила и других стручних апарата којима ће се спречити губитак колективног памћења. Обавеза најбољих од најбољих је непрестана борба са онима који све чине да се сећања изгубе или фалсификују на штету народа чији су они представници.

Вук Стефановић Караџић је записао: „Код сваког су народа најсветије ове три ствари: закон, језик и обичаји!“ Ваља ове речи увек имати на уму. Било ми је драго кад је у Требињу прошле недеље усвојена декларација којом се предлаже законска заштита ћирилице где год Срби живели. Упућена је и молба јавности и властима у Србији, јер држава Србија је матица свих Срба, за штампање јединственог буквара за ђаке прваке, из кога ће учити да читају и пишу српска деца ма где живела.

Један буквар, један српски језик, једно писмо ћирилично, ваљало би да постане обавеза свих нас. Одавно је на делу разбојничко отимање српског језика и његово преименовање у хрватски, босански, бошњачки, црногорски. Без имало обзира и не поштујући никакве норме, свак је као у продавници узимао српски језика и надевао му име како му се свидело. Свакојака су објашњења навођења. Бесмислена али као да је то важно. Важно је избацити из употребе име српски. Остало је небитно.

Џонатан Мур, челник ОЕБС-а у БиХ, пре неки дан изјави: „Исправно је рећи босански, а не бошњачки језик, те упозоравам медије да тако и пишу. До овог закључка сам дошао слушајући разговор са Јусуфом Нуркићем који игра у НБА.“ Не знам шта о овоме мисли познати лингвиста из НБА лиге Дирк Новицки? Ваљало би и њега упитати.

Поред власти и образовани људи, Срби и Српкиње су дужни, родољубље и савест их на то обавезују, да у оквиру сопственог знања и професионалног умећа створе уметничка, књижевна, филмска дела којима ће штити свој, српски, народ од лажи и свакојаких сатанизација.

САМО ЈЕ ХТЕО ДА СПАСИ КУЧЕ Свет је чуо за трагичну судбину Ане Франк, младе Јеврејке која је умрла у немачком концентрационом логору са 16 година. Имала је само 11 година кад су Немци окупирали Холандију, где је њена породица избегла из Немачке, надајући се да је ту пронашла спас. Ана је са својом породицом провела у склоништу неколико година док је Гестапо није открио. У склоништу је водила дневник који је, кад је пронађен, постао омиљено штиво многих генерација. Преведен је и на српски језик. По том делу снимани су филмови, игране позоришне представе. У Амстердаму постоји и спомен-музеј Ане Франк. Она је постала симбол страдања свог, јеврејског, народа од стране немачких нациста. Јевреји, с правом, нису никад заборавили и не треба да забораве злочин који је над њима учињен.

За Слободана Стојановића из села Доња Каменица између Братунца и Зворника мало је ко чуо. Имао је 11 година кад је са родитељима ноћу у јуну месецу, беше то на дан Светог Владимира Српског – Грмодола, побегао у заселак Џенарике, где је породица Стојановић имала кума. На путу ка безбедном месту мали Слободан се сети да није одвезао своје куче Леси и хтеде да се врати. Родитељи га спречише. Ујутру, кад су већ били код кума, Слободан се искраде и врати у своје село. Хтео је да спасе Леси. Муслиманска ордија која је спаљивала и пљачкала српске куће ухвати Слободана. Прва га се дочепала Ељфета Весељи, Шиптарка која пожеле да се покаже пред Бошњацима па узе нож.

Монструм Ељфета имала је 32 године. Познавала је Слободана и његову породицу. Зверско мучење и убијање младог Слободана Стојановића мучно је и описати. Ељфета је слободна, никад осуђена за злочин. Ниједна НВО није је у свом извештају навела злочин над Слободаном. О међународним организацијама за назовирегионалну сарадњу и помирење, чије је седиште у Сарајеву а шефови су им Едвард Саливен, Горан Свилановић и остала братија, не вреди трошити речи. Злочин над српским дететом и није злочин. Зашто га помињати?

За мање од стотину дана четвртог јуна ове године биће 25 година како је зверски искасапљен мали Слободан. Хтео је да спасе своје куче Леси.

Молите се, Срби, за српске хероје Радована Караџића, Ратка Младића. Молимо се и за нашу браћу Србе на Косову и Метохији. Верујмо и молимо се, јер колико је јака наша вера – толико смо и ми јаки.      

[/restrict]