Маргиналије маргиналца – ФРАГМЕНТИ О ДРВЕЋУ

Пише Милован Данојлић

Олује долазе и пролазе, шума остаје. Секу је, ложе у пећима, уграђују у кровове: она ћути и трпи, и ћутке се обнавља. Свако је дрво човеков ненаметљиви брат. Немачки шумар Петер Вохлебен недавно је објавио књигу о дружењу са овом, гордом врстом земаљских житеља. Према њему, дрвета имају изграђено друштвено понашање. Потпомажу се, обдарена развијеним осећањем узајамности…

Ово су дани кад се дрвета показују у својој елементарној разголићености. У очекивању градског аутобуса посматрам ред беспрекорно постројених платана. Безлисна крошња, раскриљене утробе, стоји као геометријски нацрт у који ће пролеће улити неодољиву силу живота. Јасно се издвајају основне гране, извијене непосредно из стабла, од бочних, разведених у дрхтави сплет заперака, летораста, бодљица и у ситан вез танковрхих изданака. Ево узорка савршене графичке чистоте и истанчане разиграности. У разапетом платну, и поред густине ткања, ниједна нит не смета оној до себе. Органски склад је постигнут по сили нужности, а не према припремљеном калупу. Првобитна енергија постојања заузела је главне стратешке правце и чека на објаву општег устанка, да груне кроз пупољке. Светац трпљивости и стрпљивости, дрво се пробило кроз опсаду зимских мразева, обдржало топлину подземних сокова и стоји, на мртвој стражи живота, као јемац његовог трајног настављања. Да сам био на његовом месту, ја бих, током зиме, сто пута испустио душу.

[restrict]

***

Из поподневног дремежа, кроз трепавице, указа ми се вишеспратница пуна лелујавих прозора чији се оквири померају и замењују места. Слика се, затим, смири, полако прелазећи у крошњу високог јасена на истуреном делу шуме. Око 1970, кад сам се почео настањивати у овом кутку родног села, јасен је био тек нешто виши од суседног граба. Одонда се одметнуо, заклонио западни део неба, достигао висину облакодера од шест-седам спратова. Боравак у градовима је учинио да ми се и овде, у полусну, привиђају солитери.

Од суве јасеновине, коју ми је уступио брат, сеоски мајстор Слободан ми је начинио застакљени орман постављен уза три зида, од пода до плафона, где сам сместио неколико хиљада књига. Полиране даске, боје загорелог млека, усрећују поглед: јасен је дрво из кога се непрестано излива светлост. У свим словенским језицима његово име упућује на јасноћу. Због оних ситних реса, народни песник је у њему осетио вилинску присутност:

Прођох гору, прођох другу,

зађеде ми јасен клобук.

Стегнух коња, да га видим –

али вила на јасену.

 

Виле су се данас повукле у дубину колективног памћења. Нема више ни оне чобанице која је, средином прошлог века, чувала овце у Доњем Јасењу. Остале су ресе, да трепере у регистру безболних сећања.

 

***

У шумској тишини садржана је сва глува тежина трајања. У њој је усамљенички спокој, заклетва нечему далеком и недодирљивом, заштићеном од пролазности, заокружени збир слутњи и савладаних знања, нежно помирење са узалудношћу. Тегоба живљења је заташкана у непрестаном шуморењу, у свеобухватном загрљају. Олује долазе и пролазе, шума остаје. Секу је, ложе у пећима, уграђују у кровове: она ћути и трпи, и ћутке се обнавља. Свако је дрво човеков ненаметљиви брат.

 

***

Немачки шумар Петер Вохлебен недавно је објавио књигу о дружењу са овом, гордом врстом земаљских житеља. Према њему, дрвета имају изграђено друштвено понашање. Потпомажу се, обдарена развијеним осећањем узајамности. Бране се од нападача, знају како да се одупру јеленима и срндаћима, паразитима и жишцима. Шумска заједница има сродности са сточним стадом: кад се осети угрожена, излучује лековите састојке и одбрамбене мирисе… Храстови, по потреби, луче отровне танинске честице, а влакна неких гљива им служе као подземна обавештајна мрежа. Тим је жилицама, као каквим Интернет-системом, повезано све шумско дрвеће. Из мреже се шире хемијски и електрични сигнали, брзином од једног сантиметра на сат. Пошто су спора у примању и преношењу утисака, човек се са њима тешко разуме. Њихов биолошки сат откуцава седмице и месеце. Ми протрчавамо кроз живот, а дрвета у њему стоје. Буква достиже сексуалну зрелост између осамдесете и сто педесете године живота; за разлику од нас, дрво са старењем само јача.

Петер Вохлебен пун је сажаљења према уличном дрвећу: крешу га непажљиво, од грана му остају згрчени лактови, посађено је на непропустљивом тлу па се с муком укорењује, а живот му, поврх свега, загорчава псећа мокраћа. Нека, незадовољна због многобројног суседства и стешњености, снабдевају своје семенке крилцима, па их одбацују по неколико стотина метара устрану, да им барем потомство поживи у слободи. И по тој, рембоовској слутњи да је прави живот негде другде, шумски настањеници су с нама у роду.

 

***

Све је мање мува, бумбара, комараца и ситних инсеката у нашем окружењу. Пчеле узмичу пред пестицидима, инсектицидима и хербицидима. Аутомобилисти примећују да им, после вишечасовне вожње друмом, ветробрани остају чисти. Прошла су времена кад су се мушице лепиле на стакло па га је, на крају вожње, ваљало прати детерџентом. Ваздух је стерилизован: мало-помало чисти се од живота.

И многе биљне врсте свакодневно ишчезавају са наше планете. Нешто због људске похлепе, нешто због климатских промена, сужава се број неотпорних врста флоре и фауне. Нама, немоћним посматрачима са маргине незадрживог прогреса, остало је да се питамо куда иду душе изумрлих биљака и животиња. По сили природних закона, дах умирућег се уздиже према Небу. Са мало маште можемо замислити њихово настањивање у оном, другом свету. Савремени енглески песник Џон Грининг, у једној свешчици стихова, слути да је у једном делу Раја уређена пространа ботаничко-зоолошка башта за пострадале избеглице са Земље:

У оном другом свету постоји врт

где су смештене птице рибе и биљке

које смо ми истребили.

 

У том заклону, у рајској семенари (seedbank) мора да има и оних семена које су наше бабе остављале да се суше на новинској хартији, пре него што је Монсанто опустошио и наш простор. Живот се враћа Ономе кога је подарио (Књига Постања, I, 11, 24, 25). Те недужне жртве људског рата против природе заслужују смештај у рајској Сигурној кући. Онамо, у вечности, има места за све и за сваког.

 

Људождерство без граница

ТВ репортажа о откупу крви у Кливленду, држава Охајо. Изјутра, десетине људи чекају пред зградом швајцарске мултинационалне компаније Octapharma. Има доста Црнаца и Латиноамериканаца очито скромног имовног стања. Већина долази два пута седмично, са уредношћу посетилаца народних кујни. Овде им је, такорећи, радно место. Продају крв. „Шта радите ту“, пита новинар. „Испоручујем један свој производ“, одговара анкетирани. „Ја ти дођем као крава: она даје млеко, а ја…“

Око (про)давалаца се мувају људи у белим мантилима, са цевкама, шприцевима и боцама. Испруживши руку разголићену до рамена, један мрмља: „Ово ми омогућује да платим кирију.“ За један одлив компанија исплаћује од тридесет до четрдесет долара. Закон то не забрањује, мада компанија не воли да се о томе говори и пише.

Крв се узима због плазме од које се у Швајцарској праве веома скупи лекови. Фабриканту се „производ“ испоручује као да потиче од добровољних донатора. У лабораторији, уосталом, не помињу плаћање; говоре о „обештећењу“. Сваки давалац поседује VISA картицу швајцарске фирме где му се уписује „обештећење“. Контрола здравственог стања своди се на мерење притиска из страха да се слабо ухрањени клијент не онесвести. Постоји и упитник у коме се продавачу поставља питање да ли је, у последњих годину дана, имао додира са особом оболелом од сиде. Одречан одговор се не проверава, при том многи од зараде купују тешке дроге.

О свему овоме корисници скупих лекова добијених од крвне плазме сиротиње не знају ништа. Технички напредак је поштедео модерне канибале и крвопије непосредног додира са својим жртвама.       

[/restrict]