Marginalije marginalca – FRAGMENTI O DRVEĆU

Piše Milovan Danojlić

Oluje dolaze i prolaze, šuma ostaje. Seku je, lože u pećima, ugrađuju u krovove: ona ćuti i trpi, i ćutke se obnavlja. Svako je drvo čovekov nenametljivi brat. Nemački šumar Peter Vohleben nedavno je objavio knjigu o druženju sa ovom, gordom vrstom zemaljskih žitelja. Prema njemu, drveta imaju izgrađeno društveno ponašanje. Potpomažu se, obdarena razvijenim osećanjem uzajamnosti…

Ovo su dani kad se drveta pokazuju u svojoj elementarnoj razgolićenosti. U očekivanju gradskog autobusa posmatram red besprekorno postrojenih platana. Bezlisna krošnja, raskriljene utrobe, stoji kao geometrijski nacrt u koji će proleće uliti neodoljivu silu života. Jasno se izdvajaju osnovne grane, izvijene neposredno iz stabla, od bočnih, razvedenih u drhtavi splet zaperaka, letorasta, bodljica i u sitan vez tankovrhih izdanaka. Evo uzorka savršene grafičke čistote i istančane razigranosti. U razapetom platnu, i pored gustine tkanja, nijedna nit ne smeta onoj do sebe. Organski sklad je postignut po sili nužnosti, a ne prema pripremljenom kalupu. Prvobitna energija postojanja zauzela je glavne strateške pravce i čeka na objavu opšteg ustanka, da grune kroz pupoljke. Svetac trpljivosti i strpljivosti, drvo se probilo kroz opsadu zimskih mrazeva, obdržalo toplinu podzemnih sokova i stoji, na mrtvoj straži života, kao jemac njegovog trajnog nastavljanja. Da sam bio na njegovom mestu, ja bih, tokom zime, sto puta ispustio dušu.

[restrict]

***

Iz popodnevnog dremeža, kroz trepavice, ukaza mi se višespratnica puna lelujavih prozora čiji se okviri pomeraju i zamenjuju mesta. Slika se, zatim, smiri, polako prelazeći u krošnju visokog jasena na isturenom delu šume. Oko 1970, kad sam se počeo nastanjivati u ovom kutku rodnog sela, jasen je bio tek nešto viši od susednog graba. Odonda se odmetnuo, zaklonio zapadni deo neba, dostigao visinu oblakodera od šest-sedam spratova. Boravak u gradovima je učinio da mi se i ovde, u polusnu, priviđaju soliteri.

Od suve jasenovine, koju mi je ustupio brat, seoski majstor Slobodan mi je načinio zastakljeni orman postavljen uza tri zida, od poda do plafona, gde sam smestio nekoliko hiljada knjiga. Polirane daske, boje zagorelog mleka, usrećuju pogled: jasen je drvo iz koga se neprestano izliva svetlost. U svim slovenskim jezicima njegovo ime upućuje na jasnoću. Zbog onih sitnih resa, narodni pesnik je u njemu osetio vilinsku prisutnost:

Prođoh goru, prođoh drugu,

zađede mi jasen klobuk.

Stegnuh konja, da ga vidim –

ali vila na jasenu.

 

Vile su se danas povukle u dubinu kolektivnog pamćenja. Nema više ni one čobanice koja je, sredinom prošlog veka, čuvala ovce u Donjem Jasenju. Ostale su rese, da trepere u registru bezbolnih sećanja.

 

***

U šumskoj tišini sadržana je sva gluva težina trajanja. U njoj je usamljenički spokoj, zakletva nečemu dalekom i nedodirljivom, zaštićenom od prolaznosti, zaokruženi zbir slutnji i savladanih znanja, nežno pomirenje sa uzaludnošću. Tegoba življenja je zataškana u neprestanom šumorenju, u sveobuhvatnom zagrljaju. Oluje dolaze i prolaze, šuma ostaje. Seku je, lože u pećima, ugrađuju u krovove: ona ćuti i trpi, i ćutke se obnavlja. Svako je drvo čovekov nenametljivi brat.

 

***

Nemački šumar Peter Vohleben nedavno je objavio knjigu o druženju sa ovom, gordom vrstom zemaljskih žitelja. Prema njemu, drveta imaju izgrađeno društveno ponašanje. Potpomažu se, obdarena razvijenim osećanjem uzajamnosti. Brane se od napadača, znaju kako da se odupru jelenima i srndaćima, parazitima i žišcima. Šumska zajednica ima srodnosti sa stočnim stadom: kad se oseti ugrožena, izlučuje lekovite sastojke i odbrambene mirise… Hrastovi, po potrebi, luče otrovne taninske čestice, a vlakna nekih gljiva im služe kao podzemna obaveštajna mreža. Tim je žilicama, kao kakvim Internet-sistemom, povezano sve šumsko drveće. Iz mreže se šire hemijski i električni signali, brzinom od jednog santimetra na sat. Pošto su spora u primanju i prenošenju utisaka, čovek se sa njima teško razume. Njihov biološki sat otkucava sedmice i mesece. Mi protrčavamo kroz život, a drveta u njemu stoje. Bukva dostiže seksualnu zrelost između osamdesete i sto pedesete godine života; za razliku od nas, drvo sa starenjem samo jača.

Peter Vohleben pun je sažaljenja prema uličnom drveću: krešu ga nepažljivo, od grana mu ostaju zgrčeni laktovi, posađeno je na nepropustljivom tlu pa se s mukom ukorenjuje, a život mu, povrh svega, zagorčava pseća mokraća. Neka, nezadovoljna zbog mnogobrojnog susedstva i stešnjenosti, snabdevaju svoje semenke krilcima, pa ih odbacuju po nekoliko stotina metara ustranu, da im barem potomstvo poživi u slobodi. I po toj, remboovskoj slutnji da je pravi život negde drugde, šumski nastanjenici su s nama u rodu.

 

***

Sve je manje muva, bumbara, komaraca i sitnih insekata u našem okruženju. Pčele uzmiču pred pesticidima, insekticidima i herbicidima. Automobilisti primećuju da im, posle višečasovne vožnje drumom, vetrobrani ostaju čisti. Prošla su vremena kad su se mušice lepile na staklo pa ga je, na kraju vožnje, valjalo prati deterdžentom. Vazduh je sterilizovan: malo-pomalo čisti se od života.

I mnoge biljne vrste svakodnevno iščezavaju sa naše planete. Nešto zbog ljudske pohlepe, nešto zbog klimatskih promena, sužava se broj neotpornih vrsta flore i faune. Nama, nemoćnim posmatračima sa margine nezadrživog progresa, ostalo je da se pitamo kuda idu duše izumrlih biljaka i životinja. Po sili prirodnih zakona, dah umirućeg se uzdiže prema Nebu. Sa malo mašte možemo zamisliti njihovo nastanjivanje u onom, drugom svetu. Savremeni engleski pesnik Džon Grining, u jednoj sveščici stihova, sluti da je u jednom delu Raja uređena prostrana botaničko-zoološka bašta za postradale izbeglice sa Zemlje:

U onom drugom svetu postoji vrt

gde su smeštene ptice ribe i biljke

koje smo mi istrebili.

 

U tom zaklonu, u rajskoj semenari (seedbank) mora da ima i onih semena koje su naše babe ostavljale da se suše na novinskoj hartiji, pre nego što je Monsanto opustošio i naš prostor. Život se vraća Onome koga je podario (Knjiga Postanja, I, 11, 24, 25). Te nedužne žrtve ljudskog rata protiv prirode zaslužuju smeštaj u rajskoj Sigurnoj kući. Onamo, u večnosti, ima mesta za sve i za svakog.

 

Ljudožderstvo bez granica

TV reportaža o otkupu krvi u Klivlendu, država Ohajo. Izjutra, desetine ljudi čekaju pred zgradom švajcarske multinacionalne kompanije Octapharma. Ima dosta Crnaca i Latinoamerikanaca očito skromnog imovnog stanja. Većina dolazi dva puta sedmično, sa urednošću posetilaca narodnih kujni. Ovde im je, takoreći, radno mesto. Prodaju krv. „Šta radite tu“, pita novinar. „Isporučujem jedan svoj proizvod“, odgovara anketirani. „Ja ti dođem kao krava: ona daje mleko, a ja…“

Oko (pro)davalaca se muvaju ljudi u belim mantilima, sa cevkama, špricevima i bocama. Ispruživši ruku razgolićenu do ramena, jedan mrmlja: „Ovo mi omogućuje da platim kiriju.“ Za jedan odliv kompanija isplaćuje od trideset do četrdeset dolara. Zakon to ne zabranjuje, mada kompanija ne voli da se o tome govori i piše.

Krv se uzima zbog plazme od koje se u Švajcarskoj prave veoma skupi lekovi. Fabrikantu se „proizvod“ isporučuje kao da potiče od dobrovoljnih donatora. U laboratoriji, uostalom, ne pominju plaćanje; govore o „obeštećenju“. Svaki davalac poseduje VISA karticu švajcarske firme gde mu se upisuje „obeštećenje“. Kontrola zdravstvenog stanja svodi se na merenje pritiska iz straha da se slabo uhranjeni klijent ne onesvesti. Postoji i upitnik u kome se prodavaču postavlja pitanje da li je, u poslednjih godinu dana, imao dodira sa osobom obolelom od side. Odrečan odgovor se ne proverava, pri tom mnogi od zarade kupuju teške droge.

O svemu ovome korisnici skupih lekova dobijenih od krvne plazme sirotinje ne znaju ništa. Tehnički napredak je poštedeo moderne kanibale i krvopije neposrednog dodira sa svojim žrtvama.       

[/restrict]