Словеначки џихад

Зa „Печат“ из Љубљане  Светлана Васовић Мекина

Како је оружје некадашње ЈНА из Словеније завршило у рукама џихадиста у Северној Африци и на Блиском истоку

Tешко наоружање некадашње заједничке државе које је 1991. године „заостало“ у Словенији, није завршило само на ратиштима широм некадашње Југославије него је, уз асистенцију НАТО-а, завршило у рукама терориста тзв. Исламске државе (ИД). Иако љубљански званичници тврде да је оно (што је преостало од шверца хрватској и бошњачкој страни) „делом послато на уништавање у Словачку“, а „делом поклоњено безбедносним снагама влада које су успостављене у Авганистану, Ираку, Либији“, из недавно објављеног извештаја организације Conflict Armament Research (ЦАР) са седиштем у Лондону непобитно произлази да је део оружја из арсенала некадашње ЈНА које је после 1991. године остало „на чувању“ на тлу Словеније, пронађен код терориста ИД.

[restrict]

ЗАТАШКАВАЊЕ АФЕРЕ Откриће је изазвало позамашну (међународну) медијску и политичку стрку, па је последично покренута истрага која би требало да утврди да ли се ради о оружју које је у Словенији расходовано и послато на уништење „у једну од држава Европске уније“, или су поново на делу домаћи шверцери, којима је овај пут посао око транспорта и препродаје олакшала чињеница да је Љубљана то оружје и опрему (према званичној верзији) донирала „савезницима НАТО-а“ на блискоисточним ратиштима. И то под изговором „подршке Запада новоуспостављеним владама“.
Стрка се, онако како се подигла, још брже слегла. Брзину којом је афера заташкана потпомогла је, нема сумње, чињеница да је Словенија сад део „клуба“ (ЕУ и НАТО), али и оптужбе које је Љубљана одапела у правцу других „сумњивих лица“ из некадашње заједничке државе, уперивши стрелицу пре свега на Србију, као последње уточиште ЈНА и произвођача оружја. Ни словеначки медији приликом извештавања о оружју које је доспело до терориста ИД нису штедели оптужбе и сумњичења на рачун Србије. Иако су сви медији, и они у државном власништву попут „Дела“ и РТВ Словеније, признали да је „део оружја и муниције из словеначких складишта некадашње ЈНА, које је Словенија донирала Авганистану у склопу подршке Запада тамошњој влади, можда завршио у рукама исламистичких бораца у Либији, Ираку и Авганистану“, нису пропустили да у истом даху свале кривицу на друге државе са тла некадашње СФРЈ, уз напомену да се радило о „старом оружју“ и „истим серијским бројевима“.

ОСЕ У ЛИБИЈИ Закључци организације „Конфликт армамент рисерч“, европске невладине организације која истражује податке о извору оружја и муниције у оружаним сукобима у свету, међутим, не аболирају Словенију од одговорности. Оружје пронађено у Либији повезано је са залихама оружја југословенске израде које је словеначка војска 1991. године запленила од ЈНА. То оружје је – према верзији словеначких власти – требало да буде уништено. Али у Либији откривене ракете „М79“ (такозвана „оса“), које су истраживачи ЦАР пронашли у близини Триполија, доводе у сумњу службену верзију словеначке стране јер то оружје носи исту ознаку као и пошиљке за које словеначко Министарство одбране тврди да их је још 2005. (дакле годину дана после уласка државе у ЕУ и НАТО) послало на „безбедно уништавање“. Љубљана је поводом открића енглеских истраживача обећала да ће проверити код словачких колега, односно у компанији ВОП, „шта се догодило“ са наоружањем које је имало исти ЛОТ број као ракета откривена прошлог јула у Триполију. Ради се о 6.802 ракете М79 („оса“), од којих су 132 имале ЛОТ број ТБ8606. А управо такву су истражитељи ЦАР документовали (и сликом и записом) у Триполију, који је под контролом исламиста. Што подстиче сумњу да је оружје до џихадиста који се боре за ИД стигло илегалним коридорима из Централне Европе (у коју Словенија себе убраја).
И док се спекулисало о извору ракете пронађене у Либији, нема сумње да је сандук за мине, одузет припадницима ИД у Ираку – словеначки. У Тикриту, на северу Ирака, пронашла га је шиитска милиција. Истражитељи ЦАР утврдили су да је снагама ИД у Сирији и Ираку током последње две године одузето више ракета М79 које су имале готово исте ЛОТ бројеве. Даља истрага је показала да је конкретна ракета произведена јуна 1986. године у фабрици „Тито“ у Вогошћи. „А пошто су ’осе’ имале све републике некадашње СФРЈ, није искључено да триполијска ракета заправо потиче из залиха неке друге наследнице некадашње заједничке државе“, инсинуира љубљанско „Дело“, док су словеначка РТВ и приватна ПОП ТВ експлицитније, па су сумњу усмериле пут Београда.

КОНТРОЛА ШТЕТЕ Званична Љубљана је описаним „преусмеравањем пажње“ скинула са својих плећа терет кривице, а за сваки случај је укључила снажну пропаганду како би речене ракете прогласила „званично уништеним“, а успут их компромитовала тврдњама да „нису биле безбедне за употребу“ јер су „биле јако дотрајале“. Уз све то, словачко министарство привреде тврди да је домаћи ВОП у августу 2005. године уништио приспеле „осе“ и начинио записник о „еколошкој ликвидацији“. Из њега произлази да је ВОП те године по словеначкој наруџбини уништио 6.802 ракете М79, 151 противавионску ракету стрела, 17.000 граната, око 11.500 метака, 143 противтенковска система и скоро 600 ракетобацача. Словеначко министарство одбране даље тврди да је словачкој компанији платило нешто више од 750.000 евра (без ПДВ-а) за уништење горе набројаног оружја и муниције. И ко лаже?
Предузеће ВОП је убрзо нетрагом нестало са радара пословних субјеката. Што није спречило колеге из словачких медија да утврде да ВОП није ни имао капацитете за уништавање напреднијих ракета, већ само за ликвидацију метака и мањег оружја. Како је, онда, такво предузеће уопште успело да склопи тако уносан бизнис са словеначком владом? Или је све заједно представљало само параван за другу врсту посла, испод стола? Ту заплет добија обрт достојан доброг трилера. У постројењима ВОП је 2. марта 2007. године одјекнула експлозија. Погинуло је осам људи, а хала у којој је обављана „деактивација“ муниције – уништена је…

Дуга традиција продаје оружја завађеној браћи

Документи који су последњих година испливали у јавност сведоче да је почетком 90-их година, у јеку ратова, из Словеније лиферована велика количина оружја пут БиХ и Хрватске. И све то упркос ембаргу на продају оружја који је Савет безбедности УН увео резолуцијом 713, септембра 1991. године. Ембарго је суспендован после потписа Дејтонског споразума, резолуцијом СБ УН 1022, а 22. октобра 1996. је коначно укинут. Иако су доказано кршиле ембарго, словеначке власти никада нису процесуирале бројне одговорне из сопственог политичког вођства за шверц оружја, у коме је велику улогу одиграо Јанез Јанша. Јесте основано неколико парламентарних комисија, али све се завршило тако што је афера гурнута под тепих, упркос документима који су потврдили да је реч о пљачки епских размера.
Укратко, Словенија је на велико трговала са зараћеним странама, тачније са свима који су се борили против српских снага. Партнерима из Хрватске и Изетбеговићевим снагама је испоручила огромне количине оружја, пре свега из складишта некадашње ЈНА. Трансакције су вођене у тајности и под фирмом „помоћи“ Туђмановим и муслиманским борцима, а челници из словеначке власти нису баш крили ни личну умешаност у ту работу. Тако је, на пример, Милан Кучан за Радио Словенија потврдио да је словеначко председништво, односно савет за одбрану, својевремено одлучило да део наоружања које је остало у Словенији после повлачења ЈНА уступи Босни и Херцеговини, као и Хрватској, јер је „одбрана Босне и Херцеговине и Хрватске – најбоља одбрана Словеније“.
Љубљански медији публиковали су и оригинални документ – уговор о „интендантској и другој војној помоћи“ Словеније Босни и Херцеговини. Помоћ, иако тако названа, ипак није била џабе, па је за њу БиХ исплатила Словенији прву рату у натури – америчким хеликоптером „Бел“. Потписи на уговору откривају актере – то су Јанез Јанша и Фикрет Абдић, члан босанског председништва. И документи о дозволама за пристанак „хуманитарне помоћи“ у виду топовских граната на мариборском аеродрому, телефакс захвале енглеске амбасаде у Љубљани организаторима трансфера „помоћи“, наводи из писма Алије Изетбеговића Јанезу Дрновшеку и сведочења оперативаца упућених у трговину – доказују да се радило о великом послу, захваљујући коме су у приватним џеповима нестале десетине милиона ондашњих немачких марака.
Све се одвијало под патронатом и у режији утицајних страних држава, пре свега САД и Немачке. За кршење ембарга и злочине почињене захваљујући таквој њиховој „интервенцији“, нико никада није одговарао. Септембра 1992. године, после састанка Алије Изетбеговића са словеначким руководством и потписивања уговора о војној помоћи, а уз асистенцију суседних земаља и знање великих сила, пре свега Немачке, кренуо је хеликоптерски довоз источноевропског наоружања на мариборски аеродром. Оружје је у Хрватску улазило теретним камионима, за чију се безбедност у Словенији бринула полиција. Пошиљаоци хуманитарне помоћи били су, званично, Црвени полумесец и влада Републике Судана (!?), док је власник хеликоптера који су вршили превоз био Дитер Хофман, агент немачке обавештајне службе БНД. Дитер Хофман је у време транспорта те „хуманитарне помоћи“ имао директан приступ Алојзу Моку, тадашњем министру спољних послова Аустрије, а непосредно је водио комуникацију и са командантом америчког носача авиона „Саратога“ и командом хрватског ваздухопловства. Пошто цела акција, коју је чак и без америчког пристанка протежирала Немачка, није била најмилија америчким интересима, господин Хофман је после интервенције ЦИА (тако тврде словеначки обавештајни извори) стрпан иза решетака, негде у Мађарској. А све то само зато да би оружје, под будним оком Вашингтона, могло да стигне директно муслиманима у Босни и то уз помоћ Осаме бин Ладена.

Упитник

ЦАР је словеначком Министарству одбране послао упитник и о минама М68, с обзиром на то да је празан сандук тих мина заплењен почетком прошле године у Тикриту. Словеначко министарство је у одговору објаснило да је Словенија 2008. године авганистанској националној војсци донирала 60 граната М69 и 17.280 гранатних мина М68. Ту одлуку је донела влада Јанеза Јанше, повинујући се одлуци НАТО-а да се Авганистану донира оружје. Словеначка страна истиче да је оружје откривено код Тикрита било произведено маја 1982. године у фабрици Ремонтног завода у српском Крагујевцу, а да управо те мине у огромним количинама „ничу“ по Сирији, где опозиционе снаге путем твитера и јутјуба емитују записе „у којима наступају баш те мине“.

[/restrict] hairy girl быстрый займ онлайн заявказайм без подтверждения доходакак взять займ на теле2