Slovenački džihad

Za „Pečat“ iz Ljubljane  Svetlana Vasović Mekina

Kako je oružje nekadašnje JNA iz Slovenije završilo u rukama džihadista u Severnoj Africi i na Bliskom istoku

Teško naoružanje nekadašnje zajedničke države koje je 1991. godine „zaostalo“ u Sloveniji, nije završilo samo na ratištima širom nekadašnje Jugoslavije nego je, uz asistenciju NATO-a, završilo u rukama terorista tzv. Islamske države (ID). Iako ljubljanski zvaničnici tvrde da je ono (što je preostalo od šverca hrvatskoj i bošnjačkoj strani) „delom poslato na uništavanje u Slovačku“, a „delom poklonjeno bezbednosnim snagama vlada koje su uspostavljene u Avganistanu, Iraku, Libiji“, iz nedavno objavljenog izveštaja organizacije Conflict Armament Research (CAR) sa sedištem u Londonu nepobitno proizlazi da je deo oružja iz arsenala nekadašnje JNA koje je posle 1991. godine ostalo „na čuvanju“ na tlu Slovenije, pronađen kod terorista ID.

[restrict]

ZATAŠKAVANJE AFERE Otkriće je izazvalo pozamašnu (međunarodnu) medijsku i političku strku, pa je posledično pokrenuta istraga koja bi trebalo da utvrdi da li se radi o oružju koje je u Sloveniji rashodovano i poslato na uništenje „u jednu od država Evropske unije“, ili su ponovo na delu domaći šverceri, kojima je ovaj put posao oko transporta i preprodaje olakšala činjenica da je Ljubljana to oružje i opremu (prema zvaničnoj verziji) donirala „saveznicima NATO-a“ na bliskoistočnim ratištima. I to pod izgovorom „podrške Zapada novouspostavljenim vladama“.
Strka se, onako kako se podigla, još brže slegla. Brzinu kojom je afera zataškana potpomogla je, nema sumnje, činjenica da je Slovenija sad deo „kluba“ (EU i NATO), ali i optužbe koje je Ljubljana odapela u pravcu drugih „sumnjivih lica“ iz nekadašnje zajedničke države, uperivši strelicu pre svega na Srbiju, kao poslednje utočište JNA i proizvođača oružja. Ni slovenački mediji prilikom izveštavanja o oružju koje je dospelo do terorista ID nisu štedeli optužbe i sumnjičenja na račun Srbije. Iako su svi mediji, i oni u državnom vlasništvu poput „Dela“ i RTV Slovenije, priznali da je „deo oružja i municije iz slovenačkih skladišta nekadašnje JNA, koje je Slovenija donirala Avganistanu u sklopu podrške Zapada tamošnjoj vladi, možda završio u rukama islamističkih boraca u Libiji, Iraku i Avganistanu“, nisu propustili da u istom dahu svale krivicu na druge države sa tla nekadašnje SFRJ, uz napomenu da se radilo o „starom oružju“ i „istim serijskim brojevima“.

OSE U LIBIJI Zaključci organizacije „Konflikt armament riserč“, evropske nevladine organizacije koja istražuje podatke o izvoru oružja i municije u oružanim sukobima u svetu, međutim, ne aboliraju Sloveniju od odgovornosti. Oružje pronađeno u Libiji povezano je sa zalihama oružja jugoslovenske izrade koje je slovenačka vojska 1991. godine zaplenila od JNA. To oružje je – prema verziji slovenačkih vlasti – trebalo da bude uništeno. Ali u Libiji otkrivene rakete „M79“ (takozvana „osa“), koje su istraživači CAR pronašli u blizini Tripolija, dovode u sumnju službenu verziju slovenačke strane jer to oružje nosi istu oznaku kao i pošiljke za koje slovenačko Ministarstvo odbrane tvrdi da ih je još 2005. (dakle godinu dana posle ulaska države u EU i NATO) poslalo na „bezbedno uništavanje“. Ljubljana je povodom otkrića engleskih istraživača obećala da će proveriti kod slovačkih kolega, odnosno u kompaniji VOP, „šta se dogodilo“ sa naoružanjem koje je imalo isti LOT broj kao raketa otkrivena prošlog jula u Tripoliju. Radi se o 6.802 rakete M79 („osa“), od kojih su 132 imale LOT broj TB8606. A upravo takvu su istražitelji CAR dokumentovali (i slikom i zapisom) u Tripoliju, koji je pod kontrolom islamista. Što podstiče sumnju da je oružje do džihadista koji se bore za ID stiglo ilegalnim koridorima iz Centralne Evrope (u koju Slovenija sebe ubraja).
I dok se spekulisalo o izvoru rakete pronađene u Libiji, nema sumnje da je sanduk za mine, oduzet pripadnicima ID u Iraku – slovenački. U Tikritu, na severu Iraka, pronašla ga je šiitska milicija. Istražitelji CAR utvrdili su da je snagama ID u Siriji i Iraku tokom poslednje dve godine oduzeto više raketa M79 koje su imale gotovo iste LOT brojeve. Dalja istraga je pokazala da je konkretna raketa proizvedena juna 1986. godine u fabrici „Tito“ u Vogošći. „A pošto su ’ose’ imale sve republike nekadašnje SFRJ, nije isključeno da tripolijska raketa zapravo potiče iz zaliha neke druge naslednice nekadašnje zajedničke države“, insinuira ljubljansko „Delo“, dok su slovenačka RTV i privatna POP TV eksplicitnije, pa su sumnju usmerile put Beograda.

KONTROLA ŠTETE Zvanična Ljubljana je opisanim „preusmeravanjem pažnje“ skinula sa svojih pleća teret krivice, a za svaki slučaj je uključila snažnu propagandu kako bi rečene rakete proglasila „zvanično uništenim“, a usput ih kompromitovala tvrdnjama da „nisu bile bezbedne za upotrebu“ jer su „bile jako dotrajale“. Uz sve to, slovačko ministarstvo privrede tvrdi da je domaći VOP u avgustu 2005. godine uništio prispele „ose“ i načinio zapisnik o „ekološkoj likvidaciji“. Iz njega proizlazi da je VOP te godine po slovenačkoj narudžbini uništio 6.802 rakete M79, 151 protivavionsku raketu strela, 17.000 granata, oko 11.500 metaka, 143 protivtenkovska sistema i skoro 600 raketobacača. Slovenačko ministarstvo odbrane dalje tvrdi da je slovačkoj kompaniji platilo nešto više od 750.000 evra (bez PDV-a) za uništenje gore nabrojanog oružja i municije. I ko laže?
Preduzeće VOP je ubrzo netragom nestalo sa radara poslovnih subjekata. Što nije sprečilo kolege iz slovačkih medija da utvrde da VOP nije ni imao kapacitete za uništavanje naprednijih raketa, već samo za likvidaciju metaka i manjeg oružja. Kako je, onda, takvo preduzeće uopšte uspelo da sklopi tako unosan biznis sa slovenačkom vladom? Ili je sve zajedno predstavljalo samo paravan za drugu vrstu posla, ispod stola? Tu zaplet dobija obrt dostojan dobrog trilera. U postrojenjima VOP je 2. marta 2007. godine odjeknula eksplozija. Poginulo je osam ljudi, a hala u kojoj je obavljana „deaktivacija“ municije – uništena je…

Duga tradicija prodaje oružja zavađenoj braći

Dokumenti koji su poslednjih godina isplivali u javnost svedoče da je početkom 90-ih godina, u jeku ratova, iz Slovenije liferovana velika količina oružja put BiH i Hrvatske. I sve to uprkos embargu na prodaju oružja koji je Savet bezbednosti UN uveo rezolucijom 713, septembra 1991. godine. Embargo je suspendovan posle potpisa Dejtonskog sporazuma, rezolucijom SB UN 1022, a 22. oktobra 1996. je konačno ukinut. Iako su dokazano kršile embargo, slovenačke vlasti nikada nisu procesuirale brojne odgovorne iz sopstvenog političkog vođstva za šverc oružja, u kome je veliku ulogu odigrao Janez Janša. Jeste osnovano nekoliko parlamentarnih komisija, ali sve se završilo tako što je afera gurnuta pod tepih, uprkos dokumentima koji su potvrdili da je reč o pljački epskih razmera.
Ukratko, Slovenija je na veliko trgovala sa zaraćenim stranama, tačnije sa svima koji su se borili protiv srpskih snaga. Partnerima iz Hrvatske i Izetbegovićevim snagama je isporučila ogromne količine oružja, pre svega iz skladišta nekadašnje JNA. Transakcije su vođene u tajnosti i pod firmom „pomoći“ Tuđmanovim i muslimanskim borcima, a čelnici iz slovenačke vlasti nisu baš krili ni ličnu umešanost u tu rabotu. Tako je, na primer, Milan Kučan za Radio Slovenija potvrdio da je slovenačko predsedništvo, odnosno savet za odbranu, svojevremeno odlučilo da deo naoružanja koje je ostalo u Sloveniji posle povlačenja JNA ustupi Bosni i Hercegovini, kao i Hrvatskoj, jer je „odbrana Bosne i Hercegovine i Hrvatske – najbolja odbrana Slovenije“.
Ljubljanski mediji publikovali su i originalni dokument – ugovor o „intendantskoj i drugoj vojnoj pomoći“ Slovenije Bosni i Hercegovini. Pomoć, iako tako nazvana, ipak nije bila džabe, pa je za nju BiH isplatila Sloveniji prvu ratu u naturi – američkim helikopterom „Bel“. Potpisi na ugovoru otkrivaju aktere – to su Janez Janša i Fikret Abdić, član bosanskog predsedništva. I dokumenti o dozvolama za pristanak „humanitarne pomoći“ u vidu topovskih granata na mariborskom aerodromu, telefaks zahvale engleske ambasade u Ljubljani organizatorima transfera „pomoći“, navodi iz pisma Alije Izetbegovića Janezu Drnovšeku i svedočenja operativaca upućenih u trgovinu – dokazuju da se radilo o velikom poslu, zahvaljujući kome su u privatnim džepovima nestale desetine miliona ondašnjih nemačkih maraka.
Sve se odvijalo pod patronatom i u režiji uticajnih stranih država, pre svega SAD i Nemačke. Za kršenje embarga i zločine počinjene zahvaljujući takvoj njihovoj „intervenciji“, niko nikada nije odgovarao. Septembra 1992. godine, posle sastanka Alije Izetbegovića sa slovenačkim rukovodstvom i potpisivanja ugovora o vojnoj pomoći, a uz asistenciju susednih zemalja i znanje velikih sila, pre svega Nemačke, krenuo je helikopterski dovoz istočnoevropskog naoružanja na mariborski aerodrom. Oružje je u Hrvatsku ulazilo teretnim kamionima, za čiju se bezbednost u Sloveniji brinula policija. Pošiljaoci humanitarne pomoći bili su, zvanično, Crveni polumesec i vlada Republike Sudana (!?), dok je vlasnik helikoptera koji su vršili prevoz bio Diter Hofman, agent nemačke obaveštajne službe BND. Diter Hofman je u vreme transporta te „humanitarne pomoći“ imao direktan pristup Alojzu Moku, tadašnjem ministru spoljnih poslova Austrije, a neposredno je vodio komunikaciju i sa komandantom američkog nosača aviona „Saratoga“ i komandom hrvatskog vazduhoplovstva. Pošto cela akcija, koju je čak i bez američkog pristanka protežirala Nemačka, nije bila najmilija američkim interesima, gospodin Hofman je posle intervencije CIA (tako tvrde slovenački obaveštajni izvori) strpan iza rešetaka, negde u Mađarskoj. A sve to samo zato da bi oružje, pod budnim okom Vašingtona, moglo da stigne direktno muslimanima u Bosni i to uz pomoć Osame bin Ladena.

Upitnik

CAR je slovenačkom Ministarstvu odbrane poslao upitnik i o minama M68, s obzirom na to da je prazan sanduk tih mina zaplenjen početkom prošle godine u Tikritu. Slovenačko ministarstvo je u odgovoru objasnilo da je Slovenija 2008. godine avganistanskoj nacionalnoj vojsci donirala 60 granata M69 i 17.280 granatnih mina M68. Tu odluku je donela vlada Janeza Janše, povinujući se odluci NATO-a da se Avganistanu donira oružje. Slovenačka strana ističe da je oružje otkriveno kod Tikrita bilo proizvedeno maja 1982. godine u fabrici Remontnog zavoda u srpskom Kragujevcu, a da upravo te mine u ogromnim količinama „niču“ po Siriji, gde opozicione snage putem tvitera i jutjuba emituju zapise „u kojima nastupaju baš te mine“.

[/restrict] hairy girl bыstrый zaйm onlaйn zaяvkazaйm bez podtverždeniя dohodakak vzяtь zaйm na tele2