Osoben kritički glas: Ode i pokude Mirka Magaraševića

Piše Nikola Marinković

Kritička poezija, za razliku od angažovane, ne nameće svoje stanovište već u ime tradicijom potvrđenog ideala upozorava na iščašenja situacije u kojoj nastaje

Pesnik, esejista i kritičar Mirko Magarašević od samih početaka prepoznat je kao glas eruditnog, ali jasno određenog (vrednosnog) pesničkog stanovišta. Veran modernom izrazu, Magarašević je uvek davao značajno mesto u svojoj poeziji uporištima i međašima srpske kulture, čime se upisao u niz pesnika koji na produktivni način kombinuju iskustva evropske poezije sa nacionalnim senzibilitetom i temama. U tom horizontu se naziru i obrisi njegove nove knjige pesama Ode i pokude.

Za modernog čitaoca već sam naslov otvara određena pitanja. Kao forma, ode i pokude pripadaju klasičnoj evropskoj književnosti, pri čemu obrazovan čitalac odmah pomisli na Pindara i Horacija, ali gotovo istovremeno ima i teškoću da takav pesnički izraz dovede u vezu sa savremenim trenutkom. Međutim, Magaraševićeve ode i pokude svoje osobine duguju i modernoj (od kraja osamnaestog veka pa naovamo) poeziji, što podrazumeva određeno mešanje pesničkih žanrova. Njegove ode i pokude nisu antipodi već se međusobno nadopunjuju i tek zajedno omogućavaju da se stekne slika o pesničkom Ja ove zbirke, koje ima čvrst i dosledan etički stav. Zakonitosti ode i pokuda su podesne za takvu, u savremenoj poeziji retku poziciju, a i u skladu su sa Magaraševiću bliskom i prihvaćenom poetikom „kritičke poezije“. Kritička poezija, za razliku od angažovane, ne nameće svoje stanovište već u ime tradicijom potvrđenog ideala upozorava na iščašenja situacije u kojoj nastaje. U tom kontekstu, oda ima i funkciju pokude jer kada hvali nešto, istovremeno i implicitno kritikuje suprotnost ideala, kao što i pokuda, upozoravajući na zlo, skriveno imenuje i nedostatak dobra.
Zbog toga su Magaraševićeve ode, koje upućuju mitske i iskustvene duhovne srodnike, i pokude, koje obuhvataju istorijsko iskustvo srpskog naroda od 1941. do danas, dva lica istog stava. Pesničko opravdanje ovog postupka Magarašević je dao ciklusom „Tugovanka neznanke“, elegičnom višečlanom pesmom čije biće je sasvim u tonu i jeziku, lišeno svega stvarnosnog, iskustvenog i istorijskog. Stil ove elegije je antičko-biblijski, izraz je svesno arhaizovan do te mere da se stvara utisak da je u pitanju bio korak ka tzv. „čistoj poeziji“, lišenoj svega sem smene tragičkog iskustva i elegijskog tona koji označava minuće erotske ispunjenosti.
Zbirku, međutim, ne čine samo ovi činioci već je propraćena i minucioznim propratnim beleškama i pogovorom, koji zajedno ostvaruju dvostruku funkciju: objašnjavaju pesnikovu poziciju i otključavaju tragove političke i kulturne istorije utkane najviše u pokude. Jer, ovaj pesnik kada kudi, računa sa tradicionalnim zaboravom srpskog naroda. Stoga uz svaku pokudu, a one se protežu preko niza ništiteljskih figura srpskog dvadesetog veka (Čerčil, Tito, Ranković, Krcun, Marko Ristić, Miroslav Krleža), propratne beleške sadrže i spisak literature koji znatiželjne čitaoce upućuje na sticanje onih znanja koja su po Magaraševićevim uvidima neophodna „zaspalom stadu“ srpskom „da se potpuno rasvesti / iz duboke nesvesti“.
Didaktička, prosvetiteljska pozicija ovog pesničkog glasa nedvosmisleno je utemeljena u dvema pesničkim i spisateljskim veličinama na koje višestruko upućuje: na nasleđu Dositeja Obradovića i Jovana Sterije Popovića. Magarašević, zajedno sa Dositejom, opominje „Više sumnjajte, / Manje verujte, / Pravu reč kujte / Istine smisao.“ Ali je istovremeno sa Sterijom zapitan u pesmi „Kajno nam pitanje“: „Gde ponikli smo mi / Otkuda toliki / Besomučni svi / Otkud propali / Kugom nadošli, / Mržnjom krcati, / Bedni, a tako zli?“ Razumevanje ovog postupka odabira tradicija nemoguće je bez prihvatanja stavova Tomasa Sternsa Eliota, za one koji drže do visokog nivoa poezije i dalje nezaobilaznog autora i teoretičara. Jer, za Eliota, u čemu mu nasleduje Magarašević, poezije nema bez tradicije i socijalnog čina. Bez prve, poezija zapada u jeres provincijalizma sadašnjosti (popust savremenih apologeta globalizma) a bez drugog u izolujuću i gluvu samodovoljnost.
Ako, dakle, ode ispunjavaju jedan pol Eliotovog naloga, pokude drugi, a „Tugovanka neznanke“ pesnika verifikuje u čisto estetskom smislu, šta nam to sve, skupa sa propratnim tekstovima, govori o suštini Magaraševićevog pesničkog stava? Govori nam da je ova poetika skeptična prema ljudskoj poziciji i kvalitetima, da računa na zaborav istorijskog iskustva makar onoliko koliko i na neophodnost tradicije, ali i na potrebu zasnivanja nacionalnog kolektiva na promišljenom i racionalnom kulturnom pregnuću, skeptičnom prema usrećiteljskim projektima ideologija koje nasrću i odlaze, slepe prema činjenici da je Srbije bilo i pre „Manifesta komunističke partije“, a kamoli epohe neoliberalizma.