Особен критички глас: Оде и покуде Мирка Магарашевића

mirko-magarasevicПише Никола Маринковић

Критичка поезија, за разлику од ангажоване, не намеће своје становиште већ у име традицијом потврђеног идеала упозорава на ишчашења ситуације у којој настаје

Песник, есејиста и критичар Мирко Магарашевић од самих почетака препознат је као глас ерудитног, али јасно одређеног (вредносног) песничког становишта. Веран модерном изразу, Магарашевић је увек давао значајно место у својој поезији упориштима и међашима српске културе, чиме се уписао у низ песника који на продуктивни начин комбинују искуства европске поезије са националним сензибилитетом и темама. У том хоризонту се назиру и обриси његове нове књиге песама Оде и покуде.

За модерног читаоца већ сам наслов отвара одређена питања. Као форма, оде и покуде припадају класичној европској књижевности, при чему образован читалац одмах помисли на Пиндара и Хорација, али готово истовремено има и тешкоћу да такав песнички израз доведе у везу са савременим тренутком. Међутим, Магарашевићеве оде и покуде своје особине дугују и модерној (од краја осамнаестог века па наовамо) поезији, што подразумева одређено мешање песничких жанрова. Његове оде и покуде нису антиподи већ се међусобно надопуњују и тек заједно омогућавају да се стекне слика о песничком Ја ове збирке, које има чврст и доследан етички став. Законитости оде и покуда су подесне за такву, у савременој поезији ретку позицију, а и у складу су са Магарашевићу блиском и прихваћеном поетиком „критичке поезије“. Критичка поезија, за разлику од ангажоване, не намеће своје становиште већ у име традицијом потврђеног идеала упозорава на ишчашења ситуације у којој настаје. У том контексту, ода има и функцију покуде јер када хвали нешто, истовремено и имплицитно критикује супротност идеала, као што и покуда, упозоравајући на зло, скривено именује и недостатак добра.
Због тога су Магарашевићеве оде, које упућују митске и искуствене духовне сроднике, и покуде, које обухватају историјско искуство српског народа од 1941. до данас, два лица истог става. Песничко оправдање овог поступка Магарашевић је дао циклусом „Тугованка незнанке“, елегичном вишечланом песмом чије биће је сасвим у тону и језику, лишено свега стварносног, искуственог и историјског. Стил ове елегије је античко-библијски, израз је свесно архаизован до те мере да се ствара утисак да је у питању био корак ка тзв. „чистој поезији“, лишеној свега сем смене трагичког искуства и елегијског тона који означава минуће еротске испуњености.
Збирку, међутим, не чине само ови чиниоци већ је пропраћена и минуциозним пропратним белешкама и поговором, који заједно остварују двоструку функцију: објашњавају песникову позицију и откључавају трагове политичке и културне историје уткане највише у покуде. Јер, овај песник када куди, рачуна са традиционалним заборавом српског народа. Стога уз сваку покуду, а оне се протежу преко низа ништитељских фигура српског двадесетог века (Черчил, Тито, Ранковић, Крцун, Марко Ристић, Мирослав Крлежа), пропратне белешке садрже и списак литературе који знатижељне читаоце упућује на стицање оних знања која су по Магарашевићевим увидима неопходна „заспалом стаду“ српском „да се потпуно расвести / из дубоке несвести“.
Дидактичка, просветитељска позиција овог песничког гласа недвосмислено је утемељена у двема песничким и списатељским величинама на које вишеструко упућује: на наслеђу Доситеја Обрадовића и Јована Стерије Поповића. Магарашевић, заједно са Доситејом, опомиње „Више сумњајте, / Мање верујте, / Праву реч кујте / Истине смисао.“ Али је истовремено са Стеријом запитан у песми „Кајно нам питање“: „Где поникли смо ми / Откуда толики / Бесомучни сви / Откуд пропали / Кугом надошли, / Мржњом крцати, / Бедни, а тако зли?“ Разумевање овог поступка одабира традиција немогуће је без прихватања ставова Томаса Стернса Елиота, за оне који држе до високог нивоа поезије и даље незаобилазног аутора и теоретичара. Јер, за Елиота, у чему му наследује Магарашевић, поезије нема без традиције и социјалног чина. Без прве, поезија запада у јерес провинцијализма садашњости (попуст савремених апологета глобализма) а без другог у изолујућу и глуву самодовољност.
Ако, дакле, оде испуњавају један пол Елиотовог налога, покуде други, а „Тугованка незнанке“ песника верификује у чисто естетском смислу, шта нам то све, скупа са пропратним текстовима, говори о суштини Магарашевићевог песничког става? Говори нам да је ова поетика скептична према људској позицији и квалитетима, да рачуна на заборав историјског искуства макар онолико колико и на неопходност традиције, али и на потребу заснивања националног колектива на промишљеном и рационалном културном прегнућу, скептичном према усрећитељским пројектима идеологија које насрћу и одлазе, слепе према чињеници да је Србије било и пре „Манифеста комунистичке партије“, а камоли епохе неолиберализма.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *