Милорад Вучелић / главни уредник
Кастров блиски пријатељ Габријел Гарсија Маркес написао је да је Фидел „неспособан да зачне идеју која није епохална“.
С правом би се могло додати да је био способан и да већину својих епохалних идеја спроведе у дело и то у готово немогућим историјским околностима. Следио је своје гесло које је усвојио и цео кубански, и не само кубански, народ: Отаџбина или смрт (Patria o muerte). У складу с тим начелом он је бивао и све што је потребно да би његова држава била слободна и независна. Није не почетку устанка на Сиера Маестри био унапред против Американаца и вешто је покушавао да избегне њихову агресију. Тек када је Батистина авијација искористила прве ракете добијене од Американаца, и искористила их за напад на цивиле, Фидел Кастро је написао: „Када сам видео ракете које су испалили на Мариову кућу, заклео сам се да ће Американци скупо платити за оно што раде. Када се овај рат заврши, започећу један много дужи и већи приватни рат: рат у којем ћу се борити против њих. Схватио сам да ће то бити моја права судбина.“
Изворно, био је за социјалну правду и парламентарну владавину, опрезно је преговарао са комунистима, натеран америчком војном агресијом, ЦИА тероризмом, блокадом и санкцијама постајао је комуниста да би заштитнике нашао у Совјетском Савезу, затим и у Кини. Спремност да се прилагоди у интересу бољитка и суверености своје земље показао је поновним јачањем односа са Путиновом Русијом и знатно измењеном Кином. И тим избором, као и претходним одлукама, на парадигматичан начин је спојио у себи улогу револуционара и државника. Успешно школовање за адвоката, побуна, тамница, изгнанство, године емиграције, оружана борба, власт, одбрана Кубе од оружане агресије у Заливу свиња, избегнуто преко шест стотина покушаја атентата, пола века под зверским санкцијама Америке која је била спремна да преко плаћених терориста (на нашу срамоту и неколико Срба емиграната јавно су се у београдским медијима хвалили тим „подвизима“) диже у ваздух бродове са лековима који су у легалним хуманитарним мисијама били упућени кубанском народу… Десет америчких председника се декларативно и практично акционо борило да свргне Фидела Кастра али без успеха. Побили су тушта и тма владара који су им сметали, али Кастрова глава није допремљена у Вашингтон. За утеху пристигле су им „само“ одсечене руке мртвог Че Геваре.
Често се као критеријум за вредновање нечије владавине узима као пресудна чињеница не начин на који се дошло до власти него начин како је извршена смена или предаја власти. Фидел Кастро је и у томе ненадмашан јер је власт предао и са ње се повукао пре десет година, остајући и на тај начин прави лидер Кубе, коју је, с правом је речено, вратио кубанском народу. Када је дошао на власт, затекао је потпуно сиромашну земљу која је била прави мафијашки забран са коцкарницама и борделима. Данас када се опраштамо од Ел Команданта, Куба има најбољи систем здравствене заштите и изванредан и потпуно бесплатни образовни систем. Можемо само замислити колико би та земља боље изгледала да је Запад није више од пола века држао под санкцијама и свакодневно излагао безбедносним искушењима. И добро је што ће се на Куби рађати све више оних који ће критиковати постојећу власт и покушавати да је поправе или да је промене, јер то ће свакако чинити здрави и образовани Кубанци који ће разумети да капитализам овакав какав је код њихових непосредних суседа није више in. Не би било лоше да то имају на уму и сви аналитичари, а посебно они који су у последње две деценије онако ауторитативно све промашили, када буду предвиђали шта ли ће бити са Кубом после Фидела Кастра.
Командант Фидел је широм света посејао племенито семе борбе за слободу и самосталност. Нарочито се то семе примило у бројним земљама Латинске Америке. Данас се Америка и Запад уопште радикално обрачунавају са владама социјалне правде и независности у овим државама, па су им планови такви и за Кубу. Очигледна настава ликвидација је толико сурова и безобзирна да је немогуће да Кубанци неће из тога извући поуку.
Српски народ није морао да набавља то семе слободе и правде јер га и сам поседује, па је тако размена са Фиделовим сународницима била обострана и равноправна. Отуда и та постојана блискост и љубав. Кастро је доказивао и истицао ту љубав и онда када је нама било најгоре а њему веома лоше. Непогрешиво је препознавао ту руку која је и његов и наш народ рањавала и остајао поуздан и гласан пријатељ и саборац. Величину Фиделовог подвига је немогуће не препознати и не изразити дивљење пред њим. Много је доказа за такву тврдњу. Али ето, за ову прилику, издвојимо онај међу потоњима. Поглавар Римокатоличке цркве папа Франциско и патријарх Руске православне цркве Кирил за свој миленијумски сусрет изабрали су Хавану. Има ли икога на свету ко би помислио да је овде реч о пукој географској случајности или можда одавања признања Фиделовој, Рауловој или Че Гевариној религиозности. Испоштовала се вера у посвећеност добру народа која представља један од темеља истинске побожности.
Када данас погледамо, изузимајући Русију и Кину, ко влада светом и у чије су и у какве руке пале државе ЕУ, тек онда и још потпуније видимо колики је губитак смрт Фидела Кастра.
Много се писало и писаће се о Кастру. Има и оних који ће га ниподаштавати. Биће то, као и до сада, само оговарање историје. Има и оних који славе његову смрт баш као што су то чинили и они који су пре десетак година славили Милошевићеву смрт. Они ће у заслужену рубрику јада, беде и срамоте.
Да ли ће и како кубански народ дограђивати тековине социјалне правде, суверености и слободе као доминантно Фиделово наслеђе остаје да се види. Али извесно је да неће бити побуна и романтичних заноса широм света а да у њима не буде присутна слика Ел Команданта. Тако ће се сликама икона побуне против силе и неправде, међу њима најпре лику Че Геваре, придружити и лик Фидела Кастра.
Hasta siempre, Comandante! Venceremos! Hasta la Victoria Siempre!
