Milorad Vučelić / glavni urednik
Kastrov bliski prijatelj Gabrijel Garsija Markes napisao je da je Fidel „nesposoban da začne ideju koja nije epohalna“.
S pravom bi se moglo dodati da je bio sposoban i da većinu svojih epohalnih ideja sprovede u delo i to u gotovo nemogućim istorijskim okolnostima. Sledio je svoje geslo koje je usvojio i ceo kubanski, i ne samo kubanski, narod: Otadžbina ili smrt (Patria o muerte). U skladu s tim načelom on je bivao i sve što je potrebno da bi njegova država bila slobodna i nezavisna. Nije ne početku ustanka na Siera Maestri bio unapred protiv Amerikanaca i vešto je pokušavao da izbegne njihovu agresiju. Tek kada je Batistina avijacija iskoristila prve rakete dobijene od Amerikanaca, i iskoristila ih za napad na civile, Fidel Kastro je napisao: „Kada sam video rakete koje su ispalili na Mariovu kuću, zakleo sam se da će Amerikanci skupo platiti za ono što rade. Kada se ovaj rat završi, započeću jedan mnogo duži i veći privatni rat: rat u kojem ću se boriti protiv njih. Shvatio sam da će to biti moja prava sudbina.“
Izvorno, bio je za socijalnu pravdu i parlamentarnu vladavinu, oprezno je pregovarao sa komunistima, nateran američkom vojnom agresijom, CIA terorizmom, blokadom i sankcijama postajao je komunista da bi zaštitnike našao u Sovjetskom Savezu, zatim i u Kini. Spremnost da se prilagodi u interesu boljitka i suverenosti svoje zemlje pokazao je ponovnim jačanjem odnosa sa Putinovom Rusijom i znatno izmenjenom Kinom. I tim izborom, kao i prethodnim odlukama, na paradigmatičan način je spojio u sebi ulogu revolucionara i državnika. Uspešno školovanje za advokata, pobuna, tamnica, izgnanstvo, godine emigracije, oružana borba, vlast, odbrana Kube od oružane agresije u Zalivu svinja, izbegnuto preko šest stotina pokušaja atentata, pola veka pod zverskim sankcijama Amerike koja je bila spremna da preko plaćenih terorista (na našu sramotu i nekoliko Srba emigranata javno su se u beogradskim medijima hvalili tim „podvizima“) diže u vazduh brodove sa lekovima koji su u legalnim humanitarnim misijama bili upućeni kubanskom narodu… Deset američkih predsednika se deklarativno i praktično akciono borilo da svrgne Fidela Kastra ali bez uspeha. Pobili su tušta i tma vladara koji su im smetali, ali Kastrova glava nije dopremljena u Vašington. Za utehu pristigle su im „samo“ odsečene ruke mrtvog Če Gevare.
Često se kao kriterijum za vrednovanje nečije vladavine uzima kao presudna činjenica ne način na koji se došlo do vlasti nego način kako je izvršena smena ili predaja vlasti. Fidel Kastro je i u tome nenadmašan jer je vlast predao i sa nje se povukao pre deset godina, ostajući i na taj način pravi lider Kube, koju je, s pravom je rečeno, vratio kubanskom narodu. Kada je došao na vlast, zatekao je potpuno siromašnu zemlju koja je bila pravi mafijaški zabran sa kockarnicama i bordelima. Danas kada se opraštamo od El Komandanta, Kuba ima najbolji sistem zdravstvene zaštite i izvanredan i potpuno besplatni obrazovni sistem. Možemo samo zamisliti koliko bi ta zemlja bolje izgledala da je Zapad nije više od pola veka držao pod sankcijama i svakodnevno izlagao bezbednosnim iskušenjima. I dobro je što će se na Kubi rađati sve više onih koji će kritikovati postojeću vlast i pokušavati da je poprave ili da je promene, jer to će svakako činiti zdravi i obrazovani Kubanci koji će razumeti da kapitalizam ovakav kakav je kod njihovih neposrednih suseda nije više in. Ne bi bilo loše da to imaju na umu i svi analitičari, a posebno oni koji su u poslednje dve decenije onako autoritativno sve promašili, kada budu predviđali šta li će biti sa Kubom posle Fidela Kastra.
Komandant Fidel je širom sveta posejao plemenito seme borbe za slobodu i samostalnost. Naročito se to seme primilo u brojnim zemljama Latinske Amerike. Danas se Amerika i Zapad uopšte radikalno obračunavaju sa vladama socijalne pravde i nezavisnosti u ovim državama, pa su im planovi takvi i za Kubu. Očigledna nastava likvidacija je toliko surova i bezobzirna da je nemoguće da Kubanci neće iz toga izvući pouku.
Srpski narod nije morao da nabavlja to seme slobode i pravde jer ga i sam poseduje, pa je tako razmena sa Fidelovim sunarodnicima bila obostrana i ravnopravna. Otuda i ta postojana bliskost i ljubav. Kastro je dokazivao i isticao tu ljubav i onda kada je nama bilo najgore a njemu veoma loše. Nepogrešivo je prepoznavao tu ruku koja je i njegov i naš narod ranjavala i ostajao pouzdan i glasan prijatelj i saborac. Veličinu Fidelovog podviga je nemoguće ne prepoznati i ne izraziti divljenje pred njim. Mnogo je dokaza za takvu tvrdnju. Ali eto, za ovu priliku, izdvojimo onaj među potonjima. Poglavar Rimokatoličke crkve papa Francisko i patrijarh Ruske pravoslavne crkve Kiril za svoj milenijumski susret izabrali su Havanu. Ima li ikoga na svetu ko bi pomislio da je ovde reč o pukoj geografskoj slučajnosti ili možda odavanja priznanja Fidelovoj, Raulovoj ili Če Gevarinoj religioznosti. Ispoštovala se vera u posvećenost dobru naroda koja predstavlja jedan od temelja istinske pobožnosti.
Kada danas pogledamo, izuzimajući Rusiju i Kinu, ko vlada svetom i u čije su i u kakve ruke pale države EU, tek onda i još potpunije vidimo koliki je gubitak smrt Fidela Kastra.
Mnogo se pisalo i pisaće se o Kastru. Ima i onih koji će ga nipodaštavati. Biće to, kao i do sada, samo ogovaranje istorije. Ima i onih koji slave njegovu smrt baš kao što su to činili i oni koji su pre desetak godina slavili Miloševićevu smrt. Oni će u zasluženu rubriku jada, bede i sramote.
Da li će i kako kubanski narod dograđivati tekovine socijalne pravde, suverenosti i slobode kao dominantno Fidelovo nasleđe ostaje da se vidi. Ali izvesno je da neće biti pobuna i romantičnih zanosa širom sveta a da u njima ne bude prisutna slika El Komandanta. Tako će se slikama ikona pobune protiv sile i nepravde, među njima najpre liku Če Gevare, pridružiti i lik Fidela Kastra.
Hasta siempre, Comandante! Venceremos! Hasta la Victoria Siempre!
