Вирус (пре)дугог владања

За „Печат“ из Берлина Мирослав Стојановић

Два велика узора и претходника Ангеле Меркел, Конрад Аденауер и Хелмут Кол, били су у позним годинама владавине (први четрнаест, други шеснаест) уверени да су незаменљиви: исти „вирус“, примећују поједини аналитичари и медији, полако „дрма“ и озбиљно уздрману канцеларку, која би и четврти мандат, упркос чињеници што се њена избегличка политика „широм отворених врата“, лабудова песма њене владавине, озбиљно растаче а она постаје њен заточеник

Био је то, очигледно, њен најгори и најтежи (национални) празник: канцеларка Ангела Меркел је 3. октобра у Дрездену, на централној свечаности поводом државног празника (уједињење), дочекана звиждуцима, порукама да поднесе оставку и оптужбама да је „издајица“ отаџбине.

Нису боље прошли, истина, ни остали високи гости, а у главни град (источнонемачке) Саксоније стигао је комплетан државни врх, предвођен председником Јоахимом Гауком, али су најотровније стреле прокључалог гнева биле уперене у канцеларкину политичку главу.

Могло се то очекивати у Дрездену, где организатор овог драстичног и драматичног „дочека“, фамозна Пегида, „покрет патриотских Европљана против исламизације Запада“, одавно има (најјаче) упориште, па су, за сваки случај, за ову прилику мобилисане јаке полицијске снаге, укључујући и снајперисте размештене по крововима зграда. У потаји се, међутим, изгледа ипак рачунало да ће, бар за празник, добро организовани и гневни ксенофоби и исламофоби одложити звиждаљке, бубњеве и трубе. Очигледно погрешна рачуница. Нису хтели да пропусте такву прилику, с (очекивано) јаком медијском резонанцом: била је то ударна (домаћа) вест, са снажним међународним одјеком.

[restrict]

Политичка омча

Меркелова је и овом приликом на све то остала челично хладна и, бар наизглед, смирена. Они који је, међутим, боље, и изблиза, познају могли би посведочити да је реч о строго контролисаној смирености унутрашње драме: Меркелова схвата, и кад то јавно не показује, да се оно што је требало да буде круна њене канцеларске каријере, и препознатљива историјска оставштина – великодушна добродошлица људима у невољи, избеглицама – претвара у њену потенцијалну, и претећу, политичку омчу.

Канцеларске каријере њених (великих) претходника, и кад су бивале садржајне и дуге, сводиле су се, на крају, просејане кроз историјска решета, на упечатљиве симболе: за Конрада Аденауера било је то везивање (Западне) Немачке за западно савезнишво и помирење с Изралеом, за Лудвига Ерхарда социјално (одговорно) тржиште и немачко „привредно чудо“, за Вилија Бранта чувена „источна политика“, за Хелмута Кола евро и немачко уједињење а за Герхарда Шредера привредна реформа, која му је, истина, политички дошла главе, али је Немачкој обезбедила (међународну) конкурентност и конјунктуру.

Меркелова је очигледно поверовала да је њен звездани тренутак, који ће је препоручити историји, куцнуо у ноћи између 4. и 5. септембра 2015. године, када је, загледана у драматичне и драстичне призоре с десетинама хиљада избеглица заглављених на затвореној мађарској граници, широко отворила немачке капије и пожелела добродошлицу свима, који су се тамо запутили, из стварне невоље и ратних страдања, али и прорачунатог интереса.

Велики, а фаталан гест

Под њеним чувеним слоганом „ми то можемо“, и хуманим гестом, само у прошлој години у Немачку је стигло милион избеглица. Ни бескрајно педантни Немци нису успели да их прецизно изброје. Барата се цифром од нешто преко триста хиљада Сиријаца, али и на десетине хиљада оних из земаља незахваћених ратом, који су хтели да искористе прилику и домогну се (очекиваног) благостања: више од 70.000 Албанаца, преко 30.000 Шиптара с Косова и Метохије, 10.000 Мароканаца…

Велики гест, диктиран хуманизмом, донео је Меркеловој уважавање и наглашен респект у свету и суочио је с драмом у земљи која се претвара у њен политички пакао. Пословично прорачуната и прагматична, први пут је, очигледно, направила (фатални) рачун без крчмара: „цех“ који, очигледно, нису били спремни да плате ни њени суграђани ни њени европски партнери. Превид условљен (варљивим) осећањем (пре)моћи. До тога часа Немци су је готово беспоговорно следили, уживала је њихове симпатије и снажну подршку. Следили су је, чак и кад се радило о чистом диктату (грчки случај), готово понизно и послушно партнери у Европској унији.

 

Туђи гости на ручку

А онда је свега, наједном, готово преко ноћи, нестало. Најмоћнија жена света суочила се с драматичним ограничењима сопствене моћи. Бивала је све усамљенија у сопственој земљи, чак и у сопственој странци, а европски партнери су почели да јој окрећу леђа. Неки од њих су то учинили демонстративно и пркосно. Истопила се солидарност с којом је, гоњена инерцијом, олако рачунала. Реско су одбијали да прискоче у помоћ (фамозне квоте) и прихвате (нежељене) госте, жучно протестујући против „моралног империјализма“ немачке канцеларке (мађарски премијер Виктор Орбан) или то чинећи духовитим опаскама, попут оне чешког председника Милоша Земана како би Меркелова да им „пошаље на ручак госте које је сама позвала“.

То брзоплето скакање у воду наглашено опрезне и обазриве канцеларке, пре него што провери колико је (ледено) хладна, најдрастичније је почело да јој се свети на „домаћем терену“. Готово угасла Алтернатива за Немачку добила је из њених руку не само појас за спасавање него и „погонско гориво“ које ће ову ксенофобну десничарску странку лансирати, потпуно неочекивано, у неслућене политичке висине.

Као алтернатива канцеларкиној избегличкој политици „без алтернативе“, и фронталном супротстављању Ангели Меркел у име „одбране отаџбине“, „алтернативци“ незадрживо јуришају. Користећи издашно страховања и незадовољство немачких грађана, „алтернативци“ су канцеларкин (историјски) слоган „ми то можемо“ преобратили пркосно у паролу „ми то не можемо и нећемо“ и заставу под којом се сврстава све више политички шароликог света, од екстремних десничара до бивших, и незадовољних, чланова и присталица владајућих странака, конзервативаца и социјалдемократа.

Алтернатива за Немачку је, на препад, први пут излазећи на изборе, освојила већ једанаест од укупно шеснаест покрајинских парламената, наносећи чак, у неким случајевима (Мекленбург – Предња Померанија) историјске поразе Хришћанско демократској унији (ЦДУ) Ангеле Меркел. У том незадрживом јуришу „алтернативци“ би могли да уђу на „велика врата“ наредне јесени и у Бундестаг: судећи према прогнозама могли би да освоје и више од двадесет одсто гласова, што би за канцеларку могло да буде фатално!

Баварски Ердоган

Меркелова се, међутим, у потаји нада да би запаљива избегличка тема могла да се пре судбоносних парламентарних избора, ипак, охлади и она уплови у мирније политичке воде. То је заиста могуће – упадљиво се смањио број избеглица који стижу на немачке границе – ако јој тај рачун не покваре „два Ердогана“, турски и баварски: у кругу најближих канцеларкиних сарадника, љутог критичара њене избегличке политике, шефа (баварске) Хришћанско социјалне уније (ЦСУ) Хорста Зехофера (примећује „Шпигл“) означавају као „домаћег Ердогана“.

Онај први, турски председник Реџеп Тајип Ердоган, аутократски самоуверен и непредвидљив, господар је граница: може, кад му се, и ако му се, прохте да их пред навалом избеглица отвара и затвара. Све учесталије, иначе, изражава незадовољство реализацијом „дила“ који је склопио с Бриселом (читај: с Меркеловом), није добио, наводно, ни обећане милијарде, ни, сасвим сигурно, обећано укидање (европских) виза за турске грађане.

Медији процењују да би „баварски Ердоган“ могао да буде опаснији за Меркелову и њене канцеларске амбиције: сукоб са Зехофером бива, из дана у дан, и на више деликатних политичких тачака, све жешћи. Баварац је недавно срочио неколико захтева – од забране ношења бурки, ограничавања броја азиланата које Немачка може да прими до укидања двојног (а у овом случају се најпре мисли на Турке у Немачкој) држављанства – које канцеларка стриктно одбија.

Неки прваци ове странке, као што је бивши савезни министар саобраћаја Петер Рамзауер, притискају Зехофера да буде још радикалнији у захтевима и односима са „сестринском“, и већом, странком Ангеле Меркел. Траже да њихова Хришћанско социјална унија (постоји само у Баварској) на следећим изборима за Бундестаг наступа „максимално самостално“ – дакле без заједничког програма са ЦДУ – и сопственом листом кандидата на челу с Хорстом Зехофером.

Зехофер би пак радије да избегне фронтални сукоб, и раскид, са Хришћанско демократском унијом (ЦДУ), уверен да би од тога имали користи (само) њихови политички противници, али уз један изричит услов: да Меркелова пошаље јасан сигнал решености да направи заокрет у спорној избегличкој политици. Иако је до извесног кориговања те политике у међувремену заиста дошло (немачке капије су, индиректно, постале „уже“: пооштрени су услови за добијања права на азил, захтева се енергичније протеривање оних који с тим правом не могу да рачунају), канцеларка није спремна да с тим удара на велика звона. Прихватајући да се, ето, понешто промени, упорно инсистирајући на томе, и после свих изборних шокова који су озбиљно уздрмали и њу и њену странку, да су суштинске одлуке које је доносила, укључујући и ону о „широм отвореним вратима“, у основи биле исправне.

 

Потез високог ризика

Тврдити то, контрира Зехофер, значи само једно: навртање воде на млин Алетрнативе за Немачку. Он захтева да се, најкасније до краја овог месеца, постигне коначан споразум две странке, иначе му не преостаје ништа друго него да на парламентарним изборима, први пут, води кампању мимо Хришћанско демократске уније, што би, практично, значило – против Меркелове!

То би, заиста, представљало опасност за канцеларку о којој шапућу у њеном  уреду. Упркос отворено суревњивости и међусобним анимозитетима, верује се да ће стрпљива и упорна Меркелова, која је вешто из многобројних судара с њеним некадашњим љутим страначким ривалима, излазила као победник, на обострану корист, на крају укротити политички горопадног Баварца. И тако отворити пут за још једну, четврту, канцеларску кандидатуру.

Меркелова је, наиме, очигледно на то решена, иако се у странци стрепи да би то могао да буде високоризични потез. И за њу, а посебно за странку од које се уочљиво отуђила. И њу, запажају неки аналитичари и поједини медији, „дрма“ вирус од којег су, у познијим годинама (пре)дуге владавине „боловали“ њени велики узори Конрад Аденауер (четрнаест канцеларских година) и Хелмут Кол (пуних шеснаест): били су, с једне стране, све усамљенији, ослањајући се на све ужи круг „лојалних“, а с друге стране, све убеђенији да су незаменљиви. И после четрнаест година владавине, а на канцеларски трон је први пут крочио кад му је било седамдесет четири, Аденауер је веровао да једини може да води земљу. Јавно је опањкавао потоњег наследника Лудвига Ерхарда. И Кол је, после шеснаест година, посетиоцима одговарао питањем: а ко би владао (ако не он), уверен да његово монетарно чедо, евро, не би пропало а процес европских интеграција био доведен у питање.

И Меркелова, кажу, постаје све сумњичавија. Сужава се круг људи којима потпуно верује. Као да је све карте бацила на шефа владиног уреда, робусног Петера Алтмајера. Вешт да изглача „политичке неравнине“, он уме да каже оно што годи њеном уху у тренуцима великих политичких потреса које несустало приређује Алтернатива за Немачку. Непосредно после „историјског пораза“ у њеном (и политичком) завичају, Мекленбургу, где су „алтернативци“ оставили иза себе дотад (пре)моћне конзервативце, и гурнули их на понижавајуће треће место, Алтмајер је једини срчано бранио Меркелову и величао њену (избегличку) политику. На једном скупу у Минхену је еуфорично ускликнуо: Немачка је величанствена земља не само што има једну Ангелу Меркел него што има десетине, стотине хиљада Ангела Меркел (спремних да помогну људима у невољи) у сваком немачком селу, у сваком немачком граду.

Сада је Меркелова у позицији у којој је био њен „политички отац“ Хелмут Кол: ко би владао ако не она. Упркос чињеници што се њена канцеларска светиња, избегличка политика „широм отворених врата“, растаче пред њеним очима, а она бива њен заточеник.

[/restrict]