Virus (pre)dugog vladanja

Za „Pečat“ iz Berlina Miroslav Stojanović

Dva velika uzora i prethodnika Angele Merkel, Konrad Adenauer i Helmut Kol, bili su u poznim godinama vladavine (prvi četrnaest, drugi šesnaest) uvereni da su nezamenljivi: isti „virus“, primećuju pojedini analitičari i mediji, polako „drma“ i ozbiljno uzdrmanu kancelarku, koja bi i četvrti mandat, uprkos činjenici što se njena izbeglička politika „širom otvorenih vrata“, labudova pesma njene vladavine, ozbiljno rastače a ona postaje njen zatočenik

Bio je to, očigledno, njen najgori i najteži (nacionalni) praznik: kancelarka Angela Merkel je 3. oktobra u Drezdenu, na centralnoj svečanosti povodom državnog praznika (ujedinjenje), dočekana zvižducima, porukama da podnese ostavku i optužbama da je „izdajica“ otadžbine.

Nisu bolje prošli, istina, ni ostali visoki gosti, a u glavni grad (istočnonemačke) Saksonije stigao je kompletan državni vrh, predvođen predsednikom Joahimom Gaukom, ali su najotrovnije strele proključalog gneva bile uperene u kancelarkinu političku glavu.

Moglo se to očekivati u Drezdenu, gde organizator ovog drastičnog i dramatičnog „dočeka“, famozna Pegida, „pokret patriotskih Evropljana protiv islamizacije Zapada“, odavno ima (najjače) uporište, pa su, za svaki slučaj, za ovu priliku mobilisane jake policijske snage, uključujući i snajperiste razmeštene po krovovima zgrada. U potaji se, međutim, izgleda ipak računalo da će, bar za praznik, dobro organizovani i gnevni ksenofobi i islamofobi odložiti zviždaljke, bubnjeve i trube. Očigledno pogrešna računica. Nisu hteli da propuste takvu priliku, s (očekivano) jakom medijskom rezonancom: bila je to udarna (domaća) vest, sa snažnim međunarodnim odjekom.

[restrict]

Politička omča

Merkelova je i ovom prilikom na sve to ostala čelično hladna i, bar naizgled, smirena. Oni koji je, međutim, bolje, i izbliza, poznaju mogli bi posvedočiti da je reč o strogo kontrolisanoj smirenosti unutrašnje drame: Merkelova shvata, i kad to javno ne pokazuje, da se ono što je trebalo da bude kruna njene kancelarske karijere, i prepoznatljiva istorijska ostavština – velikodušna dobrodošlica ljudima u nevolji, izbeglicama – pretvara u njenu potencijalnu, i preteću, političku omču.

Kancelarske karijere njenih (velikih) prethodnika, i kad su bivale sadržajne i duge, svodile su se, na kraju, prosejane kroz istorijska rešeta, na upečatljive simbole: za Konrada Adenauera bilo je to vezivanje (Zapadne) Nemačke za zapadno saveznišvo i pomirenje s Izraleom, za Ludviga Erharda socijalno (odgovorno) tržište i nemačko „privredno čudo“, za Vilija Branta čuvena „istočna politika“, za Helmuta Kola evro i nemačko ujedinjenje a za Gerharda Šredera privredna reforma, koja mu je, istina, politički došla glave, ali je Nemačkoj obezbedila (međunarodnu) konkurentnost i konjunkturu.

Merkelova je očigledno poverovala da je njen zvezdani trenutak, koji će je preporučiti istoriji, kucnuo u noći između 4. i 5. septembra 2015. godine, kada je, zagledana u dramatične i drastične prizore s desetinama hiljada izbeglica zaglavljenih na zatvorenoj mađarskoj granici, široko otvorila nemačke kapije i poželela dobrodošlicu svima, koji su se tamo zaputili, iz stvarne nevolje i ratnih stradanja, ali i proračunatog interesa.

Veliki, a fatalan gest

Pod njenim čuvenim sloganom „mi to možemo“, i humanim gestom, samo u prošloj godini u Nemačku je stiglo milion izbeglica. Ni beskrajno pedantni Nemci nisu uspeli da ih precizno izbroje. Barata se cifrom od nešto preko trista hiljada Sirijaca, ali i na desetine hiljada onih iz zemalja nezahvaćenih ratom, koji su hteli da iskoriste priliku i domognu se (očekivanog) blagostanja: više od 70.000 Albanaca, preko 30.000 Šiptara s Kosova i Metohije, 10.000 Marokanaca…

Veliki gest, diktiran humanizmom, doneo je Merkelovoj uvažavanje i naglašen respekt u svetu i suočio je s dramom u zemlji koja se pretvara u njen politički pakao. Poslovično proračunata i pragmatična, prvi put je, očigledno, napravila (fatalni) račun bez krčmara: „ceh“ koji, očigledno, nisu bili spremni da plate ni njeni sugrađani ni njeni evropski partneri. Previd uslovljen (varljivim) osećanjem (pre)moći. Do toga časa Nemci su je gotovo bespogovorno sledili, uživala je njihove simpatije i snažnu podršku. Sledili su je, čak i kad se radilo o čistom diktatu (grčki slučaj), gotovo ponizno i poslušno partneri u Evropskoj uniji.

 

Tuđi gosti na ručku

A onda je svega, najednom, gotovo preko noći, nestalo. Najmoćnija žena sveta suočila se s dramatičnim ograničenjima sopstvene moći. Bivala je sve usamljenija u sopstvenoj zemlji, čak i u sopstvenoj stranci, a evropski partneri su počeli da joj okreću leđa. Neki od njih su to učinili demonstrativno i prkosno. Istopila se solidarnost s kojom je, gonjena inercijom, olako računala. Resko su odbijali da priskoče u pomoć (famozne kvote) i prihvate (neželjene) goste, žučno protestujući protiv „moralnog imperijalizma“ nemačke kancelarke (mađarski premijer Viktor Orban) ili to čineći duhovitim opaskama, poput one češkog predsednika Miloša Zemana kako bi Merkelova da im „pošalje na ručak goste koje je sama pozvala“.

To brzopleto skakanje u vodu naglašeno oprezne i obazrive kancelarke, pre nego što proveri koliko je (ledeno) hladna, najdrastičnije je počelo da joj se sveti na „domaćem terenu“. Gotovo ugasla Alternativa za Nemačku dobila je iz njenih ruku ne samo pojas za spasavanje nego i „pogonsko gorivo“ koje će ovu ksenofobnu desničarsku stranku lansirati, potpuno neočekivano, u neslućene političke visine.

Kao alternativa kancelarkinoj izbegličkoj politici „bez alternative“, i frontalnom suprotstavljanju Angeli Merkel u ime „odbrane otadžbine“, „alternativci“ nezadrživo jurišaju. Koristeći izdašno strahovanja i nezadovoljstvo nemačkih građana, „alternativci“ su kancelarkin (istorijski) slogan „mi to možemo“ preobratili prkosno u parolu „mi to ne možemo i nećemo“ i zastavu pod kojom se svrstava sve više politički šarolikog sveta, od ekstremnih desničara do bivših, i nezadovoljnih, članova i pristalica vladajućih stranaka, konzervativaca i socijaldemokrata.

Alternativa za Nemačku je, na prepad, prvi put izlazeći na izbore, osvojila već jedanaest od ukupno šesnaest pokrajinskih parlamenata, nanoseći čak, u nekim slučajevima (Meklenburg – Prednja Pomeranija) istorijske poraze Hrišćansko demokratskoj uniji (CDU) Angele Merkel. U tom nezadrživom jurišu „alternativci“ bi mogli da uđu na „velika vrata“ naredne jeseni i u Bundestag: sudeći prema prognozama mogli bi da osvoje i više od dvadeset odsto glasova, što bi za kancelarku moglo da bude fatalno!

Bavarski Erdogan

Merkelova se, međutim, u potaji nada da bi zapaljiva izbeglička tema mogla da se pre sudbonosnih parlamentarnih izbora, ipak, ohladi i ona uplovi u mirnije političke vode. To je zaista moguće – upadljivo se smanjio broj izbeglica koji stižu na nemačke granice – ako joj taj račun ne pokvare „dva Erdogana“, turski i bavarski: u krugu najbližih kancelarkinih saradnika, ljutog kritičara njene izbegličke politike, šefa (bavarske) Hrišćansko socijalne unije (CSU) Horsta Zehofera (primećuje „Špigl“) označavaju kao „domaćeg Erdogana“.

Onaj prvi, turski predsednik Redžep Tajip Erdogan, autokratski samouveren i nepredvidljiv, gospodar je granica: može, kad mu se, i ako mu se, prohte da ih pred navalom izbeglica otvara i zatvara. Sve učestalije, inače, izražava nezadovoljstvo realizacijom „dila“ koji je sklopio s Briselom (čitaj: s Merkelovom), nije dobio, navodno, ni obećane milijarde, ni, sasvim sigurno, obećano ukidanje (evropskih) viza za turske građane.

Mediji procenjuju da bi „bavarski Erdogan“ mogao da bude opasniji za Merkelovu i njene kancelarske ambicije: sukob sa Zehoferom biva, iz dana u dan, i na više delikatnih političkih tačaka, sve žešći. Bavarac je nedavno sročio nekoliko zahteva – od zabrane nošenja burki, ograničavanja broja azilanata koje Nemačka može da primi do ukidanja dvojnog (a u ovom slučaju se najpre misli na Turke u Nemačkoj) državljanstva – koje kancelarka striktno odbija.

Neki prvaci ove stranke, kao što je bivši savezni ministar saobraćaja Peter Ramzauer, pritiskaju Zehofera da bude još radikalniji u zahtevima i odnosima sa „sestrinskom“, i većom, strankom Angele Merkel. Traže da njihova Hrišćansko socijalna unija (postoji samo u Bavarskoj) na sledećim izborima za Bundestag nastupa „maksimalno samostalno“ – dakle bez zajedničkog programa sa CDU – i sopstvenom listom kandidata na čelu s Horstom Zehoferom.

Zehofer bi pak radije da izbegne frontalni sukob, i raskid, sa Hrišćansko demokratskom unijom (CDU), uveren da bi od toga imali koristi (samo) njihovi politički protivnici, ali uz jedan izričit uslov: da Merkelova pošalje jasan signal rešenosti da napravi zaokret u spornoj izbegličkoj politici. Iako je do izvesnog korigovanja te politike u međuvremenu zaista došlo (nemačke kapije su, indirektno, postale „uže“: pooštreni su uslovi za dobijanja prava na azil, zahteva se energičnije proterivanje onih koji s tim pravom ne mogu da računaju), kancelarka nije spremna da s tim udara na velika zvona. Prihvatajući da se, eto, ponešto promeni, uporno insistirajući na tome, i posle svih izbornih šokova koji su ozbiljno uzdrmali i nju i njenu stranku, da su suštinske odluke koje je donosila, uključujući i onu o „širom otvorenim vratima“, u osnovi bile ispravne.

 

Potez visokog rizika

Tvrditi to, kontrira Zehofer, znači samo jedno: navrtanje vode na mlin Aletrnative za Nemačku. On zahteva da se, najkasnije do kraja ovog meseca, postigne konačan sporazum dve stranke, inače mu ne preostaje ništa drugo nego da na parlamentarnim izborima, prvi put, vodi kampanju mimo Hrišćansko demokratske unije, što bi, praktično, značilo – protiv Merkelove!

To bi, zaista, predstavljalo opasnost za kancelarku o kojoj šapuću u njenom  uredu. Uprkos otvoreno surevnjivosti i međusobnim animozitetima, veruje se da će strpljiva i uporna Merkelova, koja je vešto iz mnogobrojnih sudara s njenim nekadašnjim ljutim stranačkim rivalima, izlazila kao pobednik, na obostranu korist, na kraju ukrotiti politički goropadnog Bavarca. I tako otvoriti put za još jednu, četvrtu, kancelarsku kandidaturu.

Merkelova je, naime, očigledno na to rešena, iako se u stranci strepi da bi to mogao da bude visokorizični potez. I za nju, a posebno za stranku od koje se uočljivo otuđila. I nju, zapažaju neki analitičari i pojedini mediji, „drma“ virus od kojeg su, u poznijim godinama (pre)duge vladavine „bolovali“ njeni veliki uzori Konrad Adenauer (četrnaest kancelarskih godina) i Helmut Kol (punih šesnaest): bili su, s jedne strane, sve usamljeniji, oslanjajući se na sve uži krug „lojalnih“, a s druge strane, sve ubeđeniji da su nezamenljivi. I posle četrnaest godina vladavine, a na kancelarski tron je prvi put kročio kad mu je bilo sedamdeset četiri, Adenauer je verovao da jedini može da vodi zemlju. Javno je opanjkavao potonjeg naslednika Ludviga Erharda. I Kol je, posle šesnaest godina, posetiocima odgovarao pitanjem: a ko bi vladao (ako ne on), uveren da njegovo monetarno čedo, evro, ne bi propalo a proces evropskih integracija bio doveden u pitanje.

I Merkelova, kažu, postaje sve sumnjičavija. Sužava se krug ljudi kojima potpuno veruje. Kao da je sve karte bacila na šefa vladinog ureda, robusnog Petera Altmajera. Vešt da izglača „političke neravnine“, on ume da kaže ono što godi njenom uhu u trenucima velikih političkih potresa koje nesustalo priređuje Alternativa za Nemačku. Neposredno posle „istorijskog poraza“ u njenom (i političkom) zavičaju, Meklenburgu, gde su „alternativci“ ostavili iza sebe dotad (pre)moćne konzervativce, i gurnuli ih na ponižavajuće treće mesto, Altmajer je jedini srčano branio Merkelovu i veličao njenu (izbegličku) politiku. Na jednom skupu u Minhenu je euforično uskliknuo: Nemačka je veličanstvena zemlja ne samo što ima jednu Angelu Merkel nego što ima desetine, stotine hiljada Angela Merkel (spremnih da pomognu ljudima u nevolji) u svakom nemačkom selu, u svakom nemačkom gradu.

Sada je Merkelova u poziciji u kojoj je bio njen „politički otac“ Helmut Kol: ko bi vladao ako ne ona. Uprkos činjenici što se njena kancelarska svetinja, izbeglička politika „širom otvorenih vrata“, rastače pred njenim očima, a ona biva njen zatočenik.

[/restrict]