Српски одговор на амерички ултиматум из Брисела показаће да ли смо кренули у тоталну предају или у борбу да преживимо
До следеће недеље сазнаћемо шта нам се то догодило ове и прошле недеље, па су се технички бриселски преговори о спровођењу прошлогодишњег споразума о телекомуникацијама између Београда и Приштине, који су иначе привлачили мало чију пажњу, одједном претворили у „тежак и озбиљан ултиматум“ (Марко Ђурић, директор владине Канцеларије за Косово и Метохију, наш бриселски преговарач) услед кога смо, све у свему, неочекивано брзо доведени пред одавно очекивани тренутак истине у коме ћемо имати да бирамо између предаје евроатлантистичким захтевима и борбе за сопствену земљу.
ПАПИР И ИМОВИНА Иако је премијер Србије Александар Вучић, који се ове среде новинарима обратио пошто је то пре њега учинио Марко Ђурић, покушао да ублажи оцену свог сарадника да је реч о ултиматуму („Не бих говорио да је реч о ултиматуму“), сам је заправо признао да смо управо с тиме суочени јер се ради о „папиру о коме треба да се изјаснимо и о којем нема преговора“. То ће рећи да је (привидна) разлика између Ђурићевог и Вучићевог описа ситуације у коју смо доведени само разлика у стилу и смислу за дипломатске нијансе која не мења суштину, а суштина је да смо добили понуду која нам пружа могућност за само две врсте одговора – да или не – и на коју, како рече Ђурић, морамо да одговоримо до недеље.
„Папир о коме треба да се изјаснимо и о којем нема преговора“ јавности није предочен, али судећи по ономе што су Марко Ђурић а затим и Александар Вучић саопштили новинарима, споран је на два нивоа. У првом, зато што се њиме од нас тражи да пристанемо да се сва имовина нашег Телекома на Косову и Метохији прогласи за косовску. У другом, „још много горе, да се одрицањем од имовине кад је реч о Телекому Србија, сложимо са тиме да сва наша имовина на Косову и Метохији више није наша већ да припада институцијама самопроглашене, нелегалне, лажне државе у Приштини“ (Марко Ђурић) илити, Вучићевим речима, „наш страх је да ће на основу тог споразума тумачити и друге ствари за имовину, па ће рећи да и Газиводе, и Валач и Трепча припадају Приштини, а не пада нам на памет да им дамо на ’добар дан, изволите’“.
ЕУ ИНТЕГРАЦИЈЕ И ПРЕТЊЕ Шта се дешава ако не пристанемо на овај захтев? „Наша земља стављена је пред избор, или ће да прихвати овакве, скандалозне и неприхватљиве услове (…) или нема ништа од наставка евроинтеграција и отварања поглавља“, рекао је Марко Ђурић, чиме је заправо само подсетио на оно што већ знамо, на члан 25 Преговарачког оквира за преговоре о (евентуалном) приступању Србије Европској унији, у коме је наведено да ће ти преговори бити блокирани „у случају да напредак у области нормализације односа са Косовом (…) значајно заостаје за укупним напретком преговора, а да је разлог томе пропуст Србије да поступа у доброј вери, нарочито када је реч о примени споразума који су постигнути између Србије и Косова“ а овај о телекомуникацијама постигнут је још 25. августа прошле године. И приде, када је о последицама реч, уследиће и „политичке последице и по нас који те одлуке доносимо“, навео је премијер Вучић, али је остао недоречен и није објаснио на какве то личне, макар и само политичке, последице тачно мисли.
Интересантан је, док смо још код утврђивања чињеница, и Ђурићев опис – потврдио га је и Вучић – начина на који смо доспели у ову ситуацију. „Нешто се врло чудно десило прошле недеље у Бриселу, где је буквално у току ноћи између четвртка и петка папир који је стајао пред нама за столом потпуно промењен. Услови су фундаментално промењени. Очигледно је да се неко са стране, неко ко није ни Европска унија ни Приштина, умешао да би ове разговоре учинио неуспешним, да би тиме можда постигао неки други политички циљ и да би Србију изложио притиску каквом до сада није била изложена“, рекао је директор Канцеларије за Косово и Метохију, избегавши да и директно изговори оно што је из његових речи очигледно, да су се у процес који се некако гегао под окриљем Европске уније, и можда и водио ка некаквом иоле прихватљивом решењу, изненада умешали Американци и читаву ствар одвели у правцу којим им одговара.
И то је први важан закључак који је у овом моменту, када је још много тога веома нејасно, могуће донети. Имајући, наиме, у виду и изненадну одлуку приштинских власти да једнострано и на силу присвоје Рударско-металуршки комбинат Трепча, и то баш када је дошло и до овог преокрета у вези са споразумом о телекомуникацијама, и имајући у виду пораз који су Американци недавно претрпели одржавањем референдума у Републици Српској и најаве да ће ускоро санкцијама покушати да казне Српску и њеног председника Милорада Додика и да ће од Србије тражити да се тим санкцијама прикључи, очигледним се чини да је у САД закључено да је враг однео шалу и да времена за чекање више немају јер је руски утицај на Балкану, науштрб њиховог, све израженији, и да је због тога донета одлука да процес сламања Србије, да би се сломила и Русија на Балкану, мора да се убрза. Те отуда и онакав преокрет у бриселској ноћи између четвртка и петка прошле недеље.
СРПСКИ ОДГОВОР Какав одговор ће Србија дати на ултиматум који је добила? Марко Ђурић рече да је папир неприхватљив и да ће поднети оставку на место директора Канцеларије за Косово и Метохију ако ипак буде усвојен. „Ако дође до тога да Србија прихвати овакве, неприхватљиве услове, не бих могао да останем ту где јесам… Морамо да заштитимо нашу државу и имовину без обзира на притиске“, рекао је Ђурић. Вучић је на то реплицирао тако што се пожалио да га је Ђурић увалио у неприлику, премда је заиста тешко поверовати да је оно што је рекао, Ђурић рекао без знања и сагласности свог шефа. Елем, Вучић: „Без обзира на то што је похвално говорио о мени као председнику владе, мене је довео у најтежу ситуацију, јер ако то прихватимо, биће да сам донео нешто против свог народа, а ако не прихватимо, бићемо ми директно одговорни – иако нисмо одговорни – за евентуално тешку политичку ситуацију којој ћемо да будемо изложени… Веома је тешко донети позитивну одлуку о томе, али је веома тешко и донети негативну одлуку о томе, зато што знате са каквим се све политичким последицама суочавате. Какву ћемо одлуку да донесемо? Мерићемо. Покушаћемо још нешто да променимо, ако не успемо да променимо, мерићемо и рећи ћемо вам и шта нам је стајало као последица на једној страни, и шта нам је стајало као последица на другој страни.“
Дакле? Шта можемо да очекујемо? Сличног је пренемагања било и уочи парафирања Првог бриселског споразума, па је он ипак потписан, и то нам подсећање не пружа нарочите разлоге за оптимизам. Ипак, случај пропале британске резолуције у Сребреници, и пропалог покушаја да се Косово угура у Унеско, и пропалог покушаја да се Србија натера да уведе санкције Русији и пропалог покушаја да се Србија натера да спречи Српску да одржи референдум, показују и да је у међувремену, од Првог бриселског споразума до данас, Вучић научио и да Западу каже „не“, што нам одузима понеке од разлога за потпуни песимизам. На истој је страни клацкалице – на страни опрезне наде, којој не дозвољавамо да нас одведе предалеко – и премијерово јавно обећање да ће одбити (евентуални) захтев САД и ЕУ да казни Додика („Не мислим да би било морално или нормално да предложим увођење било каквих санкција против руководства Републике Српске или њеног легално изабраног председника“), али и сам Додиков пример који нам није само показао да је захтеве САД могуће одбити већ и да се у том процесу одбијања може рачунати и на озбиљну подршку Русије. И још нешто: ако Вучић попусти пред овим ултиматумом, попустиће и пред свим предстојећим захтевима, јер ће овим својим попуштањем Западу лично пружити рецепт за успешну изнуду.
Све у свему, не успе ли да се измигољи некаквим компромисним решењем ситуације која тренутно не мирише на могућност компромиса, што би било добро макар зато што би одложило сукоб или предају а не жудимо за првим таман колико не желимо друго, до недеље увече наступиће онај тренутак истине за који смо све време знали да долази али нисмо знали да ће доћи овако брзо. Што ће рећи да ћемо најкасније до следећег понедељка сазнати шта нам се то тачно догодило.
ТРЕНУТАК ИСТИНЕ!? Истина реч има два лица код код Марка и Вучића. Марко је био јасан и предочио је шта нам спремају ЕУ НАТО ИМПЕРИЈА. Вућић уплетен, недоречен,неискрен према нацији српској ублажава разводњава гору кашу коју спрема ОНАЈ који измени фамозни папир на асталу МОЖ ДА БИДНЕ али неможе за Србију ништа погодно ДА БУДЕ. Вучић иде стопама издаје свега српсгог јер изгледа има неку обавезу за то како води државну политику Србије. Томислав Николић ужива у благодетима преседниковања без икаквих обавеза. Дачић и његов СПС добија судбину ДС и ДСС. Радикали шта рећи? Кога имамо још да стане на црту Вучићу и ЕУ НАТО ИМПЕРИЈИ.
Издаја која тече. Присуствујемо својеврсном риалити шоу популистике гарнитуре. Сам почетак је био и остао обећавајући за сецесионисте, евроунијате и евроатлантске окупаторе. У вријеме „жутице“ за коју су „напредњаци“ изјавили да имају лијек, која колијевка и колијевка мојег рода имала је своје општине, школе, здравство, финансијске токове и слободан промет роба, услуга и изнад свега – људи. Да не говоримо да је сјеверни дио (насилно припојен педесетих година АКМО рад сујете извјесног. П. Стамболића) функционисао у правном систему Републике Србије: царина, порески систем, робни промет, без границе која је данас, де факто, скоро па државна. Било је то 2012. године.
А онда суноврат. Мудро вођство и њихови „драги пријатељи“ нам утјерују европске вриједности: „интегрисана граница“, за почетак. У том ограђеном тору по чијем завршетку извјесни државни чиновник рече да смо „победили са 5:0“, а у образложењу ове побједе вјероватно није имао у виду следеће: заокружен је правнополитички систем тзв. Републике Косово“ (царина, порески систем, локална самоуправа и општине које су до тада функционисале по законима Републике Србије, судови и судије). И више од тога: нове Досманлије не само да су прихватиле но су и допринијеле да се самопроглашена „Република“ афирмише и у регионалним организацијама, спортским исто тако.
Власт наставља херојску одбрану Косова и Метохије (они, додуше, прихватају појам „Косово“, па можда има наде за МЕТОХију). Ускоро ће их, ако и даље буду тако храбро бранили не само КиМ, провјерени ратни зличинци назвати Немањину 11 са позивног, „косовског“ броја и саопштити: „Хвала и сиктер“. Наравно са наших ресурса.
Ипак, још нас има. До године у Призрену.
Ako ne pocnu ostavke,hapsenja…onda je ova teritorija obicna alajbegova slama,a onda (nama) nije ni bitno cija je Trepca…pa sve redom,do samog naseg identiteta.
Ovakvo vodjenje politike,mora da ima svoj sudski epilog…stranci realizuju svoj cilj,bili zuti,crni,crveni ili plavi na vlasti u Srbiji.sto pokazuyje da smo mi zrtve teske politicke manipulacije partokratije i njihove bratije.
Sada gledamo kako ce zataskati uzasne posledice svega sto se u Briselu desavalo,od Tadica do Vucica…
АРК Само је будала веровала енглеском шпијуну Вучићу, преваранту и највећем издајнику. Њему није раван нико од жутих па ни Чедо који се јасано декларише антисрпски па зати и није преварант. Вучић, Николић и Ђукановић 10 пута веће издајице него како је Бранковић опеван у народним песмама. За њих треба организовати јавно суђење на Теразијама !
Ако му је призренски новинар Муслиу, заиста биолошки отац, јасно је шта ће да уради, као и што је било јасно да ће са чланством у ЕУ да траже све више и више док не узму све, а ми не добијемо ништа сем логорске жице око врата.