Trenutak istine

Piše Nikola Vrzić

Srpski odgovor na američki ultimatum iz Brisela pokazaće da li smo krenuli u totalnu predaju ili u borbu da preživimo

Do sledeće nedelje saznaćemo šta nam se to dogodilo ove i prošle nedelje, pa su se tehnički briselski pregovori o sprovođenju prošlogodišnjeg sporazuma o telekomunikacijama između Beograda i Prištine, koji su inače privlačili malo čiju pažnju, odjednom pretvorili u „težak i ozbiljan ultimatum“ (Marko Đurić, direktor vladine Kancelarije za Kosovo i Metohiju, naš briselski pregovarač) usled koga smo, sve u svemu, neočekivano brzo dovedeni pred odavno očekivani trenutak istine u kome ćemo imati da biramo između predaje evroatlantističkim zahtevima i borbe za sopstvenu zemlju.

PAPIR I IMOVINA Iako je premijer Srbije Aleksandar Vučić, koji se ove srede novinarima obratio pošto je to pre njega učinio Marko Đurić, pokušao da ublaži ocenu svog saradnika da je reč o ultimatumu („Ne bih govorio da je reč o ultimatumu“), sam je zapravo priznao da smo upravo s time suočeni jer se radi o „papiru o kome treba da se izjasnimo i o kojem nema pregovora“. To će reći da je (prividna) razlika između Đurićevog i Vučićevog opisa situacije u koju smo dovedeni samo razlika u stilu i smislu za diplomatske nijanse koja ne menja suštinu, a suština je da smo dobili ponudu koja nam pruža mogućnost za samo dve vrste odgovora – da ili ne – i na koju, kako reče Đurić, moramo da odgovorimo do nedelje.

„Papir o kome treba da se izjasnimo i o kojem nema pregovora“ javnosti nije predočen, ali sudeći po onome što su Marko Đurić a zatim i Aleksandar Vučić saopštili novinarima, sporan je na dva nivoa. U prvom, zato što se njime od nas traži da pristanemo da se sva imovina našeg Telekoma na Kosovu i Metohiji proglasi za kosovsku. U drugom, „još mnogo gore, da se odricanjem od imovine kad je reč o Telekomu Srbija, složimo sa time da sva naša imovina na Kosovu i Metohiji više nije naša već da pripada institucijama samoproglašene, nelegalne, lažne države u Prištini“ (Marko Đurić) iliti, Vučićevim rečima, „naš strah je da će na osnovu tog sporazuma tumačiti i druge stvari za imovinu, pa će reći da i Gazivode, i Valač i Trepča pripadaju Prištini, a ne pada nam na pamet da im damo na ’dobar dan, izvolite’“.

EU INTEGRACIJE I PRETNJE Šta se dešava ako ne pristanemo na ovaj zahtev? „Naša zemlja stavljena je pred izbor, ili će da prihvati ovakve, skandalozne i neprihvatljive uslove (…) ili nema ništa od nastavka evrointegracija i otvaranja poglavlja“, rekao je Marko Đurić, čime je zapravo samo podsetio na ono što već znamo, na član 25 Pregovaračkog okvira za pregovore o (eventualnom) pristupanju Srbije Evropskoj uniji, u kome je navedeno da će ti pregovori biti blokirani „u slučaju da napredak u oblasti normalizacije odnosa sa Kosovom (…) značajno zaostaje za ukupnim napretkom pregovora, a da je razlog tome propust Srbije da postupa u dobroj veri, naročito kada je reč o primeni sporazuma koji su postignuti između Srbije i Kosova“ a ovaj o telekomunikacijama postignut je još 25. avgusta prošle godine. I pride, kada je o posledicama reč, uslediće i „političke posledice i po nas koji te odluke donosimo“, naveo je premijer Vučić, ali je ostao nedorečen i nije objasnio na kakve to lične, makar i samo političke, posledice tačno misli.

Interesantan je, dok smo još kod utvrđivanja činjenica, i Đurićev opis – potvrdio ga je i Vučić – načina na koji smo dospeli u ovu situaciju. „Nešto se vrlo čudno desilo prošle nedelje u Briselu, gde je bukvalno u toku noći između četvrtka i petka papir koji je stajao pred nama za stolom potpuno promenjen. Uslovi su fundamentalno promenjeni. Očigledno je da se neko sa strane, neko ko nije ni Evropska unija ni Priština, umešao da bi ove razgovore učinio neuspešnim, da bi time možda postigao neki drugi politički cilj i da bi Srbiju izložio pritisku kakvom do sada nije bila izložena“, rekao je direktor Kancelarije za Kosovo i Metohiju, izbegavši da i direktno izgovori ono što je iz njegovih reči očigledno, da su se u proces koji se nekako gegao pod okriljem Evropske unije, i možda i vodio ka nekakvom iole prihvatljivom rešenju, iznenada umešali Amerikanci i čitavu stvar odveli u pravcu kojim im odgovara.

I to je prvi važan zaključak koji je u ovom momentu, kada je još mnogo toga veoma nejasno, moguće doneti. Imajući, naime, u vidu i iznenadnu odluku prištinskih vlasti da jednostrano i na silu prisvoje Rudarsko-metalurški kombinat Trepča, i to baš kada je došlo i do ovog preokreta u vezi sa sporazumom o telekomunikacijama, i imajući u vidu poraz koji su Amerikanci nedavno pretrpeli održavanjem referenduma u Republici Srpskoj i najave da će uskoro sankcijama pokušati da kazne Srpsku i njenog predsednika Milorada Dodika i da će od Srbije tražiti da se tim sankcijama priključi, očiglednim se čini da je u SAD zaključeno da je vrag odneo šalu i da vremena za čekanje više nemaju jer je ruski uticaj na Balkanu, nauštrb njihovog, sve izraženiji, i da je zbog toga doneta odluka da proces slamanja Srbije, da bi se slomila i Rusija na Balkanu, mora da se ubrza. Te otuda i onakav preokret u briselskoj noći između četvrtka i petka prošle nedelje.

SRPSKI ODGOVOR Kakav odgovor će Srbija dati na ultimatum koji je dobila? Marko Đurić reče da je papir neprihvatljiv i da će podneti ostavku na mesto direktora Kancelarije za Kosovo i Metohiju ako ipak bude usvojen. „Ako dođe do toga da Srbija prihvati ovakve, neprihvatljive uslove, ne bih mogao da ostanem tu gde jesam… Moramo da zaštitimo našu državu i imovinu bez obzira na pritiske“, rekao je Đurić. Vučić je na to replicirao tako što se požalio da ga je Đurić uvalio u nepriliku, premda je zaista teško poverovati da je ono što je rekao, Đurić rekao bez znanja i saglasnosti svog šefa. Elem, Vučić: „Bez obzira na to što je pohvalno govorio o meni kao predsedniku vlade, mene je doveo u najtežu situaciju, jer ako to prihvatimo, biće da sam doneo nešto protiv svog naroda, a ako ne prihvatimo, bićemo mi direktno odgovorni – iako nismo odgovorni – za eventualno tešku političku situaciju kojoj ćemo da budemo izloženi… Veoma je teško doneti pozitivnu odluku o tome, ali je veoma teško i doneti negativnu odluku o tome, zato što znate sa kakvim se sve političkim posledicama suočavate. Kakvu ćemo odluku da donesemo? Merićemo. Pokušaćemo još nešto da promenimo, ako ne uspemo da promenimo, merićemo i reći ćemo vam i šta nam je stajalo kao posledica na jednoj strani, i šta nam je stajalo kao posledica na drugoj strani.“

Dakle? Šta možemo da očekujemo? Sličnog je prenemaganja bilo i uoči parafiranja Prvog briselskog sporazuma, pa je on ipak potpisan, i to nam podsećanje ne pruža naročite razloge za optimizam. Ipak, slučaj propale britanske rezolucije u Srebrenici, i propalog pokušaja da se Kosovo ugura u Unesko, i propalog pokušaja da se Srbija natera da uvede sankcije Rusiji i propalog pokušaja da se Srbija natera da spreči Srpsku da održi referendum, pokazuju i da je u međuvremenu, od Prvog briselskog sporazuma do danas, Vučić naučio i da Zapadu kaže „ne“, što nam oduzima poneke od razloga za potpuni pesimizam. Na istoj je strani klackalice – na strani oprezne nade, kojoj ne dozvoljavamo da nas odvede predaleko – i premijerovo javno obećanje da će odbiti (eventualni) zahtev SAD i EU da kazni Dodika („Ne mislim da bi bilo moralno ili normalno da predložim uvođenje bilo kakvih sankcija protiv rukovodstva Republike Srpske ili njenog legalno izabranog predsednika“), ali i sam Dodikov primer koji nam nije samo pokazao da je zahteve SAD moguće odbiti već i da se u tom procesu odbijanja može računati i na ozbiljnu podršku Rusije. I još nešto: ako Vučić popusti pred ovim ultimatumom, popustiće i pred svim predstojećim zahtevima, jer će ovim svojim popuštanjem Zapadu lično pružiti recept za uspešnu iznudu.

Sve u svemu, ne uspe li da se izmigolji nekakvim kompromisnim rešenjem situacije koja trenutno ne miriše na mogućnost kompromisa, što bi bilo dobro makar zato što bi odložilo sukob ili predaju a ne žudimo za prvim taman koliko ne želimo drugo, do nedelje uveče nastupiće onaj trenutak istine za koji smo sve vreme znali da dolazi ali nismo znali da će doći ovako brzo. Što će reći da ćemo najkasnije do sledećeg ponedeljka saznati šta nam se to tačno dogodilo.