Др Миладин Шеварлић – Отров у траговима од 0,9 одсто

Разговарала Наташа Јовановић

Ни у једној од четири лабораторије у Србији не постоји акредитована метода за испитивање животиња храњених ГМ сточном храном

Недавна изјава министра Расима Љајића да већ „једемо месо животиња које су храњене ГМ сточном храном“, те да то месо долази из увоза, као и да је „битно да се инсистира на обележавању оваквих производа како би грађани у сваком тренутку знали шта купују“, отворило је низ питања – од тога на шта све Србија пристаје својим приступањем СТО до тога да ли се, упркос Закону из 2009, ГМО увелико налази на нашој трпези а да о томе до сада нисмо обавештени. Иако је о ефектима исхране ГМ семеном написано на стотине студија и истраживања која су одавно упалили црвено светло за свеопшту узбуну, питање ГМО чини се није више ствар слободног избора већ спремности једне земље да се супротстави господару неолибералног тржишта. Да ли смо спремни да кажемо да не?

„Дубоко сам уверен да се ни у једној држави која се представља демократском не би могла, без општенародног референдума, занемарити чињеница да су одборници у 127 скупштина општина и градова или 76 одсто локалних самоуправа у Србији једногласно – без обзира на страначку припадност – усвојили Декларацију против увоза, узгоја, прераде и промета ГМО и производа од ГМО! Такав резултат једногласних анти-ГМО одлука легитимних државних локалних органа није забележен нигде на свету“, каже у разговору за „Печат“ проф. др Миладин Шеварлић, председник Савеза пољопривредних инжењера и техничара Србије и председник Управног одбора Друштва српских домаћина.

[restrictedarea]

Које надлежне службе треба да утврде да ли увезено месо потиче од животиња на којима су спроведене генетичке модификације, те да ли су оне храњене производима добијеним генетичким инжењерингом?

У члану 12 Закона о безбедности хране дефинисано је да контролу генетски модификоване хране у свим фазама производње, прераде и промета врши фитосанитарна инспекција, а генетски модификоване хране за животиње – ветеринарска инспекција. Грађане ипак треба подсетити да је Законом о ГМО (2009) прописано да се под генетички модификованим организмом не сматра биљни производ који садржи до 0,9 одсто примеса ГМО и примеса пореклом од ГМО. То значи да се виршла која садржи мање од 0,9 одсто генетички модификоване соје може теоријски наћи на трпези без кршења Закона о ГМО. Али у Србији је забрањен и увоз и узгој ГМ соје, па се поставља питање где би домаћи произвођачи виршли нашли такву сировину?

Да ли смемо да се ослонимо само на документацију коју достављају произвођачи? Да ли је питање обавезног обележавања производа који садрже ГМО, код земаља извозника, законски регулисано и ако није, да ли можемо и на који начин законски да се заштитимо?

Не, нипошто! На нашу жалост, инострани произвођачи знају да је у Србији забрањен увоз, прерада и промет ГМО и производа од ГМО, па у трци за профитом вероватно не прежу да за српске потрошаче изоставе ознаку да њихови производи садрже ГМО, како би декларативно „поштовали“ наше прописе. Таква је ситуација с увезеном сточном храном и увезеним месом и млеком и прерађевинама од меса (виршле, кобасице, саламе, паризери…) и млека (сир, јогурт, кисело млеко…), које би наше акредитоване лабораторије морале приликом увоза у Србију да контролишу на присуство ГМО.

Да ли Србија има акредитоване лабораторије за овакву врсту испитивања?

Да, Србија има и научнике и стручњаке оспособљене за контролу ГМО, а има и акредитоване лабораторије као што су: СП Лабораторија у Бечеју (у саставу „Викторија групе“), Лабораторија Института за ратарство и повртарство у Новом Саду, Лабораторија „Ебајотек“ (Abiotech), Лабораторија Универзитета Едуконс у Новом Саду… Међутим, ни у једној од ове четири лабораторије у Србији не постоји акредитована метода за испитивање животиња храњених ГМ сточном храном, већ се корисницима саветује да прате порекло појединачних сировина и читавог ланца узгоја стоке до добијања финалног анималног производа – што с увезеним месом и млеком и производима од таквог меса и млека није могуће испитивати у Србији. И у томе лежи највећа неодговорност државе Србије!

О каквој политици хране у Србији причамо? У којим се све производима, а да то не знамо, налази ГМО?

Очигледно је да смо са процесом либерализације нашег тржишта пољопривредно-прехрамбених производа политику здравствене безбедности потрошача у Србији делимично препустили на савест иностраним произвођачима и, поготову, увозницима тих производа – јер ни инострани произвођач хране не мора да зна да је његов производ намењен потрошачима у Србији, уколико домаћи увозник у иностранству има ћерку своје фирме која набавља те производе за наше тржиште.

На нашем тржишту у увезеном лососу могуће је присуство ГМО и сировина од ГМО, будући да је ГМ лосос дозвољен за исхрану људи у САД, те у увезеном месу и млеку и производима од таквог меса и млека било да су произведени у иностранству или у Србији, увезеној сточној храни и сировинама за сточну храну, разним врстама кондиторских производа, разноразним врстама освежавајућих пића итд.

Да ли је могуће ући у СТО а заштитити себе од ГМО?

Могуће је. Другима то полази за руком. Мађарска је променила Устав и друге законе да би забранила продају пољопривредног земљишта странцима и узгој ГМО, а чланица је и СТО и ЕУ. Постоји могућност и по члану 23 Директиве 2001/18/ЕК, па и по Директиви ЕУ 2015/412, као и по читавом низу законских аката држава чланица СТО. Русија је, рецимо, примљена у СТО, а потом је 4. јула ове године забранила и увоз ГМО и производа од ГМО. Зато Србија не треба уопште да разматра питање чланства у СТО све док не буде потпуно извесно да ћемо ући у ЕУ – ако ЕУ до тада опстане.

У међувремену, Србија треба да што пре наше сировине, најпре генетички немодификовану соју и кукуруз, искористи за исхрану стоке и да месо и млеко и њихове прерађевине користимо као здравствено безбедније за домаће потрошаче, али и за извоз – под робном марком „Без ГМО – произведено у Србији“! С таквим маркетиншким ефектима, дакле с производима без ГМО, Србија би за неколико година могла да удвостручи извоз пољопривредно-прехрамбених производа и да постане тржишно препознатљива у Европи и свету.

Зато сви – од научника и стручњака, преко пољопривредника, прерађивача и извозника, до председника Владе и министара – треба да се ујединимо под геслом: „За Србију без ГМО!“

Чери парадајз није ГМО

Недавно смо чули да се у Србији гаји модификован чери парадајз. Зашто се, у складу са Законом о ГМО у Србији не забрани његов узгој, прерада и промет ако је генетички модификован?

Чери парадајз уопште није модификован већ је добијен класичним укрштањем природних сродника, односно хибридизацијом дивљег или тзв. рибизла парадајза пореклом из Еквадора и Перуа с баштенским парадајзом. Зато мајке које децу хране чери парадјзом и сви потрошачи могу да одахну због изречених дезинформација.

 

[/restrictedarea]