Доктрину „права на заштиту“, формулисану захваљујући Сребеници, западне силе рутински од тада користе искључиво као изговор за агресивне нападе против суверених држава које им се не покоравају, под изговором да „крше људска права“
Пише Стефан Каргановић
За све људе добре воље којима је стало до истине и морала у политици, Сребреница је питање од превасходног значаја.
Без умањивања значаја фактографских аспеката, што се односе на број људи који су били стрељани или која би правна квалификација у овом случају била најприкладнија – геноцид, масакр, освета или нешто друго – мада све то јесте важно, главно питање гласи: Како се Сребреница користи, и каквим геополитичким циљевима она служи? Ко профитира од верзије догађаја у Сребреници коју је наметнула западна пропаганда?
[restrictedarea]
ДОКТРИНА R2P Верзија догађаја у Сребреници коју од средине деведесетих година западни медији и политички руководиоци пласирају у свету уобличена је много пре него што су основи факти могли бити установљени, и укратко гласи овако: Срби су у Сребреници починили геноцид над муслиманским становништвом, то је најстрашнији злочин који се догодио у Европи од краја Другог светског рата, западне силе сносе огроман терет кривице што су биле нејединствене и недовољно одлучне да тај злочин у Сребреници спрече, али – и то је кључна тачка ове приче – тај пропуст им од тада намеће моралну обавезу да увек и на сваком месту војно интервенишу да се не би догодила нова „Сребреница“.
Стварање моралне подлоге и политичког оправдања за доктрину такозваног „права на заштиту“ угроженог становништа, или на енглеском R2P, ту одмах пада у очи. Ту доктрину западне силе рутински од тада користе искључиво као изговор за агресивне нападе против суверених држава које им се не покоравају, под изговором за „крше људска права“ и томе слично. Ти напади се без изузетка одвијају мимо одредби међународног права и противно правилима која су њиме прописана. Карактеристика те доктрине је да западне државе, које себе уједно проглашавају и за „међународну заједницу,“ резервишу себи искључиво право да одреде околности и начин њене примене, као и то ко ће бити следећа мета, односно жртва.
Косово 1999. године било је први пример примене ове „сребреничке“ доктрине. Затим су се низали други примери. У Ираку 2002 године, поред лажних оптужби у вези са непостојећим оружјем масовног уништења, Запад је лансирао и лажну причу о масовном убијању Курда на северу земље, као резервни основ за војну интервенцију. У Либији 2011. године опет видимо инсценирану кризу и паролу да се војном интервенцијом Запада мора спречити да снаге лојалне Гадафију изазову „Сребреницу“ над његовим противницима у Бенгазију. У Сирији, исти сценарио са намером да се нападом под лажном заставом 2013. године на цивиле на локалитету Гута импровизује „сребренички“ сценарио за војни напад на Сирију. Поред западних медија и политичара, том приликом је и тадашњи турски министар иностраних послова Ахмет Давутоглу упозорио, и то од речи до речи, да „морамо интервенисати у Сирији да Асадов режим не би уништио своје противнике на исти начин као што су Срби масовно побили Муслимане у Сребреници“.
Као привидно хуманитарни изговор за извођење војних интервенција у циљу уништења држава које одбијају да се у потпуности покоре диктатима Запада, Сребреници је у овом геополитичком тренутку додељена улога од огромног значаја. Где год се Запад за извођење агресије позивао на „Сребреницу“, у питању су увек били политички интереси који немају никакве везе са хуманошћу. Поред тога, свуда је увек био присутан и материјални интерес да се нациљана држава окупира и опљачкају њени природни ресурси.
ЗАВАДИ ПА ВЛАДАЈ Поред овог начина коришћења Сребренице, који је у широком смислу тог појма геополитички, Запад вешто злоупотребљава Сребреницу и на локалном плану на Балкану. Сребреница је претворена у оснивачки мит такозване бошњачке нације, а то се односи на словенско становништво Босне и Херцеговине и неких делова Србије и Црне Горе које је за време турске владавине примило исламску веру. Интерес Запада у балканском региону своди се на стару римску девизу divide et impera, завади па владај. Слично братоубилачко начело примењено је и у Украјини, у процесу стварања вештачке, анти-руске украјинске нације. Запад из истих разлога снажно подржава стварање вештачке муслиманске нације у Босни, са самосвешћу која би била што удаљенија од словенских и српских корена њених припадника. Званична верзија о геноциду у Сребреници, претворена у мит о покушају православних Срба да истребе своје суседе муслимане, постаје моћно средство трајног раздора између људи исте крви и порекла. Од тог раздора корист имају само западне силе, које се сада појављују у улози арбитра. Њима је одржавање сребреничког мита неопходно да би се на великом делу територије бивше Југославије присуство и мешање Запада могло оправдати.
Постоји још једна геополитичка корист коју Запад црпи од привидне подршке босанским муслиманима. Од распада СССР и привременог нестанка мултиполарног света наовамо, жртве агресије Запада у огромној већини су – муслимани. Када се све те жртве саберу, у Ираку, Авганистану, Либији, Сирији, у Јемену, и на другим местима, у питању су између два и три милиона невиних, мирних људи. Разлог зашто су они били побијени наводно је да се не би „поновила Сребреница“. Међутим, таквих жртава је двеста или триста пута више него што је по најслободнијим проценама могло бити у Сребреници. Лицемерна подршка босанским муслиманима пружа покриће Западу за тврдњу да он нема ништа против Арапа, муслимана или ислама као таквог. Да би се створио такав привид, и као доказ благонаклоности према исламском свету, западна пропаганда неуморно истиче декларативну подршку босанским муслиманима и опсесивно – као у резолуцији коју је Велика Британија прошле године предложила у Савету безбедности УН – инсистира на међународном признању „геноцида“ у Сребреници, који су наводно починили православни Срби.
ЗАКЉУЧАК СУДИЈЕ АНТОНЕТИЈА Услед ембарга на кључне информације о позадини сребреничких догађаја и недоступности архива које су под контролом западних фактора, истраживање Сребренице је у великој мери отежано. Ми знамо више о томе шта у Сребреници сигурно није могло да се догоди, а то је да није било стрељано 8.000 људи (у правоснажној пресуди генералу Толимиру 2015. године сам Хашки трибунал је ту цифру спустио на 4.900) и да није био извршен геноцид, зато што су репродуктивни делови становништва, жене и деца, били пребачени на сигурно, него што знамо како и зашто су људи тамо жртвовани. Најдраматичнија потврда да је то тачно је издвојено мишљење судије Хашког трибунала Жан-Клод Антонетија у пресуди српском генералу Здравку Толимиру, у априлу 2015. године. У свом запрепашћујућем закључку Антонети је рекао да, ако би га родбина убијених упитала ко је и зашто наредио убиство њихових блиских особа – он, судија, након што је размотрио све доказе изнете у току суђења, не би знао како да им одговори на то питање. Чему је онда служило суђење?
Изјава судије Антонетија, када је прегледао све доказе тужилаштва Хашког трибунала изнесене у предмету Толимир, да на кључна питања нема одговора, у комбинацији са масовним прикривањем података у вези са Сребреницом, врло је знаковита. То сугерише да би свеобухватна и истинита слика догађаја и њихове позадине тешко компромитовала врло моћне факторе. Зато се, и после двадесет и једне године, службена верзија Сребренице брижљиво филтрира и све чешће се прети кривичном одговорношћу свакоме ко ту неубедљиву верзију догађаја јавно доводи у питање.
[/restrictedarea]