Geopolitika Srebrenice

Doktrinu „prava na zaštitu“, formulisanu zahvaljujući Srebenici, zapadne sile rutinski od tada koriste isključivo kao izgovor za agresivne napade protiv suverenih država koje im se ne pokoravaju, pod izgovorom da „krše ljudska prava“

Piše Stefan Karganović

Za sve ljude dobre volje kojima je stalo do istine i morala u politici, Srebrenica je pitanje od prevashodnog značaja.

Bez umanjivanja značaja faktografskih aspekata, što se odnose na broj ljudi koji su bili streljani ili koja bi pravna kvalifikacija u ovom slučaju bila najprikladnija – genocid, masakr, osveta ili nešto drugo – mada sve to jeste važno, glavno pitanje glasi: Kako se Srebrenica koristi, i kakvim geopolitičkim ciljevima ona služi? Ko profitira od verzije događaja u Srebrenici koju je nametnula zapadna propaganda?
[restrictedarea]

DOKTRINA R2P Verzija događaja u Srebrenici koju od sredine devedesetih godina zapadni mediji i politički rukovodioci plasiraju u svetu uobličena je mnogo pre nego što su osnovi fakti mogli biti ustanovljeni, i ukratko glasi ovako: Srbi su u Srebrenici počinili genocid nad muslimanskim stanovništvom, to je najstrašniji zločin koji se dogodio u Evropi od kraja Drugog svetskog rata, zapadne sile snose ogroman teret krivice što su bile nejedinstvene i nedovoljno odlučne da taj zločin u Srebrenici spreče, ali – i to je ključna tačka ove priče – taj propust im od tada nameće moralnu obavezu da uvek i na svakom mestu vojno intervenišu da se ne bi dogodila nova „Srebrenica“.

Stvaranje moralne podloge i političkog opravdanja za doktrinu takozvanog „prava na zaštitu“ ugroženog stanovništa, ili na engleskom R2P, tu odmah pada u oči. Tu doktrinu zapadne sile rutinski od tada koriste isključivo kao izgovor za agresivne napade protiv suverenih država koje im se ne pokoravaju, pod izgovorom za „krše ljudska prava“ i tome slično. Ti napadi se bez izuzetka odvijaju mimo odredbi međunarodnog prava i protivno pravilima koja su njime propisana. Karakteristika te doktrine je da zapadne države, koje sebe ujedno proglašavaju i za „međunarodnu zajednicu,“ rezervišu sebi isključivo pravo da odrede okolnosti i način njene primene, kao i to ko će biti sledeća meta, odnosno žrtva.

Kosovo 1999. godine bilo je prvi primer primene ove „srebreničke“ doktrine. Zatim su se nizali drugi primeri. U Iraku 2002 godine, pored lažnih optužbi u vezi sa nepostojećim oružjem masovnog uništenja, Zapad je lansirao i lažnu priču o masovnom ubijanju Kurda na severu zemlje, kao rezervni osnov za vojnu intervenciju. U Libiji 2011. godine opet vidimo insceniranu krizu i parolu da se vojnom intervencijom Zapada mora sprečiti da snage lojalne Gadafiju izazovu „Srebrenicu“ nad njegovim protivnicima u Bengaziju. U Siriji, isti scenario sa namerom da se napadom pod lažnom zastavom 2013. godine na civile na lokalitetu Guta improvizuje „srebrenički“ scenario za vojni napad na Siriju. Pored zapadnih medija i političara, tom prilikom je i tadašnji turski ministar inostranih poslova Ahmet Davutoglu upozorio, i to od reči do reči, da „moramo intervenisati u Siriji da Asadov režim ne bi uništio svoje protivnike na isti način kao što su Srbi masovno pobili Muslimane u Srebrenici“.

Kao prividno humanitarni izgovor za izvođenje vojnih intervencija u cilju uništenja država koje odbijaju da se u potpunosti pokore diktatima Zapada, Srebrenici je u ovom geopolitičkom trenutku dodeljena uloga od ogromnog značaja. Gde god se Zapad za izvođenje agresije pozivao na „Srebrenicu“, u pitanju su uvek bili politički interesi koji nemaju nikakve veze sa humanošću. Pored toga, svuda je uvek bio prisutan i materijalni interes da se naciljana država okupira i opljačkaju njeni prirodni resursi.

ZAVADI PA VLADAJ Pored ovog načina korišćenja Srebrenice, koji je u širokom smislu tog pojma geopolitički, Zapad vešto zloupotrebljava Srebrenicu i na lokalnom planu na Balkanu. Srebrenica je pretvorena u osnivački mit takozvane bošnjačke nacije, a to se odnosi na slovensko stanovništvo Bosne i Hercegovine i nekih delova Srbije i Crne Gore koje je za vreme turske vladavine primilo islamsku veru. Interes Zapada u balkanskom regionu svodi se na staru rimsku devizu divide et impera, zavadi pa vladaj. Slično bratoubilačko načelo primenjeno je i u Ukrajini, u procesu stvaranja veštačke, anti-ruske ukrajinske nacije. Zapad iz istih razloga snažno podržava stvaranje veštačke muslimanske nacije u Bosni, sa samosvešću koja bi bila što udaljenija od slovenskih i srpskih korena njenih pripadnika. Zvanična verzija o genocidu u Srebrenici, pretvorena u mit o pokušaju pravoslavnih Srba da istrebe svoje susede muslimane, postaje moćno sredstvo trajnog razdora između ljudi iste krvi i porekla. Od tog razdora korist imaju samo zapadne sile, koje se sada pojavljuju u ulozi arbitra. Njima je održavanje srebreničkog mita neophodno da bi se na velikom delu teritorije bivše Jugoslavije prisustvo i mešanje Zapada moglo opravdati.

Postoji još jedna geopolitička korist koju Zapad crpi od prividne podrške bosanskim muslimanima. Od raspada SSSR i privremenog nestanka multipolarnog sveta naovamo, žrtve agresije Zapada u ogromnoj većini su – muslimani. Kada se sve te žrtve saberu, u Iraku, Avganistanu, Libiji, Siriji, u Jemenu, i na drugim mestima, u pitanju su između dva i tri miliona nevinih, mirnih ljudi. Razlog zašto su oni bili pobijeni navodno je da se ne bi „ponovila Srebrenica“. Međutim, takvih žrtava je dvesta ili trista puta više nego što je po najslobodnijim procenama moglo biti u Srebrenici. Licemerna podrška bosanskim muslimanima pruža pokriće Zapadu za tvrdnju da on nema ništa protiv Arapa, muslimana ili islama kao takvog. Da bi se stvorio takav privid, i kao dokaz blagonaklonosti prema islamskom svetu, zapadna propaganda neumorno ističe deklarativnu podršku bosanskim muslimanima i opsesivno – kao u rezoluciji koju je Velika Britanija prošle godine predložila u Savetu bezbednosti UN – insistira na međunarodnom priznanju „genocida“ u Srebrenici, koji su navodno počinili pravoslavni Srbi.

ZAKLJUČAK SUDIJE ANTONETIJA Usled embarga na ključne informacije o pozadini srebreničkih događaja i nedostupnosti arhiva koje su pod kontrolom zapadnih faktora, istraživanje Srebrenice je u velikoj meri otežano. Mi znamo više o tome šta u Srebrenici sigurno nije moglo da se dogodi, a to je da nije bilo streljano 8.000 ljudi (u pravosnažnoj presudi generalu Tolimiru 2015. godine sam Haški tribunal je tu cifru spustio na 4.900) i da nije bio izvršen genocid, zato što su reproduktivni delovi stanovništva, žene i deca, bili prebačeni na sigurno, nego što znamo kako i zašto su ljudi tamo žrtvovani. Najdramatičnija potvrda da je to tačno je izdvojeno mišljenje sudije Haškog tribunala Žan-Klod Antonetija u presudi srpskom generalu Zdravku Tolimiru, u aprilu 2015. godine. U svom zaprepašćujućem zaključku Antoneti je rekao da, ako bi ga rodbina ubijenih upitala ko je i zašto naredio ubistvo njihovih bliskih osoba – on, sudija, nakon što je razmotrio sve dokaze iznete u toku suđenja, ne bi znao kako da im odgovori na to pitanje. Čemu je onda služilo suđenje?

Izjava sudije Antonetija, kada je pregledao sve dokaze tužilaštva Haškog tribunala iznesene u predmetu Tolimir, da na ključna pitanja nema odgovora, u kombinaciji sa masovnim prikrivanjem podataka u vezi sa Srebrenicom, vrlo je znakovita. To sugeriše da bi sveobuhvatna i istinita slika događaja i njihove pozadine teško kompromitovala vrlo moćne faktore. Zato se, i posle dvadeset i jedne godine, službena verzija Srebrenice brižljivo filtrira i sve češće se preti krivičnom odgovornošću svakome ko tu neubedljivu verziju događaja javno dovodi u pitanje.
[/restrictedarea]