Ratne kolumne Džordža Orvela

Piše Nikola Marinković

Istorijski kontekst treba imati na umu prilikom čitanja ovih kolumni, jer su mnogim svojim delovima neodvojive od pretposlednje godine Drugog svetskog rata, kada je britanska javnost već bila svesna izvesnosti nacističkog poraza, ali i sopstvenih zločina nastalih tokom bombardovanja Nemačke i drugih osovinskih zemalja

Nevelika knjiga 1944 je izbor kolumni koje je Džordž Orvel pisao za levičarski nedeljnik Tribjun od 1943. do 1947. u rubrici „Kako mi drago“ ovde sabranih pod naslovom koji upućuje na godinu kada su pisani. Taj naslov je srećno izabran jer, sem asocijacije na Orvelov najpoznatiji roman, ukazuje i na godinu kada je završeno pisanje Životinjske farme, drugim rečima, na godinu kada je ona odbijena za štampu iz političkih razloga.

BEZ ILUZIJA Istorijski kontekst treba imati na umu prilikom čitanja ovih kolumni, jer su mnogim svojim delovima neodvojive od pretposlednje godine Drugog svetskog rata, kada je britanska javnost već bila svesna izvesnosti nacističkog poraza, ali i sopstvenih zločina nastalih tokom bombardovanja Nemačke i drugih osovinskih zemalja. Ove kolumne relevantnim čini Orvelov metod pisanja: on polazi od konkretne, istorijski kontekstualizovane činjenice ili događaja da bi došao do opštijih zaključaka. Ratno vreme na prvom mestu pokreće pitanje propagande i pisanja istorije, prema kojima Orvel nema iluzija, jer ratovi dvadesetog veka u prvi plan ističu potpunu inkompatibilnost istorijskih priča sukobljenih strana: „U svakom slučaju dobićemo broj potpuno oprečnih odgovora a jedan će se od njih na kraju prihvatiti putem fizičkog obračuna.“ Istovremeno, sa ovim pitanjem Orvel pokreće i problem modernog totalitarizma, čiji obim obuhvata ne samo društveni već i duhovni život: „Ono što je zaista zastrašuuće u vezi sa totalitarizmom nije to što je on svirep već što napada pojam objektivnog kazivanja istine: on teži kontrolisanju prošlosti kao i budućnosti.“ Nije li u ovom zapažanju od 4. januara 1944. zametak antologijskih rečenica iz 1984? Odnosno, nisu li Orvela Španski građanski i Drugi svetski rat nadahnuli da napiše mračnu antiutopiju čije elemente sve više prepoznajemo u sadašnjici?

PROTIV LICEMERJA Na ozbiljno promišljanje upućuje i Orvelova polemika sa pacifistima. Za razliku od srbijanskih socijaldemokrata iz Prvog svetskog rata (poput Triše Kaclerovića) Orvel jeste bio za ratnu pobedu svoje zemlje i ukazivao je na licemerje pacifista koji nemaju ništa protiv rata kao sredstva, ali bi da ga ograniče samo na ubijanje vojnika (kao da su oni slobodnom voljom u uniformi): „Ali se protivim licemerju prihvatanja sile kao instrumenta dok se sa druge strane pobunjujemo protiv nekog pojedinačnog oružja ili toga što se protivimo ratu dok u isto vreme želimo da održimo baš onakvo društvo zbog kojeg je rat neizbežan.“ Otuda, za Orvela, propaganda i s njome povezana histerija („ratni mentalitet civila“, kako bi on napisao) jeste strašnija od samog ubijanja: „Izgleda mi da manje povređujete ljude ako ih gađate bombama nego kada ih nazivate Švabama.“ Propaganda na taj način otvara prostor za buduće ratove, čime je Orvel na diskretan način nagovestio docniji razvoj imagoloških istraživanja, i nije samo tu nagovestio buduće pravce razvoja evropske humanistike. Njegove opaske o ekstremnom nacionalizmu (čiji nosioci su uvek ljudi nestabilnog nacionalnog porekla, što vidimo ovih dana u Ukrajini), ili o manipulativnom karakteru popularne kulture koja hiperprodukcijom „hepiendova“ uljuljkuje siromašne snom o „pravedniku“ koji pobeđuje bogataša, pokazuju da je ovaj pisac duboko osećao ritam modernog vremena (otuda i neretko pozivanje na Ničea) i da sumorna vizija njegovih antiutopijskih romana u mnogome duguje ne Orvelovom političkom opredeljenju (antistaljinizam) već više osećanju da moderno vreme neminovno vodi tragičkom ishodu ukoliko ne razreši problem zasnivanja novog morala u posthrišćanskom svetu oslobođenom vere u zagrobni život: „Nema sumnje da je moderni kult želje za moći skopčan sa osećajem modernog čoveka da je život samo ovde i sada jedino što postoji. (…) Države, nacije, teorije i razlozi, sve se to neizbežno meri materijalnim uspehom. Ako pretpostavimo da neko može da odvoji ta dva fenomena, mogu da kažem da je opadanje verovanja u ljudsku besmrtnost jednako važno kao i mehanizacija civilizacije.“

Razume se, aktuelnost Orvelovih misli istaknuta je izborom priređivača, čija namera je očigledno bila da poznatog autora učini savremenim i na drugačiji, dublji način, očišćen od senzacionalizma njegovih najpoznatijih romana. Otuda bi savremeni čitalac, nagnut nad ove spise od pre 72 godine, s pravom mogao da se zabrine što su razmatranja nastala povodom fenomena Drugog svetskog rata relevantna i u ovom našem, prividno mirnodopskom vremenu.