Историјски контекст треба имати на уму приликом читања ових колумни, јер су многим својим деловима неодвојиве од претпоследње године Другог светског рата, када је британска јавност већ била свесна извесности нацистичког пораза, али и сопствених злочина насталих током бомбардовања Немачке и других осовинских земаља
Невелика књига 1944 је избор колумни које је Џорџ Орвел писао за левичарски недељник Трибјун од 1943. до 1947. у рубрици „Како ми драго“ овде сабраних под насловом који упућује на годину када су писани. Тај наслов је срећно изабран јер, сем асоцијације на Орвелов најпознатији роман, указује и на годину када је завршено писање Животињске фарме, другим речима, на годину када је она одбијена за штампу из политичких разлога.
БЕЗ ИЛУЗИЈА Историјски контекст треба имати на уму приликом читања ових колумни, јер су многим својим деловима неодвојиве од претпоследње године Другог светског рата, када је британска јавност већ била свесна извесности нацистичког пораза, али и сопствених злочина насталих током бомбардовања Немачке и других осовинских земаља. Ове колумне релевантним чини Орвелов метод писања: он полази од конкретне, историјски контекстуализоване чињенице или догађаја да би дошао до општијих закључака. Ратно време на првом месту покреће питање пропаганде и писања историје, према којима Орвел нема илузија, јер ратови двадесетог века у први план истичу потпуну инкомпатибилност историјских прича сукобљених страна: „У сваком случају добићемо број потпуно опречних одговора а један ће се од њих на крају прихватити путем физичког обрачуна.“ Истовремено, са овим питањем Орвел покреће и проблем модерног тоталитаризма, чији обим обухвата не само друштвени већ и духовни живот: „Оно што је заиста застрашууће у вези са тоталитаризмом није то што је он свиреп већ што напада појам објективног казивања истине: он тежи контролисању прошлости као и будућности.“ Није ли у овом запажању од 4. јануара 1944. заметак антологијских реченица из 1984? Односно, нису ли Орвела Шпански грађански и Други светски рат надахнули да напише мрачну антиутопију чије елементе све више препознајемо у садашњици?
ПРОТИВ ЛИЦЕМЕРЈА На озбиљно промишљање упућује и Орвелова полемика са пацифистима. За разлику од србијанских социјалдемократа из Првог светског рата (попут Трише Кацлеровића) Орвел јесте био за ратну победу своје земље и указивао је на лицемерје пацифиста који немају ништа против рата као средства, али би да га ограниче само на убијање војника (као да су они слободном вољом у униформи): „Али се противим лицемерју прихватања силе као инструмента док се са друге стране побуњујемо против неког појединачног оружја или тога што се противимо рату док у исто време желимо да одржимо баш онакво друштво због којег је рат неизбежан.“ Отуда, за Орвела, пропаганда и с њоме повезана хистерија („ратни менталитет цивила“, како би он написао) јесте страшнија од самог убијања: „Изгледа ми да мање повређујете људе ако их гађате бомбама него када их називате Швабама.“ Пропаганда на тај начин отвара простор за будуће ратове, чиме је Орвел на дискретан начин наговестио доцнији развој имаголошких истраживања, и није само ту наговестио будуће правце развоја европске хуманистике. Његове опаске о екстремном национализму (чији носиоци су увек људи нестабилног националног порекла, што видимо ових дана у Украјини), или о манипулативном карактеру популарне културе која хиперпродукцијом „хепиендова“ уљуљкује сиромашне сном о „праведнику“ који побеђује богаташа, показују да је овај писац дубоко осећао ритам модерног времена (отуда и неретко позивање на Ничеа) и да суморна визија његових антиутопијских романа у многоме дугује не Орвеловом политичком опредељењу (антистаљинизам) већ више осећању да модерно време неминовно води трагичком исходу уколико не разреши проблем заснивања новог морала у постхришћанском свету ослобођеном вере у загробни живот: „Нема сумње да је модерни култ жеље за моћи скопчан са осећајем модерног човека да је живот само овде и сада једино што постоји. (…) Државе, нације, теорије и разлози, све се то неизбежно мери материјалним успехом. Ако претпоставимо да неко може да одвоји та два феномена, могу да кажем да је опадање веровања у људску бесмртност једнако важно као и механизација цивилизације.“
Разуме се, актуелност Орвелових мисли истакнута је избором приређивача, чија намера је очигледно била да познатог аутора учини савременим и на другачији, дубљи начин, очишћен од сензационализма његових најпознатијих романа. Отуда би савремени читалац, нагнут над ове списе од пре 72 године, с правом могао да се забрине што су разматрања настала поводом феномена Другог светског рата релевантна и у овом нашем, привидно мирнодопском времену.