Bratićeva bajkolika Hercegovina

Piše Gojko Đogo

U pripovestima o sudbinama književnih junaka Radoslava Bratića uknjižena je i njegova dubinska projekcija istorije i tradicije, čvrsto oslonjena na slojevito kolektivno pamćenje, kao i sasvim ovovremeno iskustvo Hercegovaca

Samo božja ruka i Duh sveti mogu podržati i nadahnuti malog i nejakog, siromaha i sirotana, da se uzdigne među one najveće i najdostojnije u svom plemenu. Bez te nebeske veze ni ovo siroče iz Brestica kod Bileće, uveren sam, ne bi postalo perjanica srpske književnosti i jedna od najpoštovanijih glava među savremenicima.

Možda je baš to, što je rano ucveljeno i poniženo, u ovom siročetu razbudilo dodatnu energiju i snagu da se isprsi pred životom, i svojim stvaralačkim delom zaseni bezumne, moćne i zločeste što na svakojake muke meću onog Malog mutavog dečaka iz Bratićevih priča „Slika bez oca“ i „Dečak koji je za sve bio kriv“.

Malog Jakova, imenjaka onog biblijskog, na dan Svetog Tome, Bratićeve krsne slave, raspinju na volujskom jarmu ne bi li muto progovorio. Dečak zadugo ostaje nem, ali nema verodostojnijeg svedočanstva o jednom vremenu i prostoru od onog što su njegove telesne i duhovne oči snimile. On je piščev zastupnik, ako ne i dvojnik i vodič kroz maglinu sećanja i mitologiju detinjstva.

I Bratića su, kao malog i velikog, čupali za uši i raspinjali između levog i desnog teljiga na jarmu, između anđela i đavola. Život ga, beli, nije štedeo. To ga je valjda i podstaklo da stvori ovog malog trpila, Jakova, kao medij, kako bi mogao neposrednije da govori o svom iskustvu života i sveta, i tematizuje vlastitu sudbinu. I onda kad prevlada svoju mucavicu, Jakov u žamoru kazivača sudeluje više kao slušalac i nemi svedok nego kao aktivan sagovornik. Kroz njegova mucava usta progovara pisac.

Jezik je bio Bratićeva jedina državina koju je od majke Joke baštinio, jer oca nije upamtio. Samo se materinim, maternjim jezikom, pričom i pričanjem mogao odupirati strahu od života, gladi i bolesti, zime i vrućine. Kao u iskonu, vračanjem i čaranjem se branio od svake pošasti. Druge mu moći od pomoći nisu ni trebale. Jezik je u Bogom povlašćenim ustima, kao što su bila Bratićeva, najskuplja imovina i najubojitije oružje.

Dečje priče su uvek malo pomerene i iščašene, uvek su tu neka čudesa i strašila; tu su memoari i romani, svedodžbe i maštarije u jedan zavežljaj uvezani. Bratić stoga i bira tu dečju perspektivu i stilizaciju životnih činjenica. „Detinjstvo je jedina piščeva oaza gde se naknadnom preradom sećanja mogu dozivati čežnje kao da su realnost.“ Jedino tu, govorio je, svemu „mogu da se narugam i podsmehnem… sve da izvrnem i zamenim. Ono što mi izgleda večno da obrnem u prolazno i trošno, a bedu i siromaštvo da uzdignem.“

[restrictedarea]

Pretapanje životne realnosti u njenu mitopoetsku sliku u pesmama i pričama zagonetan je i zauman stvaralački proces. Retki su pisci u čijem je delu podneblje ostavilo tako upečatljiv trag, kao što je duša Hercegovine utisnuta u Bratićevo delo. U pripovestima o sudbinama njegovih književnih junaka uknjižena je i njegova dubinska projekcija istorije i tradicije, čvrsto oslonjena na slojevito kolektivno pamćenje, kao i sasvim ovovremeno iskustvo Hercegovaca. Tu pripovednu stvarnost premrežuju realna i fiktivna zbivanja uobličena i ozvučena raskošnim i koloritnim, bratićskim jezikom.

Poput antropologa, koji opisuje život i običaje naroda, Bratić je životopis Hercegovaca preslikao u „bajkoliku umetničku viziju“, uverljiviju i istinitiju od bilo kakvog naučnog uvida. Naziv njegovog sela, ili mesta, Biš – „središta sveta mitova i legendi“ – moglo bi biti simbolično ime cele Hercegovine. Pa i one malo proširene, koja opasuje ne samo njegov drugi zavičaj, Beograd i Srbiju nego i Rusiju. A „tu su i Vitlejem i Kosovo polje, i Atina i Carigrad, i Rim i Vavilon. Samo ko to umije da vidi“, piše Bratić. Kako može i biti drukčije, kad su svi veliki ljudi na svetu poreklom Hercegovci! Ali ne lezi vraže, „ako se dogodi propast svijeta (u Bišu) će mu biti početak“. Takva nam je sudbina. Ovo ljupko preterivanje je, naravno, samo deo stilskog postupka individualizacije književnih likova.

Sve Bratićeve priče i romani su, u stvari, samo razgranati delovi jednog velikog epa, porodične sage i uzbudljive hercegovačke rapsodije.

Namirivanje zavičajnog duga podjednako se ogleda u Bratićevom književnom delu i njegovom kulturnom poslanju. Pomenuću samo dve poslednje decenije koje je posvetio uređivanju Nove zore i organizovanju Ćorovićevih susreta, pomalo nauštrb svog stvaralačkog rada. Nažalost, Akademija nauka i umetnosti Republike Srpske, čije su mu insignije nedavno u postelji uručene, prilično se ogrešila što ga znatno pre nije izabrala u svoje članstvo. Ali to je još samo jedna od nepravdi na koje je odavno svikao.

Evo, Brato, ovih nekoliko reči o tvom delu i delanju, za naš oproštaj, bolji od mene imaće kad da pišu i govore više i lepše.

U ovom času bi, po običaju, valjalo da ponešto kažem i o tvojoj blagorodnoj prirodi i anđeoskoj dobroti, postojanom karakteru i velikom srcu. O pramičku tuge u dnu oka, koju si večno i vešto zastirao šalom i komikom, neću da govorim, pažljivi čitaoci će je prepoznati u tvom delu. Samo, bojim se da bi ti odmah dodao: Ah, ne znam bogami? kao što si često govorio kad se sa nečim nisi slagao.

Kažu, da sve dok neko živi u našem sećanju nije zauvek prominuo svetom. – Ah, to niko ne zna, bogami! – Možda grešim, ali hoću da verujem da bi ti više voleo da te pamtimo – upravo onako kako te preporučuju tvoje priče – kao anđela s roščićima, kao dobrostivog đavolka sa kojim, onim što te u raju čekaju, nikad neće biti dosadno.

A tamo već doček priprema majka Joka, oca ćeš poznati po svojoj slici i prilici. Tamo nećeš biti siroče kao na ovom svetu. Čekaju te i prijatelji, čija su imena upisana ovde pored tvoga na krovu vaše večne kuće.

Zbogom, dragi Bratiću.

Izgovoreno na sahrani Radoslava Bratića, u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu, 8. juna 2016. godine

[/restrictedarea]