У приповестима о судбинама књижевних јунака Радослава Братића укњижена је и његова дубинска пројекција историје и традиције, чврсто ослоњена на слојевито колективно памћење, као и сасвим ововремено искуство Херцеговаца
Само божја рука и Дух свети могу подржати и надахнути малог и нејаког, сиромаха и сиротана, да се уздигне међу оне највеће и најдостојније у свом племену. Без те небеске везе ни ово сироче из Брестица код Билеће, уверен сам, не би постало перјаница српске књижевности и једна од најпоштованијих глава међу савременицима.
Можда је баш то, што је рано уцвељено и понижено, у овом сирочету разбудило додатну енергију и снагу да се испрси пред животом, и својим стваралачким делом засени безумне, моћне и злочесте што на свакојаке муке мећу оног Малог мутавог дечака из Братићевих прича „Слика без оца“ и „Дечак који је за све био крив“.
Малог Јакова, имењака оног библијског, на дан Светог Томе, Братићеве крсне славе, распињу на волујском јарму не би ли муто проговорио. Дечак задуго остаје нем, али нема веродостојнијег сведочанства о једном времену и простору од оног што су његове телесне и духовне очи снимиле. Он је пишчев заступник, ако не и двојник и водич кроз маглину сећања и митологију детињства.
И Братића су, као малог и великог, чупали за уши и распињали између левог и десног тељига на јарму, између анђела и ђавола. Живот га, бели, није штедео. То га је ваљда и подстакло да створи овог малог трпила, Јакова, као медиј, како би могао непосредније да говори о свом искуству живота и света, и тематизује властиту судбину. И онда кад превлада своју муцавицу, Јаков у жамору казивача суделује више као слушалац и неми сведок него као активан саговорник. Кроз његова муцава уста проговара писац.
Језик је био Братићева једина државина коју је од мајке Јоке баштинио, јер оца није упамтио. Само се материним, матерњим језиком, причом и причањем могао одупирати страху од живота, глади и болести, зиме и врућине. Као у искону, врачањем и чарањем се бранио од сваке пошасти. Друге му моћи од помоћи нису ни требале. Језик је у Богом повлашћеним устима, као што су била Братићева, најскупља имовина и најубојитије оружје.
Дечје приче су увек мало померене и ишчашене, увек су ту нека чудеса и страшила; ту су мемоари и романи, сведоџбе и маштарије у један завежљај увезани. Братић стога и бира ту дечју перспективу и стилизацију животних чињеница. „Детињство је једина пишчева оаза где се накнадном прерадом сећања могу дозивати чежње као да су реалност.“ Једино ту, говорио је, свему „могу да се наругам и подсмехнем… све да изврнем и заменим. Оно што ми изгледа вечно да обрнем у пролазно и трошно, а беду и сиромаштво да уздигнем.“
[restrictedarea]Претапање животне реалности у њену митопоетску слику у песмама и причама загонетан је и зауман стваралачки процес. Ретки су писци у чијем је делу поднебље оставило тако упечатљив траг, као што је душа Херцеговине утиснута у Братићево дело. У приповестима о судбинама његових књижевних јунака укњижена је и његова дубинска пројекција историје и традиције, чврсто ослоњена на слојевито колективно памћење, као и сасвим ововремено искуство Херцеговаца. Ту приповедну стварност премрежују реална и фиктивна збивања уобличена и озвучена раскошним и колоритним, братићским језиком.
Попут антрополога, који описује живот и обичаје народа, Братић је животопис Херцеговаца пресликао у „бајколику уметничку визију“, уверљивију и истинитију од било каквог научног увида. Назив његовог села, или места, Биш – „средишта света митова и легенди“ – могло би бити симболично име целе Херцеговине. Па и оне мало проширене, која опасује не само његов други завичај, Београд и Србију него и Русију. А „ту су и Витлејем и Косово поље, и Атина и Цариград, и Рим и Вавилон. Само ко то умије да види“, пише Братић. Како може и бити друкчије, кад су сви велики људи на свету пореклом Херцеговци! Али не лези враже, „ако се догоди пропаст свијета (у Бишу) ће му бити почетак“. Таква нам је судбина. Ово љупко претеривање је, наравно, само део стилског поступка индивидуализације књижевних ликова.
Све Братићеве приче и романи су, у ствари, само разгранати делови једног великог епа, породичне саге и узбудљиве херцеговачке рапсодије.
Намиривање завичајног дуга подједнако се огледа у Братићевом књижевном делу и његовом културном послању. Поменућу само две последње деценије које је посветио уређивању Нове зоре и организовању Ћоровићевих сусрета, помало науштрб свог стваралачког рада. Нажалост, Академија наука и уметности Републике Српске, чије су му инсигније недавно у постељи уручене, прилично се огрешила што га знатно пре није изабрала у своје чланство. Али то је још само једна од неправди на које је одавно свикао.
Ево, Брато, ових неколико речи о твом делу и делању, за наш опроштај, бољи од мене имаће кад да пишу и говоре више и лепше.
У овом часу би, по обичају, ваљало да понешто кажем и о твојој благородној природи и анђеоској доброти, постојаном карактеру и великом срцу. О прамичку туге у дну ока, коју си вечно и вешто застирао шалом и комиком, нећу да говорим, пажљиви читаоци ће је препознати у твом делу. Само, бојим се да би ти одмах додао: Ах, не знам богами? као што си често говорио кад се са нечим ниси слагао.
Кажу, да све док неко живи у нашем сећању није заувек проминуо светом. – Ах, то нико не зна, богами! – Можда грешим, али хоћу да верујем да би ти више волео да те памтимо – управо онако како те препоручују твоје приче – као анђела с рошчићима, као добростивог ђаволка са којим, оним што те у рају чекају, никад неће бити досадно.
А тамо већ дочек припрема мајка Јока, оца ћеш познати по својој слици и прилици. Тамо нећеш бити сироче као на овом свету. Чекају те и пријатељи, чија су имена уписана овде поред твога на крову ваше вечне куће.
Збогом, драги Братићу.
Изговорено на сахрани Радослава Братића, у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду, 8. јуна 2016. године
[/restrictedarea]