Хладан ветар са Балтика

rusijaСве што Москва предузима последњих година на стратешком плану сведочи само о једном: ако дође до отвореног ратног сукоба са Западом, повлачења неће бити, Русија ће ићи само напред, у победу или у смрт

За „Печат“ из Москве Богдан Ђуровић

На почетку беше вест. А она гласи: Русија би у копненом рату на Балтику потукла НАТО снаге. Ово је резултат до кога су дошли истраживачи америчке РАНД корпорације, иначе аутора аналитичких материјала које користи и влада САД. Амерички аналитичари упоређивали су различите војне факторе конвенционалних снага једне и друге стране у осетљивом региону Балтика и изнели своје упозорење – Русија је јача на северу Европе и Алијанса нема снаге да задржи евентуални продор Руса. Главна поента, међутим, вероватно није у томе него у самој чињеници да се једна тако утицајна институција, како је откривено, већ две године најозбиљније бави моделирањем овог сукоба.
То је веома симптоматично ако се зна да РАНД корпорација уме да „њуши“ будуће сукобе, што ћемо показати на примеру једне раније ситуације. И ако знамо да напетост између НАТО-а и Русије на Балтику дуго траје, а озбиљни инциденти у ваздушном и поморском простору постају рутина. А посебно ако смо свесни да кроз Балтичко море треба да прође најављени гасовод „Северни ток 2“ за северну Европу и Немачку, уз већ постојећи први крак овог енергетског коридора. И као што кроз Украјину данас пролази транзит руског гаса углавном за централну Европу, а Црно море и Крим су од изузетног значаја за пројекат „Јужног тока“, који би требало да снабдева југ континента…
[restrictedarea] ОПАСНИ БЛИСКИ СУСРЕТИ Последњи у низу инцидената у приобаљу Балтика догодио се крајем априла, када је, према наводима Пентагона, руски авион Су-27 опасним маневрима „исекао“ америчку летелицу на њеној путањи, приближивши се на само десет метара. Руси износе нешто другачију верзију, првенствено упозоравајући да је опет била реч о америчком шпијунском авиону који је летео без укљученог индентификационог одашиљача, транспондера. Према верзији Москве, „сухој“ се приближио до 30 метара америчком авиону, али Руси признају да је том приликом њихов пилот извео акробатску фигуру „буре“, када се летелица окреће за 360 степени око своје осе, при томе настављајући да се креће по задатој путањи. Свакако да је то престрашило Американце, јер ове фигуре врхунског пилотирања мање искусни летачи тешко могу да изведу, а да не скрену са курса. При великим брзинама чак и незнатно скретање са путање може да „занесе“ авион десетине, па и стотине метара. Могуће је замислити шок на њиховим лицима када су видели „ротирајуће Русе“ како огромном брзином лете право на њих.
После априлских инцидената, када су руски авиони десетак пута прелетели амерички разарач „Доналд Кук“ у водама Балтика и пресрели амерички „извиђачки“ ваздухоплов, летачке акробације се настављају и уносе стрепњу да ови блиски сусрети једног дана могу имати трагичне последице. Руси, напросто, не могу да дозволе било коме, па макар била то и „најмоћнија сила света“, да некажњено лети поред њихових аеродрома и поморских база на Балтику, да снима и шпијунира, и на основу тога креира офанзивне планове у региону. Све што Москва предузима у последњих десетак година на стратешком плану сведочи само о једном: никаквог повлачења више неће бити. Ако дође до отвореног непријатељства, са данашњих позиција Русија ће ићи само напред. У победу или у смрт.

ОМИЉЕНИ СЦЕНАРИО АМЕРИКАНАЦА А да планови постоје – постоје. То показује и анализа РАНД корпорације коју су током две године симулирали сарадници њеног истраживачког центра Дејвид Шлапак и Мајкл Џонсон. Према њиховим закључцима, Русија практично у сваком сегменту војних ефектива на Балтику вишеструко надмашује САД и његове савезнике, и по квалитету, и по квантитету. Шлапак и Џонсон су пошли од „хипотетичке ситуације“ где Русија напада балтичке земље. Наравно, ово је омиљени сценарио Американаца, јер је немогуће и замислити да би они некога напали. Они само шаљу авионе који снимају 500 и више километара у дубину непријатељске територије, као и бродове са сто крстарећих пројектила, али и носаче авиона. То су хумане и милосрдне трупе, оне не би никог повредиле.
Нападачи су, дакле, Руси и они би, према овим пројекцијама, потукли НАТО на Балтику за три дана. Руске Оружане снаге, према налазима РАНД корпорације, могле би у року од десетак дана да разместе око 50.000 војника „у пуној борбеној готовости“. Изгледа да амерички аналитичари ипак озбиљно потцењују Русију. Вежбе изненадних провера Оружаних снага показале су да је Москва у стању, практично рутински и у релативној тајности, да прегрупише у случају потребе више од сто хиљада војника и огромну количину технике у року од 24 сата на удаљеност од више хиљада километара. То је показала и операција у Сирији, додуше са нешто мање људства, али логистички далеко сложенија него што је пребацивање војске на терен који Руси сматрају домаћим, односно Балтик.
Али не одступајмо од верзије коју нам доноси РАНД корпорација. Руске трупе које нападају недужне НАТО чланице на Балтику крећу се брзо, опремљене оклопном транспортерима, тенковима, борбеним возилима пешадије. НАТО у овој симулацији нема чиме да се супротстави надирућим Русима. Према њиховој пројекцији, предност Русије по броју тенкова износила би у том случају 7:1, по укупном броју оклопне технике 5:1, по броју ударних хеликоптера такође 5:1, у количини артиљерије би однос био 4:1, од тога по броју ракетне артиљерије 16:1, у количини ПВО система кратког домета однос би био 24:1 у корист Руса, а дугог домета 17:1 за Москву. Аналитичари упозоравају и да руска артиљерија има већи домет од оне којом располажу „бранитељи Балтика“ и демократије.
Они са жаљењем констатују да Европљани не располажу америчким вишецевним ракетним бацачима, домета од 40 до 70 километара. Да ствар буде гора, Руси имају артиљеријске системе домета до 90 километара. Даље, наводи се да модерни руски тенкови и оклопна техника имају ојачану заштиту, унапређене оружане системе и електронику, а супериорни су и на плану активне заштите од навођених ракета. Зато Американци закључују да би у балтичком сукобу Русија имала велику предност и по бројности и по наоружању, а осим тога НАТО не би ни могао на време да реагује због удаљености, проблема са инфраструктуром, логистиком и командовањем. На све то, Шлапак и Џонсон упозоравају да би САД биле крајње ограничене и у употреби свог најјачег оружја, авијације, јер би по њима дејствовали модерни руски системи земља-ваздух.
Наравно, као што Американци намерно замагљују суштину предвиђајући некакву руску агресију на Балтику, док сами наоружавају регион темпом невиђеним још од Хладног рата, тако прећуткују и главни адут којим Москва располаже. То је борбени морал, мотивисаност и обученост њених трупа, који су данас на највишем степену у последњих неколико деценија, што проистиче из њиховог уверења да се боре за праведну ствар и бране Родину од агресора. А управо је то, можемо да претпоставимо, уједно и најдефицитарнији сегмент у НАТО систему, заснованом на плаћеничким формацијама које никад нису оскудевале ни у чему.

ЗЛОКОБНИ НАГОВЕШТАЈИ Али није највећи значај ове анализе РАНД корпорације у томе што она (тачно) предвиђа развој ситуације и војних дејстава. Може се сумњати да се догађаји на Балтику чак неће ни одвијати стриктно по овом сценарију. Не би Путин био Путин када би допустио да аналитичари осветле све његове карте у рукама. Много злокобнији наговештаји не долазе од конкретног садржаја „Рандове“ анализе, већ од – самог њеног појављивања. Наши дугогодишњи читаоци присетиће се можда једне раније анализе РАНД корпорације, о којој смо писали у јулу 2008. године („Печат“ број 21). Тада су њихови аналитичари предвиђали војни сукоб између Русије и Украјине око Крима, у тренутку када никаквог конфликта између ове две земље није било на видику, и скоро пуних шест година пре отцепљења полуострва (март 2014, након мајданског пуча у Кијеву).
И тада су рандовци најављивали војну победу Москве у рату за Крим, али се тај сукоб није у потпуности одвијао по њиховом сценарију. Једна од тачних ствари у њиховој прогнози било је то да ће се због Крима и источне Украјине покренути војске на обе стране и да „западни пријатељи“ неће прстом мрднути да помогну Кијеву. Међутим, највише могу да забрину „Рандове“ пројекције тачних локација једне од највећих светских безбедносних криза, безмало деценију пре него што се догодила. Зато треба озбиљно схватити и њихова упозорења поводом Балтика, без обзира на пристрасан идеолошки и геополитички контекст.
У оба случаја примећујемо исти рукопис – ова корпорација пише свој извештај (2008. рађен је по наруџбини Беле куће), и документ убрзо бива обелодањен у медијима. Како смо писали јула 2008, тада су рандовци утврдили да би конфликт због стратешки изузетно важне, историјски чувене војнопоморске луке Севастопоља, убрзо довео до руског анектирања овог града, који је заједно са ратном Црноморском флотом, основала после победе над Турском 1793. царица Катарина Велика и био је у саставу Русије до 1954. године. По сценарију америчких аналитичара из 2008, Русија би најпре анектирала Севастопољ и заузела острво Тузла у Керченском мореузу, који спаја Црно и Азовско море (на том месту данас Москва гради мост дужине 19 километара, повезујући Крим и континенталну Русију). Са овог острва између Крима и Кавказа може се контролисати цео мореуз. Тим правцем би уследио руски десант из базе у Новоросијску, чије би искрцавање „покривала“ Црноморска флота.
Сада је то већ историја, али није неважно подсетити да су руски морнари, њихови бродови и војна техника остали после распада Совјетског Савеза у севастопољској бази на основу посебног уговора о Црноморској флоти, који су 1997. потписали тадашњи председници Русије и Украјине Борис Јељцин и Леонид Кучма. Рок важења споразума је 20 година (до 28. маја 2017), уз могућност неограниченог аутоматског продужења. Тада је, пре 19 година, потписан и руско-украјински Споразум о пријатељству, сарадњи и партнерству (ступио на снагу 1999), познат и као Велики договор, којим Москва признаје Украјину у њеним затеченим границама, односно са Кримом у свом саставу. Ова два уговора, увек је подвлачила Москва, могу се посматрати само као јединствена целина.

ЕКСПЕРТИ, ПОГОЦИ И ПРОМАШАЈИ Ако читамо даље верзију из 2008. стручњака РАНД корпорације, видећемо да би Украјина покушала да се војно супротстави враћању Крима под окриље Москве. Руске војнике на кримској обали дочекале би Керченска механизована и Симферопољска артиљеријска бригада украјинске војске. Из Дњепропетровска и Николајева биле би пребачене падобранске бригаде, затим војни контигенти из Кировограда и Очакова, као и морнаричке и пешадијске украјинске специјалне јединице. Приметићемо, наравно, да се ситуација није одвијала по овом сценарију, јер у „рату за Крим“ није практично опаљен ни метак, већ га је Путин освојио изнутра, снагама које су биле у Севастопољу, уз примену читавог инструментарија обавештајног рата и, наравно, фактора изненађења.
Американци су 2008. предвиђали и да ће се Русима супротставити „снаге отпора“ кримских Татара, али се то све до сада није догодило. Али чак и уз помоћ Татара пораз би био неизбежан, навели су у свом извештају, па би Украјина „морала да се обрати за помоћ Западу“. Ако су Татари заказали, ипак се остварио други део „Рандове“ прогнозе. Према овом сценарију, у западним деловима Украјине, где је традиционално јак антируски шовинизам, почели би да се формирају добровољачки одреди. С друге стране, исто би се десило и на истоку, где су етнички Руси у већини, па би дошло до војног конфликта и у унутрашњости земље, која би доспела „на ивицу грађанског рата“. У овој пројекцији видимо много већу прецизност, с тим што је „ивица грађанског рата“ веома брзо пређена и сукоб је однео десетине хиљада живота, уз преко милион избеглих, углавном у Русију. Ипак, до тоталног унутарукрајинског рата 2014. није дошло.
А како су аналитичари РАНД корпорације тада предвиђали да би реаговао Запад? Немачка би, кажу они, не желећи да се упетљава у рат признала поделу Украјине, са чиме би се сложила већина чланица ЕУ и НАТО. А Вашингтон, Лондон и Истанбул би се заложили за помоћ Украјини. Њима би могле да се придруже Мађарска, Чешка и балтичке земље. Пољска би своју позицију одредила у складу са понашањем „немачке групе“, сматрају ови аналитичари. У овом делу су доста омашили, јер чланице ЕУ и НАТО званично нису признале кримски „свршени чин“, али не треба заборавити да је од 2008. Вашингтон имао на располагању шест година да дипломатски обрађује европске савезнике и припрема их за „кримски сценарио“. О томе је сведочио и амерички потпредседник Џозеф Бајден, када је рекао да је Бела кућа употребила цео арсенал притисака на Европу, како би она пристала на увођење санкција Москви.
Битан је и тренутак у коме је, јула 2008, обелодањена ова анализа. Било је то само месец дана пре сукоба на Кавказу између Русије и Грузије, који је био први метак у обновљеном Хладном рату Москве и Запада. У кавкаском рату, Кијев, под вођством тадашњем проамеричког председника Виктора Јушченка, стао је на страну свог грузијског савезника Михаила Сакашвилија. Није случајно данас Сакашвили губернатор украјинске Одесе, још једне потенцијалне вруће тачке – где је ових дана обележено две године од масакра у тамошњем Дому синдиката, када су украјински неонацисти живе спалили педесет проруских активиста.
Подсетимо такође да је у лето 2008. председник Јушченко, а под изговором да украјински устав не допушта присуство страних војних база, наложио својој влади да у року од два месеца припреми предлог закона о ускраћивању гостопримства руској ратној Црноморској флоти након 2017. године и његово хитно усвајање у Врховној Ради Украјине. Рада је тада припремала и допунски акт, по коме би Севастопољ после 2017. постао демилитаризована зона. Поједини украјински експерти залагали су се да се „неутрални статус“ прошири на цело Кримско полуострво, чиме би се „деактуелизовао осећај војне претње, демилитаризовала свест великог дела совјетско-менталних грађана овог дела Украјине“, па би такав Крим лакше „сварио чланство у НАТО“. Наравно, ови експерти жалили су што би у том случају морали да се одрекну и, како су рекли „легендарног ’Морског поветарца’“, односно демонстративних НАТО маневара које су Американци и њихови савезници, паралелно са истеривањем Руса из Севастопоља, сваке године одржавали у украјинским црноморским лукама. И онда су се наводно зачудили што им је дошао март 2014. године.

ВЕКОВИМА ЦИЉ ЈЕ ИСТИ Још 2007. убедљива већина житеља Крима (као и натполовични број грађана Украјине, по свим истраживањима) изјаснила се да не жели улазак у НАТО. На референдуму марта 2007. године, 99 одсто Севастопољаца гласало је против приступања западној алијанси. Низ кримских градова, попут Феодосије, Симферопоља, Судака и других, прогласили су се „територијама без НАТО-а“. Већина Кримљана потписала је петицију у јуну 2008, којом се бродовима руске Црноморске флоте нуди неограничен боравак у Севастопољу. То је, иначе, једини град у Украјини чији се градоначелник постављао у Кијеву, а не на изборима.
С друге стране, Москви су благовремено стизала упозорења и у вези такозваног татарског фактора. Како смо тада писали, лидер кримског омладинског покрета „Прорив“ (Пробој) Алексеј Добичин тврдио је 2008. да на полуострву делује око 30 исламистичких група које су добро наоружане и у последње три године организују обуку за борбе у градским условима, располажући бројним складиштима наоружања. Ту се примећује паралела са данашњим догађањима, јер експерти сада поново упозоравају да се војна обука „Татара“, односно исламиста, врши у Херсонској области Украјине, на граници са Кримом. Њихов план је „ослобађање“ полуострва од Русије, уз материјалну, финансијску, а могуће и војну подршку Вашингтона, Анкаре и Кијева. Борбене групе, како је тада писала московска штампа, регрутују се из организационе структуре „Меџлиса“, управног органа кримских Татара, који је представљао паралелну кримску владу и њему су се Татари искључиво покоравали. Зато не чуди што је генерал-мајор Наталија Поклонска, главни тужилац Крима, прошлог месеца коначно донела одлуку да се „Меџлису“, на челу са њиховим лидерима Мустафом Џемиљевим и Рефатом Чубаровим, забрани рад на територији полуострва.
Према оценама руских аналитичара, још у време када је објављена „кримска анализа“ РАНД корпорације, постојао је амерички план за читаву Украјину и Црно море. План је полазио од чињенице да већина житеља ове земље тада није била за улазак у НАТО (тешко да и данас постоји јасна већина за то), па се морало прибећи „обрнутој“ стратегији – уласка НАТО-а у Украјину. Крајње упрошћено, план је био да најпре Кијев протера руску флоту и војнике са Крима. Затим би се подигли „Меџлис“ и Татари против већинског руског становништва на „демилитаризованом полуострву“, па би онда Кијев позвао војне снаге „међународне заједнице“, односно НАТО, да донесу мир. Овај план био је прилично провидан од старта, али се кроз све ове замисли провлачи једна заједничка нит. Руска Црноморска флота. Вековима циљ је исти: по сваку цену протерати руску морнарицу са Крима, што би за Москву означило губитак стратешке дубине од много стотина километара. Даље инсталирање НАТО база по Криму и Украјини било би само питање времена и рутине. А то би, уједно, означило и крај за саму Русију, јер би непријатељ тада дефинитивно узео на нишан и централни део европске Русије, и Кавказ, и саму Москву.
Зато су сви знали да је рат за Крим неизбежан. За сада се најоштрије манифестовао изван полуострва, у Донбасу. До 2014. руско-украјински односи били су засновани на „Великом договору“, којим је Русија Кијеву гарантовала територијалну целовитост, али је у њему било записано и то да ће се две земље „уздржавати од било којих акција усмерених против друге стране“ и да се „обавезују да не закључују никакве споразуме усмерене против друге стране“. И још: „Ниједна од страна неће допустити да њена територија буде употребљена науштрб безбедности друге стране“. Проамерички пуч у Кијеву фебруара 2014. очигледно је била таква ситуација „усмерена против друге стране“ и Москва је имала право да делује. И деловала је. Како смо писали још у јулу 2008, у случају да таква ситуација наступи, Москва би „преиспитала“ даљу приврженост „Великом договору“, јер сматра да би територија Украјине била употребљена „науштрб безбедности“ Русије.

БЕЗ ПРАВА НА − ЉУТЊУ Управо то се и догодило, па нико нема право да се љути. Ко год је мислио да ће људи у Кремљу седети скрштених руку док им отимају Севастопољ, морао би пажљивије да чита – ако ништа друго – документе РАНД корпорације. Ако, проучавајући и њихове анализе, покушамо да на цео процес погледамо мало унапред, уочићемо јасан контекст: ствара се ратна ситуација и психоза на линији која повезује Балтичко и Црно море (са Балканом у позадини). Од Скандинавије на северу, па преко прибалтичких државица, Пољске, Украјине и Румуније, све до Турске – читави региони испуњени су напетошћу и електрицитетом. Ако упоредимо извештај „Ранда“ из 2008. и 2016, приметићемо да је у оба случаја Русија страна која „напада“. Видели смо 2014. године да је Москва заправо само у последњи час реаговала на насилну промену геостратешке равнотеже на њеној граници и заштитила виталне интересе на Криму и Црном мору.
Шта би могао да буде „узрок напада“ Русије на Балтику, амерички аналитичари такође не наводе, али сведоци смо последњих година увлачења Финске и Шведске у НАТО. И док Хелсинки не пристаје на ову комбинаторику, свестан да тиме себи ставља мету на чело, Стокхолм се приближава Алијанси. Можемо претпоставити и да би покушаји инсталирања америчких стратешких ударних система у некој од ових земаља, а посебно у Литванији, Летонији или Естонији (само неколико стотина километара удаљених од Москве), био сигуран окидач за „руску агресију“ на Балтику.
Наравно да Русија у том случају не би, у првом реду, деловала артиљеријом и оклопним транспортерима, већ најпре радио-електронским, обавештајно-безбедносним и ваздушно-космичким потенцијалима. Али главни капацитет кога би заговорници рата требало највише да се плаше, то је резервоар нормалности и свести на самом Западу о свеукупној погубности сукоба. Овај потенцијал јача и у Европи и у САД, и све више се чују гласови отпора и протеста политици сукоба. Прво наредно искушење уследиће следећег месеца, када се може очекивати ново продужење западних санкција Русији, односно економске агресије која по правилу увек претходи војним дејствима. У случају да ратна струја коначно победи, сви заједно ћемо се на најгори начин уверити колико је то била погрешна одлука. Сигурно је, ипак, само једно – улазимо убрзано у период у коме ће се, и поново баш на тлу Европе, у наредним годинама ломити судбина света.
[/restrictedarea]


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.