Hladan vetar sa Baltika

Sve što Moskva preduzima poslednjih godina na strateškom planu svedoči samo o jednom: ako dođe do otvorenog ratnog sukoba sa Zapadom, povlačenja neće biti, Rusija će ići samo napred, u pobedu ili u smrt

Za „Pečat“ iz Moskve Bogdan Đurović

Na početku beše vest. A ona glasi: Rusija bi u kopnenom ratu na Baltiku potukla NATO snage. Ovo je rezultat do koga su došli istraživači američke RAND korporacije, inače autora analitičkih materijala koje koristi i vlada SAD. Američki analitičari upoređivali su različite vojne faktore konvencionalnih snaga jedne i druge strane u osetljivom regionu Baltika i izneli svoje upozorenje – Rusija je jača na severu Evrope i Alijansa nema snage da zadrži eventualni prodor Rusa. Glavna poenta, međutim, verovatno nije u tome nego u samoj činjenici da se jedna tako uticajna institucija, kako je otkriveno, već dve godine najozbiljnije bavi modeliranjem ovog sukoba.
To je veoma simptomatično ako se zna da RAND korporacija ume da „njuši“ buduće sukobe, što ćemo pokazati na primeru jedne ranije situacije. I ako znamo da napetost između NATO-a i Rusije na Baltiku dugo traje, a ozbiljni incidenti u vazdušnom i pomorskom prostoru postaju rutina. A posebno ako smo svesni da kroz Baltičko more treba da prođe najavljeni gasovod „Severni tok 2“ za severnu Evropu i Nemačku, uz već postojeći prvi krak ovog energetskog koridora. I kao što kroz Ukrajinu danas prolazi tranzit ruskog gasa uglavnom za centralnu Evropu, a Crno more i Krim su od izuzetnog značaja za projekat „Južnog toka“, koji bi trebalo da snabdeva jug kontinenta…
[restrictedarea] OPASNI BLISKI SUSRETI Poslednji u nizu incidenata u priobalju Baltika dogodio se krajem aprila, kada je, prema navodima Pentagona, ruski avion Su-27 opasnim manevrima „isekao“ američku letelicu na njenoj putanji, približivši se na samo deset metara. Rusi iznose nešto drugačiju verziju, prvenstveno upozoravajući da je opet bila reč o američkom špijunskom avionu koji je leteo bez uključenog indentifikacionog odašiljača, transpondera. Prema verziji Moskve, „suhoj“ se približio do 30 metara američkom avionu, ali Rusi priznaju da je tom prilikom njihov pilot izveo akrobatsku figuru „bure“, kada se letelica okreće za 360 stepeni oko svoje ose, pri tome nastavljajući da se kreće po zadatoj putanji. Svakako da je to prestrašilo Amerikance, jer ove figure vrhunskog pilotiranja manje iskusni letači teško mogu da izvedu, a da ne skrenu sa kursa. Pri velikim brzinama čak i neznatno skretanje sa putanje može da „zanese“ avion desetine, pa i stotine metara. Moguće je zamisliti šok na njihovim licima kada su videli „rotirajuće Ruse“ kako ogromnom brzinom lete pravo na njih.
Posle aprilskih incidenata, kada su ruski avioni desetak puta preleteli američki razarač „Donald Kuk“ u vodama Baltika i presreli američki „izviđački“ vazduhoplov, letačke akrobacije se nastavljaju i unose strepnju da ovi bliski susreti jednog dana mogu imati tragične posledice. Rusi, naprosto, ne mogu da dozvole bilo kome, pa makar bila to i „najmoćnija sila sveta“, da nekažnjeno leti pored njihovih aerodroma i pomorskih baza na Baltiku, da snima i špijunira, i na osnovu toga kreira ofanzivne planove u regionu. Sve što Moskva preduzima u poslednjih desetak godina na strateškom planu svedoči samo o jednom: nikakvog povlačenja više neće biti. Ako dođe do otvorenog neprijateljstva, sa današnjih pozicija Rusija će ići samo napred. U pobedu ili u smrt.

OMILJENI SCENARIO AMERIKANACA A da planovi postoje – postoje. To pokazuje i analiza RAND korporacije koju su tokom dve godine simulirali saradnici njenog istraživačkog centra Dejvid Šlapak i Majkl Džonson. Prema njihovim zaključcima, Rusija praktično u svakom segmentu vojnih efektiva na Baltiku višestruko nadmašuje SAD i njegove saveznike, i po kvalitetu, i po kvantitetu. Šlapak i Džonson su pošli od „hipotetičke situacije“ gde Rusija napada baltičke zemlje. Naravno, ovo je omiljeni scenario Amerikanaca, jer je nemoguće i zamisliti da bi oni nekoga napali. Oni samo šalju avione koji snimaju 500 i više kilometara u dubinu neprijateljske teritorije, kao i brodove sa sto krstarećih projektila, ali i nosače aviona. To su humane i milosrdne trupe, one ne bi nikog povredile.
Napadači su, dakle, Rusi i oni bi, prema ovim projekcijama, potukli NATO na Baltiku za tri dana. Ruske Oružane snage, prema nalazima RAND korporacije, mogle bi u roku od desetak dana da razmeste oko 50.000 vojnika „u punoj borbenoj gotovosti“. Izgleda da američki analitičari ipak ozbiljno potcenjuju Rusiju. Vežbe iznenadnih provera Oružanih snaga pokazale su da je Moskva u stanju, praktično rutinski i u relativnoj tajnosti, da pregrupiše u slučaju potrebe više od sto hiljada vojnika i ogromnu količinu tehnike u roku od 24 sata na udaljenost od više hiljada kilometara. To je pokazala i operacija u Siriji, doduše sa nešto manje ljudstva, ali logistički daleko složenija nego što je prebacivanje vojske na teren koji Rusi smatraju domaćim, odnosno Baltik.
Ali ne odstupajmo od verzije koju nam donosi RAND korporacija. Ruske trupe koje napadaju nedužne NATO članice na Baltiku kreću se brzo, opremljene oklopnom transporterima, tenkovima, borbenim vozilima pešadije. NATO u ovoj simulaciji nema čime da se suprotstavi nadirućim Rusima. Prema njihovoj projekciji, prednost Rusije po broju tenkova iznosila bi u tom slučaju 7:1, po ukupnom broju oklopne tehnike 5:1, po broju udarnih helikoptera takođe 5:1, u količini artiljerije bi odnos bio 4:1, od toga po broju raketne artiljerije 16:1, u količini PVO sistema kratkog dometa odnos bi bio 24:1 u korist Rusa, a dugog dometa 17:1 za Moskvu. Analitičari upozoravaju i da ruska artiljerija ima veći domet od one kojom raspolažu „branitelji Baltika“ i demokratije.
Oni sa žaljenjem konstatuju da Evropljani ne raspolažu američkim višecevnim raketnim bacačima, dometa od 40 do 70 kilometara. Da stvar bude gora, Rusi imaju artiljerijske sisteme dometa do 90 kilometara. Dalje, navodi se da moderni ruski tenkovi i oklopna tehnika imaju ojačanu zaštitu, unapređene oružane sisteme i elektroniku, a superiorni su i na planu aktivne zaštite od navođenih raketa. Zato Amerikanci zaključuju da bi u baltičkom sukobu Rusija imala veliku prednost i po brojnosti i po naoružanju, a osim toga NATO ne bi ni mogao na vreme da reaguje zbog udaljenosti, problema sa infrastrukturom, logistikom i komandovanjem. Na sve to, Šlapak i Džonson upozoravaju da bi SAD bile krajnje ograničene i u upotrebi svog najjačeg oružja, avijacije, jer bi po njima dejstvovali moderni ruski sistemi zemlja-vazduh.
Naravno, kao što Amerikanci namerno zamagljuju suštinu predviđajući nekakvu rusku agresiju na Baltiku, dok sami naoružavaju region tempom neviđenim još od Hladnog rata, tako prećutkuju i glavni adut kojim Moskva raspolaže. To je borbeni moral, motivisanost i obučenost njenih trupa, koji su danas na najvišem stepenu u poslednjih nekoliko decenija, što proističe iz njihovog uverenja da se bore za pravednu stvar i brane Rodinu od agresora. A upravo je to, možemo da pretpostavimo, ujedno i najdeficitarniji segment u NATO sistemu, zasnovanom na plaćeničkim formacijama koje nikad nisu oskudevale ni u čemu.

ZLOKOBNI NAGOVEŠTAJI Ali nije najveći značaj ove analize RAND korporacije u tome što ona (tačno) predviđa razvoj situacije i vojnih dejstava. Može se sumnjati da se događaji na Baltiku čak neće ni odvijati striktno po ovom scenariju. Ne bi Putin bio Putin kada bi dopustio da analitičari osvetle sve njegove karte u rukama. Mnogo zlokobniji nagoveštaji ne dolaze od konkretnog sadržaja „Randove“ analize, već od – samog njenog pojavljivanja. Naši dugogodišnji čitaoci prisetiće se možda jedne ranije analize RAND korporacije, o kojoj smo pisali u julu 2008. godine („Pečat“ broj 21). Tada su njihovi analitičari predviđali vojni sukob između Rusije i Ukrajine oko Krima, u trenutku kada nikakvog konflikta između ove dve zemlje nije bilo na vidiku, i skoro punih šest godina pre otcepljenja poluostrva (mart 2014, nakon majdanskog puča u Kijevu).
I tada su randovci najavljivali vojnu pobedu Moskve u ratu za Krim, ali se taj sukob nije u potpunosti odvijao po njihovom scenariju. Jedna od tačnih stvari u njihovoj prognozi bilo je to da će se zbog Krima i istočne Ukrajine pokrenuti vojske na obe strane i da „zapadni prijatelji“ neće prstom mrdnuti da pomognu Kijevu. Međutim, najviše mogu da zabrinu „Randove“ projekcije tačnih lokacija jedne od najvećih svetskih bezbednosnih kriza, bezmalo deceniju pre nego što se dogodila. Zato treba ozbiljno shvatiti i njihova upozorenja povodom Baltika, bez obzira na pristrasan ideološki i geopolitički kontekst.
U oba slučaja primećujemo isti rukopis – ova korporacija piše svoj izveštaj (2008. rađen je po narudžbini Bele kuće), i dokument ubrzo biva obelodanjen u medijima. Kako smo pisali jula 2008, tada su randovci utvrdili da bi konflikt zbog strateški izuzetno važne, istorijski čuvene vojnopomorske luke Sevastopolja, ubrzo doveo do ruskog anektiranja ovog grada, koji je zajedno sa ratnom Crnomorskom flotom, osnovala posle pobede nad Turskom 1793. carica Katarina Velika i bio je u sastavu Rusije do 1954. godine. Po scenariju američkih analitičara iz 2008, Rusija bi najpre anektirala Sevastopolj i zauzela ostrvo Tuzla u Kerčenskom moreuzu, koji spaja Crno i Azovsko more (na tom mestu danas Moskva gradi most dužine 19 kilometara, povezujući Krim i kontinentalnu Rusiju). Sa ovog ostrva između Krima i Kavkaza može se kontrolisati ceo moreuz. Tim pravcem bi usledio ruski desant iz baze u Novorosijsku, čije bi iskrcavanje „pokrivala“ Crnomorska flota.
Sada je to već istorija, ali nije nevažno podsetiti da su ruski mornari, njihovi brodovi i vojna tehnika ostali posle raspada Sovjetskog Saveza u sevastopoljskoj bazi na osnovu posebnog ugovora o Crnomorskoj floti, koji su 1997. potpisali tadašnji predsednici Rusije i Ukrajine Boris Jeljcin i Leonid Kučma. Rok važenja sporazuma je 20 godina (do 28. maja 2017), uz mogućnost neograničenog automatskog produženja. Tada je, pre 19 godina, potpisan i rusko-ukrajinski Sporazum o prijateljstvu, saradnji i partnerstvu (stupio na snagu 1999), poznat i kao Veliki dogovor, kojim Moskva priznaje Ukrajinu u njenim zatečenim granicama, odnosno sa Krimom u svom sastavu. Ova dva ugovora, uvek je podvlačila Moskva, mogu se posmatrati samo kao jedinstvena celina.

EKSPERTI, POGOCI I PROMAŠAJI Ako čitamo dalje verziju iz 2008. stručnjaka RAND korporacije, videćemo da bi Ukrajina pokušala da se vojno suprotstavi vraćanju Krima pod okrilje Moskve. Ruske vojnike na krimskoj obali dočekale bi Kerčenska mehanizovana i Simferopoljska artiljerijska brigada ukrajinske vojske. Iz Dnjepropetrovska i Nikolajeva bile bi prebačene padobranske brigade, zatim vojni kontigenti iz Kirovograda i Očakova, kao i mornaričke i pešadijske ukrajinske specijalne jedinice. Primetićemo, naravno, da se situacija nije odvijala po ovom scenariju, jer u „ratu za Krim“ nije praktično opaljen ni metak, već ga je Putin osvojio iznutra, snagama koje su bile u Sevastopolju, uz primenu čitavog instrumentarija obaveštajnog rata i, naravno, faktora iznenađenja.
Amerikanci su 2008. predviđali i da će se Rusima suprotstaviti „snage otpora“ krimskih Tatara, ali se to sve do sada nije dogodilo. Ali čak i uz pomoć Tatara poraz bi bio neizbežan, naveli su u svom izveštaju, pa bi Ukrajina „morala da se obrati za pomoć Zapadu“. Ako su Tatari zakazali, ipak se ostvario drugi deo „Randove“ prognoze. Prema ovom scenariju, u zapadnim delovima Ukrajine, gde je tradicionalno jak antiruski šovinizam, počeli bi da se formiraju dobrovoljački odredi. S druge strane, isto bi se desilo i na istoku, gde su etnički Rusi u većini, pa bi došlo do vojnog konflikta i u unutrašnjosti zemlje, koja bi dospela „na ivicu građanskog rata“. U ovoj projekciji vidimo mnogo veću preciznost, s tim što je „ivica građanskog rata“ veoma brzo pređena i sukob je odneo desetine hiljada života, uz preko milion izbeglih, uglavnom u Rusiju. Ipak, do totalnog unutarukrajinskog rata 2014. nije došlo.
A kako su analitičari RAND korporacije tada predviđali da bi reagovao Zapad? Nemačka bi, kažu oni, ne želeći da se upetljava u rat priznala podelu Ukrajine, sa čime bi se složila većina članica EU i NATO. A Vašington, London i Istanbul bi se založili za pomoć Ukrajini. Njima bi mogle da se pridruže Mađarska, Češka i baltičke zemlje. Poljska bi svoju poziciju odredila u skladu sa ponašanjem „nemačke grupe“, smatraju ovi analitičari. U ovom delu su dosta omašili, jer članice EU i NATO zvanično nisu priznale krimski „svršeni čin“, ali ne treba zaboraviti da je od 2008. Vašington imao na raspolaganju šest godina da diplomatski obrađuje evropske saveznike i priprema ih za „krimski scenario“. O tome je svedočio i američki potpredsednik Džozef Bajden, kada je rekao da je Bela kuća upotrebila ceo arsenal pritisaka na Evropu, kako bi ona pristala na uvođenje sankcija Moskvi.
Bitan je i trenutak u kome je, jula 2008, obelodanjena ova analiza. Bilo je to samo mesec dana pre sukoba na Kavkazu između Rusije i Gruzije, koji je bio prvi metak u obnovljenom Hladnom ratu Moskve i Zapada. U kavkaskom ratu, Kijev, pod vođstvom tadašnjem proameričkog predsednika Viktora Juščenka, stao je na stranu svog gruzijskog saveznika Mihaila Sakašvilija. Nije slučajno danas Sakašvili gubernator ukrajinske Odese, još jedne potencijalne vruće tačke – gde je ovih dana obeleženo dve godine od masakra u tamošnjem Domu sindikata, kada su ukrajinski neonacisti žive spalili pedeset proruskih aktivista.
Podsetimo takođe da je u leto 2008. predsednik Juščenko, a pod izgovorom da ukrajinski ustav ne dopušta prisustvo stranih vojnih baza, naložio svojoj vladi da u roku od dva meseca pripremi predlog zakona o uskraćivanju gostoprimstva ruskoj ratnoj Crnomorskoj floti nakon 2017. godine i njegovo hitno usvajanje u Vrhovnoj Radi Ukrajine. Rada je tada pripremala i dopunski akt, po kome bi Sevastopolj posle 2017. postao demilitarizovana zona. Pojedini ukrajinski eksperti zalagali su se da se „neutralni status“ proširi na celo Krimsko poluostrvo, čime bi se „deaktuelizovao osećaj vojne pretnje, demilitarizovala svest velikog dela sovjetsko-mentalnih građana ovog dela Ukrajine“, pa bi takav Krim lakše „svario članstvo u NATO“. Naravno, ovi eksperti žalili su što bi u tom slučaju morali da se odreknu i, kako su rekli „legendarnog ’Morskog povetarca’“, odnosno demonstrativnih NATO manevara koje su Amerikanci i njihovi saveznici, paralelno sa isterivanjem Rusa iz Sevastopolja, svake godine održavali u ukrajinskim crnomorskim lukama. I onda su se navodno začudili što im je došao mart 2014. godine.

VEKOVIMA CILJ JE ISTI Još 2007. ubedljiva većina žitelja Krima (kao i natpolovični broj građana Ukrajine, po svim istraživanjima) izjasnila se da ne želi ulazak u NATO. Na referendumu marta 2007. godine, 99 odsto Sevastopoljaca glasalo je protiv pristupanja zapadnoj alijansi. Niz krimskih gradova, poput Feodosije, Simferopolja, Sudaka i drugih, proglasili su se „teritorijama bez NATO-a“. Većina Krimljana potpisala je peticiju u junu 2008, kojom se brodovima ruske Crnomorske flote nudi neograničen boravak u Sevastopolju. To je, inače, jedini grad u Ukrajini čiji se gradonačelnik postavljao u Kijevu, a ne na izborima.
S druge strane, Moskvi su blagovremeno stizala upozorenja i u vezi takozvanog tatarskog faktora. Kako smo tada pisali, lider krimskog omladinskog pokreta „Proriv“ (Proboj) Aleksej Dobičin tvrdio je 2008. da na poluostrvu deluje oko 30 islamističkih grupa koje su dobro naoružane i u poslednje tri godine organizuju obuku za borbe u gradskim uslovima, raspolažući brojnim skladištima naoružanja. Tu se primećuje paralela sa današnjim događanjima, jer eksperti sada ponovo upozoravaju da se vojna obuka „Tatara“, odnosno islamista, vrši u Hersonskoj oblasti Ukrajine, na granici sa Krimom. Njihov plan je „oslobađanje“ poluostrva od Rusije, uz materijalnu, finansijsku, a moguće i vojnu podršku Vašingtona, Ankare i Kijeva. Borbene grupe, kako je tada pisala moskovska štampa, regrutuju se iz organizacione strukture „Medžlisa“, upravnog organa krimskih Tatara, koji je predstavljao paralelnu krimsku vladu i njemu su se Tatari isključivo pokoravali. Zato ne čudi što je general-major Natalija Poklonska, glavni tužilac Krima, prošlog meseca konačno donela odluku da se „Medžlisu“, na čelu sa njihovim liderima Mustafom Džemiljevim i Refatom Čubarovim, zabrani rad na teritoriji poluostrva.
Prema ocenama ruskih analitičara, još u vreme kada je objavljena „krimska analiza“ RAND korporacije, postojao je američki plan za čitavu Ukrajinu i Crno more. Plan je polazio od činjenice da većina žitelja ove zemlje tada nije bila za ulazak u NATO (teško da i danas postoji jasna većina za to), pa se moralo pribeći „obrnutoj“ strategiji – ulaska NATO-a u Ukrajinu. Krajnje uprošćeno, plan je bio da najpre Kijev protera rusku flotu i vojnike sa Krima. Zatim bi se podigli „Medžlis“ i Tatari protiv većinskog ruskog stanovništva na „demilitarizovanom poluostrvu“, pa bi onda Kijev pozvao vojne snage „međunarodne zajednice“, odnosno NATO, da donesu mir. Ovaj plan bio je prilično providan od starta, ali se kroz sve ove zamisli provlači jedna zajednička nit. Ruska Crnomorska flota. Vekovima cilj je isti: po svaku cenu proterati rusku mornaricu sa Krima, što bi za Moskvu označilo gubitak strateške dubine od mnogo stotina kilometara. Dalje instaliranje NATO baza po Krimu i Ukrajini bilo bi samo pitanje vremena i rutine. A to bi, ujedno, označilo i kraj za samu Rusiju, jer bi neprijatelj tada definitivno uzeo na nišan i centralni deo evropske Rusije, i Kavkaz, i samu Moskvu.
Zato su svi znali da je rat za Krim neizbežan. Za sada se najoštrije manifestovao izvan poluostrva, u Donbasu. Do 2014. rusko-ukrajinski odnosi bili su zasnovani na „Velikom dogovoru“, kojim je Rusija Kijevu garantovala teritorijalnu celovitost, ali je u njemu bilo zapisano i to da će se dve zemlje „uzdržavati od bilo kojih akcija usmerenih protiv druge strane“ i da se „obavezuju da ne zaključuju nikakve sporazume usmerene protiv druge strane“. I još: „Nijedna od strana neće dopustiti da njena teritorija bude upotrebljena nauštrb bezbednosti druge strane“. Proamerički puč u Kijevu februara 2014. očigledno je bila takva situacija „usmerena protiv druge strane“ i Moskva je imala pravo da deluje. I delovala je. Kako smo pisali još u julu 2008, u slučaju da takva situacija nastupi, Moskva bi „preispitala“ dalju privrženost „Velikom dogovoru“, jer smatra da bi teritorija Ukrajine bila upotrebljena „nauštrb bezbednosti“ Rusije.

BEZ PRAVA NA − LJUTNJU Upravo to se i dogodilo, pa niko nema pravo da se ljuti. Ko god je mislio da će ljudi u Kremlju sedeti skrštenih ruku dok im otimaju Sevastopolj, morao bi pažljivije da čita – ako ništa drugo – dokumente RAND korporacije. Ako, proučavajući i njihove analize, pokušamo da na ceo proces pogledamo malo unapred, uočićemo jasan kontekst: stvara se ratna situacija i psihoza na liniji koja povezuje Baltičko i Crno more (sa Balkanom u pozadini). Od Skandinavije na severu, pa preko pribaltičkih državica, Poljske, Ukrajine i Rumunije, sve do Turske – čitavi regioni ispunjeni su napetošću i elektricitetom. Ako uporedimo izveštaj „Randa“ iz 2008. i 2016, primetićemo da je u oba slučaja Rusija strana koja „napada“. Videli smo 2014. godine da je Moskva zapravo samo u poslednji čas reagovala na nasilnu promenu geostrateške ravnoteže na njenoj granici i zaštitila vitalne interese na Krimu i Crnom moru.
Šta bi mogao da bude „uzrok napada“ Rusije na Baltiku, američki analitičari takođe ne navode, ali svedoci smo poslednjih godina uvlačenja Finske i Švedske u NATO. I dok Helsinki ne pristaje na ovu kombinatoriku, svestan da time sebi stavlja metu na čelo, Stokholm se približava Alijansi. Možemo pretpostaviti i da bi pokušaji instaliranja američkih strateških udarnih sistema u nekoj od ovih zemalja, a posebno u Litvaniji, Letoniji ili Estoniji (samo nekoliko stotina kilometara udaljenih od Moskve), bio siguran okidač za „rusku agresiju“ na Baltiku.
Naravno da Rusija u tom slučaju ne bi, u prvom redu, delovala artiljerijom i oklopnim transporterima, već najpre radio-elektronskim, obaveštajno-bezbednosnim i vazdušno-kosmičkim potencijalima. Ali glavni kapacitet koga bi zagovornici rata trebalo najviše da se plaše, to je rezervoar normalnosti i svesti na samom Zapadu o sveukupnoj pogubnosti sukoba. Ovaj potencijal jača i u Evropi i u SAD, i sve više se čuju glasovi otpora i protesta politici sukoba. Prvo naredno iskušenje uslediće sledećeg meseca, kada se može očekivati novo produženje zapadnih sankcija Rusiji, odnosno ekonomske agresije koja po pravilu uvek prethodi vojnim dejstvima. U slučaju da ratna struja konačno pobedi, svi zajedno ćemo se na najgori način uveriti koliko je to bila pogrešna odluka. Sigurno je, ipak, samo jedno – ulazimo ubrzano u period u kome će se, i ponovo baš na tlu Evrope, u narednim godinama lomiti sudbina sveta.
[/restrictedarea]