Русофобија и глобализам

Пише Александар Растовић

Колевка русофобије је Велика Британија. Неприродна опседнутост Русијом и страх од ње почели су да нагризају британску политику и јавност тридесетих година 19. века, за време владавине лорда Хенрија Палмерстона, креатора идеје источне политике британског царства чија је суштина била постојање независне и снажне Османске државе као баријере руским и француским амбицијама на Блиском истоку

Обележавање седамнаест година од почетка тромесечног бомбардовања СРЈ од стране чланица Северноатлантске алијансе погодна је прилика да се осврнемо на феномен који близу две стотине година представља битно обележје историје међународних односа и светске спољне политике. Реч је о русофобији која изворно означава антируско расположење, и коју карактерише неразумевање и подозривост према Русији, Русима, руској култури, традицији, језику, а која је поново постала актуелна са падом Берлинског зида, распадом СССР и почетком процеса глобализације, односно стварањем новог светског поретка деведесетих година 20. века, чије је основне обрисе изнео Џорџ Буш Старији, бивши председник САД, у говору о том новом светском поретку пред члановима америчког Конгреса 11. септембра 1990, изјавивши да ће након распада Совјетског Савеза, Сједињене Државе и Русија сарађивати уместо да се такмиче.

[restrictedarea]

СТРАХОВИ И ФОБИЈЕ У данашњем свету русофобија је тесно повезана са феноменом стварања новог светског поретка, синонимом за глобализацију која потире обележја националног идентитета чије стубове чини језик, писмо, култура, традиција, религија. Иначе, о глобализацији се доста писало у домаћој и страној научној јавности. Ипак, мишљења смо да је овај феномен најисцрпније у савременој српској науци проучио проф. др Радош Смиљковић у својим бројним студијама и чланцима. Анализирајући појам глобализације професор Смиљковић сматра да је полазна основа тог појма значила ширење мултинационалних предузећа, што асоцира на закључак да глобализација као термин има економско, односно привредно значење. Међутим, свако ширење мултинационалних компанија праћено је политичким и војним циљевима и акцијама држава власница тих компанија. Амерички историчар Пол Кенеди на трагу овог мишљења тврдио је да су сви ратови од 1500. године узроковани жељом држава које су их покретале да остваре економску доминацију над нападаним просторима или народима. Према томе, глобализација је противречан процес који је запљуснуо свет после колапса Варшавског пакта и распада СССР, настао са циљем комплексних друштвено-економских, политичких и културних промена, односно доминације једне земље – САД и једне нације – америчке. У процесу остваривања глобализације, а у име демократије и политичке коректности скоро да нема места за национални идентитет, а суверенитети и функције држава се минимализују.

Колевка русофобије је Велика Британија. Неприродна опседнутост Русијом и страх од ње почели су да нагризају британску политику и јавност тридесетих година 19. века, за време владавине лорда Хенрија Палмерстона. Палмерстон је формулисао источну политику британског царства чија је суштина била постојање независне и снажне Османске државе као баријере руским и француски амбицијама на Блиском истоку. Турска је требало да буде подршка заштити европских слобода од Русије и да чува британске позиције у Индији. Русофобија у британској политици и друштву ће нарочито доћи до изражаја у Кримском рату и после његовог завршетка. Русофобија, суштински, након Кримског рата и Париског мира 1856. године, који је представљао велико понижење за царску Русију, више неће ни престати осим што ће, како с правом примећује академик Милорад Екмечић у свом бриљантном тексту Српски национализам и србофобија објављен у НИН-у 14. јануара 2010, привремено бити обустављена током Првог светског рата и у периоду од 1941. до 1945. године. Тада је британско јавно мњење два пута у испитивањима одговорило да је совјетска Русија ближа Британији него САД и да совјетски тип државе није тоталитарна диктатура него посебни тип једнопартијске демократије.

Феномен русофобије који је већ више од сто осамдесет година присутан у Великој Британији целовито је објаснио историчар Џон Глисон у књизи Генеза русофобије у британској политици, објављеној давне 1950. године. Он русофобију сматра парадоксом у историји Велике Британије, и њој је на почетку 19. века претходила антипатија према Русији, која је ускоро постала најизраженији и стални елемент британске стварности. Узроке њихове русофобије Глисон је објашњавао ривалитетом две сила због империјалних амбиција које су усмеравале на исте територије (Блиски и Средњи исток), односно због различитог приступа у решавању Источног питања, економским супарништвом, партијским сукобима виговаца и торијеваца који су своја унутрашња трвења преносили и у сферу спољне политике. Незаобилазни елементи који су условљавали русофобију, били су и улога личности, као и непријатељски расположена британска штампа – објављивала је текстове пуне стереотипа о Русији и руском народу. Временски посматрано сматрао је да се русофобија развија тридесетих година 19. века, да је коначно обличје добила четрдесетих година истог столећа, а врхунац достигла у Кримском рату.

 

УЛОГА ДИПЛОМАТИЈЕ Значајну улогу у окретању лорда Палмерстона против Русије имао је образовани дипломата Дејвид Уркварт који је као и лорд Понсонби, британски амбасадор у Турској, показивао снажна антируска осећања. Урквартов допринос у стварању русофобије у британском друштву, а посебно у тамошњем јавном мњењу, био је веома важан, можда и пресудан. Он се веома интересовао за османску цивилизацију и културу и био свестан стратешког значаја Турске као потенцијалне баријере против пораста руских колонијалних аспирација на Црном мору, Криму и Кавказу. Уркварт је још 1832. отпочео заједничку акцију са пољским кнезом Адамом Чарторијским како би Јужне Словене, али и Словене из Источне Европе окренуо против Русије, односно створио снажан антируски фронт.

Прва антируска осећања Уркварт је изнео у рукопису Енглеска, Француска, Русија и Турска, који је послао из Цариграда 1834. где је боравио у дипломатској мисији. Анализирајући међународне последице турске кризе, сматрао је да је главни циљ Русије заузимање Цариграда и мореуза и да она од њега неће одустати. У том тексту испољио је страх од Русије, али и русофобију, коју ће касније доследно заступати. Током наредних година његово неповерење према Русији је расло и кулминирало објављивањем серије антируских текстова у часопису Портфолио, који је покренуо у намери да код Јужних Словена, а нарочито код Срба, развије идеје западног словенства и тако их одвоји од панславизма и руског царизма.

На русофобију нису остали имуни ни дневни листови. Глисон наводи да је на пример 1829. званична штампа пропагирала руску опасност, док су је Глуоб и Кроникл минимализовали. Занимљиво је да је тада независни Тајмс био непристрасан по питању страха од руске експанзије, али се и он тридесетих година ставио у службу антиуруске пропаганде. Релативно помирљив став према Русији Тајмс ће заузети шездесетих и седамдесетих година 19. века, али ће и даље кроз писање његових новинара и у редакцијским коментарима провејавати бројне предрасуде. То најбоље илуструје текст Руска политика у Европи, објављен 25. октобра 1866. године. Аутор чланка признаје да је претходну деценију руска политика у Европи била опрезна и дефанзивна јер је војна и финансијска позиција руске државе била таква да није дозвољавала вођење доминантне спољне политике коју је заступао претходни режим. Међутим, одмах додаје да је Русија и даље амбициозна, агресивна и успешна сила. Заустављена на западу, окренула се са новим ентузијазмом на ширење своје територије ка просторима централне Азије, што представља опасност по енглеске интересе у Индији.

 

СТРАХОВИ И ПРЕТЕРИВАЊА И други угледни енглески историчари указивали су на превелик страх Лондона од Русије и Руса. Професор Метју Смит Андерсон је сматрао да је британски страх од Русије на Блиском истоку увек био претеран и нереалан. До 1850. године заснивао се више на огорчености због руског угњетавања Пољака и због страха од руског утицаја у Европи, него због  Блиског истока. Тек је Кримски рат код Енглеза проузроковао страх због могућег руског утицаја на Блиском истоку. Професор Џералд Дејвид Клајтон тврди да је британска политика више од педесет година живела у уверењу да се мора онемогућити руска контрола над Цариградом, а претеран страх од Русије је био узрок многих британских одлука у вези са Источним питањем од 1821. до 1907. године. Страх од Русије је био присутан свуда и она је оптуживана за све. Руси су били криви за терор над Пољском, за антилибералну аутократију, или за ширење експанзионистичких претензија у Централној Азији и на Далеком истоку, као и према Турском царству. Умешаност Велике Британије у решавање Источног питања значио је „један век англо-руског непријатељства са малим периодима сарадње који су се дешавали увек на иницијативу Русије“.  Клајтон сматра да су лорд Палмерстон и Ункјар-Искелески уговор из 1833. довели до револуције у британским погледима на Источно питање.

На феномен русофобије наслањала се и србофобија. Како луцидно примећује академик Екмечић, србофобија је била само рукавац русофобије у западним друштвима и без ње не би постојала. Србофобија је цветала у условима сукоба интереса западних држава са Русијом на Балкану. Иако је сам назив србофобија новијег датума и први пут се у великим размерама појављује у време избијања Првог светског рата 1914, он има дубљу историју. Срби су због страха од Руса оптуживани да су главни коњоводац руских козака на топле воде Медитерана. Још je Наполеон говорио да је „Аустрија географски непријатељ Србије“, и да би само један палац земљишта на десној обали Дунава, под руском контролом, био раван општем расулу Османлијског царства. Србима је утиснут на чело белег вечног савезника Русије.

 

Део излагања  проф. др Александра Растовића, саопштеног на трибини поводом 17 година од агресије НАТО, одржаној 23. марта 2016. у Београду

[/restrictedarea]