Rusofobija i globalizam

Piše Aleksandar Rastović

Kolevka rusofobije je Velika Britanija. Neprirodna opsednutost Rusijom i strah od nje počeli su da nagrizaju britansku politiku i javnost tridesetih godina 19. veka, za vreme vladavine lorda Henrija Palmerstona, kreatora ideje istočne politike britanskog carstva čija je suština bila postojanje nezavisne i snažne Osmanske države kao barijere ruskim i francuskim ambicijama na Bliskom istoku

Obeležavanje sedamnaest godina od početka tromesečnog bombardovanja SRJ od strane članica Severnoatlantske alijanse pogodna je prilika da se osvrnemo na fenomen koji blizu dve stotine godina predstavlja bitno obeležje istorije međunarodnih odnosa i svetske spoljne politike. Reč je o rusofobiji koja izvorno označava antirusko raspoloženje, i koju karakteriše nerazumevanje i podozrivost prema Rusiji, Rusima, ruskoj kulturi, tradiciji, jeziku, a koja je ponovo postala aktuelna sa padom Berlinskog zida, raspadom SSSR i početkom procesa globalizacije, odnosno stvaranjem novog svetskog poretka devedesetih godina 20. veka, čije je osnovne obrise izneo Džordž Buš Stariji, bivši predsednik SAD, u govoru o tom novom svetskom poretku pred članovima američkog Kongresa 11. septembra 1990, izjavivši da će nakon raspada Sovjetskog Saveza, Sjedinjene Države i Rusija sarađivati umesto da se takmiče.

[restrictedarea]

STRAHOVI I FOBIJE U današnjem svetu rusofobija je tesno povezana sa fenomenom stvaranja novog svetskog poretka, sinonimom za globalizaciju koja potire obeležja nacionalnog identiteta čije stubove čini jezik, pismo, kultura, tradicija, religija. Inače, o globalizaciji se dosta pisalo u domaćoj i stranoj naučnoj javnosti. Ipak, mišljenja smo da je ovaj fenomen najiscrpnije u savremenoj srpskoj nauci proučio prof. dr Radoš Smiljković u svojim brojnim studijama i člancima. Analizirajući pojam globalizacije profesor Smiljković smatra da je polazna osnova tog pojma značila širenje multinacionalnih preduzeća, što asocira na zaključak da globalizacija kao termin ima ekonomsko, odnosno privredno značenje. Međutim, svako širenje multinacionalnih kompanija praćeno je političkim i vojnim ciljevima i akcijama država vlasnica tih kompanija. Američki istoričar Pol Kenedi na tragu ovog mišljenja tvrdio je da su svi ratovi od 1500. godine uzrokovani željom država koje su ih pokretale da ostvare ekonomsku dominaciju nad napadanim prostorima ili narodima. Prema tome, globalizacija je protivrečan proces koji je zapljusnuo svet posle kolapsa Varšavskog pakta i raspada SSSR, nastao sa ciljem kompleksnih društveno-ekonomskih, političkih i kulturnih promena, odnosno dominacije jedne zemlje – SAD i jedne nacije – američke. U procesu ostvarivanja globalizacije, a u ime demokratije i političke korektnosti skoro da nema mesta za nacionalni identitet, a suvereniteti i funkcije država se minimalizuju.

Kolevka rusofobije je Velika Britanija. Neprirodna opsednutost Rusijom i strah od nje počeli su da nagrizaju britansku politiku i javnost tridesetih godina 19. veka, za vreme vladavine lorda Henrija Palmerstona. Palmerston je formulisao istočnu politiku britanskog carstva čija je suština bila postojanje nezavisne i snažne Osmanske države kao barijere ruskim i francuski ambicijama na Bliskom istoku. Turska je trebalo da bude podrška zaštiti evropskih sloboda od Rusije i da čuva britanske pozicije u Indiji. Rusofobija u britanskoj politici i društvu će naročito doći do izražaja u Krimskom ratu i posle njegovog završetka. Rusofobija, suštinski, nakon Krimskog rata i Pariskog mira 1856. godine, koji je predstavljao veliko poniženje za carsku Rusiju, više neće ni prestati osim što će, kako s pravom primećuje akademik Milorad Ekmečić u svom briljantnom tekstu Srpski nacionalizam i srbofobija objavljen u NIN-u 14. januara 2010, privremeno biti obustavljena tokom Prvog svetskog rata i u periodu od 1941. do 1945. godine. Tada je britansko javno mnjenje dva puta u ispitivanjima odgovorilo da je sovjetska Rusija bliža Britaniji nego SAD i da sovjetski tip države nije totalitarna diktatura nego posebni tip jednopartijske demokratije.

Fenomen rusofobije koji je već više od sto osamdeset godina prisutan u Velikoj Britaniji celovito je objasnio istoričar Džon Glison u knjizi Geneza rusofobije u britanskoj politici, objavljenoj davne 1950. godine. On rusofobiju smatra paradoksom u istoriji Velike Britanije, i njoj je na početku 19. veka prethodila antipatija prema Rusiji, koja je uskoro postala najizraženiji i stalni element britanske stvarnosti. Uzroke njihove rusofobije Glison je objašnjavao rivalitetom dve sila zbog imperijalnih ambicija koje su usmeravale na iste teritorije (Bliski i Srednji istok), odnosno zbog različitog pristupa u rešavanju Istočnog pitanja, ekonomskim suparništvom, partijskim sukobima vigovaca i torijevaca koji su svoja unutrašnja trvenja prenosili i u sferu spoljne politike. Nezaobilazni elementi koji su uslovljavali rusofobiju, bili su i uloga ličnosti, kao i neprijateljski raspoložena britanska štampa – objavljivala je tekstove pune stereotipa o Rusiji i ruskom narodu. Vremenski posmatrano smatrao je da se rusofobija razvija tridesetih godina 19. veka, da je konačno obličje dobila četrdesetih godina istog stoleća, a vrhunac dostigla u Krimskom ratu.

 

ULOGA DIPLOMATIJE Značajnu ulogu u okretanju lorda Palmerstona protiv Rusije imao je obrazovani diplomata Dejvid Urkvart koji je kao i lord Ponsonbi, britanski ambasador u Turskoj, pokazivao snažna antiruska osećanja. Urkvartov doprinos u stvaranju rusofobije u britanskom društvu, a posebno u tamošnjem javnom mnjenju, bio je veoma važan, možda i presudan. On se veoma interesovao za osmansku civilizaciju i kulturu i bio svestan strateškog značaja Turske kao potencijalne barijere protiv porasta ruskih kolonijalnih aspiracija na Crnom moru, Krimu i Kavkazu. Urkvart je još 1832. otpočeo zajedničku akciju sa poljskim knezom Adamom Čartorijskim kako bi Južne Slovene, ali i Slovene iz Istočne Evrope okrenuo protiv Rusije, odnosno stvorio snažan antiruski front.

Prva antiruska osećanja Urkvart je izneo u rukopisu Engleska, Francuska, Rusija i Turska, koji je poslao iz Carigrada 1834. gde je boravio u diplomatskoj misiji. Analizirajući međunarodne posledice turske krize, smatrao je da je glavni cilj Rusije zauzimanje Carigrada i moreuza i da ona od njega neće odustati. U tom tekstu ispoljio je strah od Rusije, ali i rusofobiju, koju će kasnije dosledno zastupati. Tokom narednih godina njegovo nepoverenje prema Rusiji je raslo i kulminiralo objavljivanjem serije antiruskih tekstova u časopisu Portfolio, koji je pokrenuo u nameri da kod Južnih Slovena, a naročito kod Srba, razvije ideje zapadnog slovenstva i tako ih odvoji od panslavizma i ruskog carizma.

Na rusofobiju nisu ostali imuni ni dnevni listovi. Glison navodi da je na primer 1829. zvanična štampa propagirala rusku opasnost, dok su je Gluob i Kronikl minimalizovali. Zanimljivo je da je tada nezavisni Tajms bio nepristrasan po pitanju straha od ruske ekspanzije, ali se i on tridesetih godina stavio u službu antiuruske propagande. Relativno pomirljiv stav prema Rusiji Tajms će zauzeti šezdesetih i sedamdesetih godina 19. veka, ali će i dalje kroz pisanje njegovih novinara i u redakcijskim komentarima provejavati brojne predrasude. To najbolje ilustruje tekst Ruska politika u Evropi, objavljen 25. oktobra 1866. godine. Autor članka priznaje da je prethodnu deceniju ruska politika u Evropi bila oprezna i defanzivna jer je vojna i finansijska pozicija ruske države bila takva da nije dozvoljavala vođenje dominantne spoljne politike koju je zastupao prethodni režim. Međutim, odmah dodaje da je Rusija i dalje ambiciozna, agresivna i uspešna sila. Zaustavljena na zapadu, okrenula se sa novim entuzijazmom na širenje svoje teritorije ka prostorima centralne Azije, što predstavlja opasnost po engleske interese u Indiji.

 

STRAHOVI I PRETERIVANJA I drugi ugledni engleski istoričari ukazivali su na prevelik strah Londona od Rusije i Rusa. Profesor Metju Smit Anderson je smatrao da je britanski strah od Rusije na Bliskom istoku uvek bio preteran i nerealan. Do 1850. godine zasnivao se više na ogorčenosti zbog ruskog ugnjetavanja Poljaka i zbog straha od ruskog uticaja u Evropi, nego zbog  Bliskog istoka. Tek je Krimski rat kod Engleza prouzrokovao strah zbog mogućeg ruskog uticaja na Bliskom istoku. Profesor Džerald Dejvid Klajton tvrdi da je britanska politika više od pedeset godina živela u uverenju da se mora onemogućiti ruska kontrola nad Carigradom, a preteran strah od Rusije je bio uzrok mnogih britanskih odluka u vezi sa Istočnim pitanjem od 1821. do 1907. godine. Strah od Rusije je bio prisutan svuda i ona je optuživana za sve. Rusi su bili krivi za teror nad Poljskom, za antiliberalnu autokratiju, ili za širenje ekspanzionističkih pretenzija u Centralnoj Aziji i na Dalekom istoku, kao i prema Turskom carstvu. Umešanost Velike Britanije u rešavanje Istočnog pitanja značio je „jedan vek anglo-ruskog neprijateljstva sa malim periodima saradnje koji su se dešavali uvek na inicijativu Rusije“.  Klajton smatra da su lord Palmerston i Unkjar-Iskeleski ugovor iz 1833. doveli do revolucije u britanskim pogledima na Istočno pitanje.

Na fenomen rusofobije naslanjala se i srbofobija. Kako lucidno primećuje akademik Ekmečić, srbofobija je bila samo rukavac rusofobije u zapadnim društvima i bez nje ne bi postojala. Srbofobija je cvetala u uslovima sukoba interesa zapadnih država sa Rusijom na Balkanu. Iako je sam naziv srbofobija novijeg datuma i prvi put se u velikim razmerama pojavljuje u vreme izbijanja Prvog svetskog rata 1914, on ima dublju istoriju. Srbi su zbog straha od Rusa optuživani da su glavni konjovodac ruskih kozaka na tople vode Mediterana. Još je Napoleon govorio da je „Austrija geografski neprijatelj Srbije“, i da bi samo jedan palac zemljišta na desnoj obali Dunava, pod ruskom kontrolom, bio ravan opštem rasulu Osmanlijskog carstva. Srbima je utisnut na čelo beleg večnog saveznika Rusije.

 

Deo izlaganja  prof. dr Aleksandra Rastovića, saopštenog na tribini povodom 17 godina od agresije NATO, održanoj 23. marta 2016. u Beogradu

[/restrictedarea]