Topos čiste lirske poezije

Piše Nikola Marinković

Tomislav Marinković je u kritici već prepoznat kao tihi glas čiji je kvalitet obrnuto srazmeran čuvenju. Možda je to i jedina moguća pozicija za savremenog liričara: blizu zahuktalog sveta da bi svedočio o njemu, ali dovoljno daleko da svet ne može da ga savlada

Čitanje istinske lirske poezije, oslobođene suvišnog patosa, estetike ružnog i prenaglašene refleksije uvek je čin suprotnog kretanja u odnosu na dinamičnost svakodnevice jer u tom činu spoznajemo da je „dinamičnost“ često samo sinonim za ispraznost. Ali ova zahtevnost, gotovo teškoća suočavanja s kvalitetnom poezijom postavlja pitanje ko danas uopšte može da čita poeziju, ko je, u krajnju ruku, spreman za nju? Upravo takvo iskustvo i takva pitanja pruža susret s novom zbirkom pesama Tomislava Marinkovića Nevidljiva mesta.

RURALNI PREDEO OSLOBOĐEN PATETIKE Marinković je u kritici već prepoznat kao tihi glas čiji je kvalitet obrnuto srazmeran čuvenju. Možda je to i jedina moguća pozicija za savremenog liričara: blizu zahuktalog sveta da bi svedočio o njemu, ali dovoljno daleko da svet ne može da ga savlada. Bez takve pozicije nemoguće je usredsrediti se, oslušnuti dragoceni trenutak u kom započinje pesma: „taj trenutak kad želiš / da zapišeš ono što je / sopstvenom rukom / misao već upisala u tvoje srce.“ Uvodna pesma Nevidljivih mesta „Pre nego što počneš da pišeš pesmu“ zato nije samo pevanje o nastanku pesme već iskazivanje osnovnog kretanja u ovoj poeziji: kretanja ka unutra. Međutim, ovo kretanje nije odbijanje sveta. Poetsko Ja svetu kaže da, jer „stvarniji život od ovog nećeš naći“ („Nije varka“). No to je ograničeno poverenje u svet, jer pesma ne može nastati bez osluškivanja sebe, a određena lica sveta umesto osluškivanja aktiviraju drugačije odgovore. Tako fenomen propadanja, prepoznat pre svega kao odumiranje sveta stvari, aktivira osećaj latentne egzistencijalne promašenosti: „Na olupine koje su odživele vek / i ne pripadaju nikom, sleću vrane, / ograđujući šepavim hodom / naš nekadašnji ponos što / najzad imamo stvari kakve želimo“ („Februar“). Istovremeno, olupine, kao iskorišćeni i odbačeni objekti vlasništva koji su uvek na ivici ljudskog sveta, koincidiraju sa pozicijom Marinkovićevog poetskog sveta – ruralnog predela osenčenog melanholičnim lirskim promišljanjem, suprotno od tradicionalne predstave o selu kao prostoru (izgubljene) plodnosti. Time je ruralni predeo oslobođen kako romantičarske patetike, tako i naturalistički naglašene retorike propadanja, a u njemu je prepoznata celokupnost ljudske egzistencije, što nije čest slučaj u srpskoj književnosti.

Bitan poetski fenomen u Nevidljivim mestima je i putovanje. U pesmi „Putovanje duše“ vidljiva je njegova višeznačnost. Putovanje je ne samo osluškivanje sebe („Među sanjivim putnicima, / razmišljao sam o lelujanju / duše, dok su je zapljuskivali / predeli talasastih vinograda“), dakle čin sličan stvaranju pesme, već i potvrđivanje metafizičke važnosti ruralnog kao međe između urbanog i prostora ispražnjenog od ljudi („Ispod nevidljivih naslaga vremena, / prepoznavali su se tragovi težačkih ruku, / njihova nemerljiva snaga / držala je proplanke i šume / na okupu […]“). Istorodno osluškivanju, a prirođeno i putovanju, jeste gledanje, kao treća bitna lirska aktivnost subjekta. U pesmi „Gledanje kroz noć“ posmatranje utihnule prirode je način da se ponovo zadobije mir sopstva, izgubljen u trivijalnosti „površnih tema“ kao sadržaja međuljudske komunikacije: „Negde bejah pročitao da je / posmatranje delotvornije od / slušanja; ako je reč o prijemčivoj / duši pred koju se postavlja izbor.“ Uzvraćen pogled, kao u antologijskoj pesmi „Očev pogled“, postaje zalog egzistencijalne sigurnosti, kada mitologizovani otac usred oluje upućuje „pogled koji bi trebalo da nas zadrži // na tom sigurnom i suvom mestu“. Oba pogleda, i subjektov i onaj ka subjektu, zato služe da se dosegne kratak trenutak u kojem „Život više nije podeljen na / iscepljene i netaknute stranice kalendara, / na ono pre i ono posle, / već lebdi slobodan iznad polja“ („Suncokreti“).

„IZDAJE PRERUŠENE U PRIJATELJSTVA“ Jednosmerni činovi napregnutosti čula, osluškivanje i posmatranje, postaju preduslov stvaranja pesme u kojoj se svedoči jedinstvo i mir sa samim sobom, i istovremeno potvrđuje svet i sopstveno mesto u njemu. Pevanje u sebi akumulira i iznosi intuitivno znanje stečeno neverbalnim putevima jer jedino tim stvaralačkim putem može se dosegnuti iskaz da „svet je milostiv“. U komunikaciji koja nije intuitivna on je mesto strepnje: „Crni mravinjak slova, / ostavljen da strepi nad neizvesnom sudbinom sveta“ predstavlja ga kao mesto u kojem su „izdaje prerušene u prijateljstva. / Ljubav otpočetka osuđena na bol“ („Razne vesti“). Čisto informativna komunikacija, kao suprotna pesničkoj, postulira negativni pol sveta, čija metonimija su novine („crni mravinjak slova“) i koji je svojom prirodom odbojan poetskom Ja Nevidljivih stvari. Odatle je zakonomerno da veliki grad (u pesmi „Košava“) odbacuje lirskog subjekta: „Kroz podignutu rampu, / istiskuje te iz sebe / i gura u noć, // iako ne kaže – idi.“

Završne pesme zbirke, „Nevidljiva mesta“ i „Našao si je“, upotpunjuju tematska polja koja su u Nevidljivim mestima otvorena. U razvijenoj alegoriji branja pečurki, u kojoj se naslućuju odblesci mitološke prošlosti lirskog pesništva na srpskom jeziku, pesma „Nevidljiva mesta“ pohranjuje višesmislenu sliku traganja koje ima egzistencijalnu važnost. Stihovi bremeniti ovim značenjem ne mogu se u potpunosti iščitati, ali daju dovoljno nagoveštaja dubljeg značenja: „Od zamrznutih snimaka / koje je načinilo vreme, // ostala je samo slika pognute siluete u prekinutoj kretnji, / i korpica u ruci, / zauvek prazna.“ Nevidljiva mesta tako su mesta izvan subjekta koje subjekat pokušava da prepozna u svetu prirode iako ne može da ih pronađe. No, ova uverenost da „nevidljiva mesta“ ipak postoje, bez obzira na neizvesnost njihovog faktičkog značenja i postojanja, podrazumeva da se potraga, u kojoj se osluškivanje i gledanje sjedinjuju, neće završiti: „Ali srce, sa osećanjem života, / između godina još traži / dragocenosti koje mu pripadaju.“

Poslednja pesma zbirke, „Našao si je“, u tom smislu oblikuje trenutak pronalaska, privremenog prestanka traganja, u kojem se pojedinac utemeljuje i pronalazi iskustvo istine, iako kraja potrazi nema. Gramatički oblik naslova pesme „Našao si je“ na to upućuje: na izazov potrage za množinom nevidljivih mesta odgovara se pojedinačnim pronalaskom.

ZA SUBVERZIVNU MANJINU U tom činu pronalaska, osluškivanje, posmatranje i kretanje su sjedinjeni. Lirski subjekat je „Prolazio /…/ pored srušene crkve“, čuo je „jutarnju liturgiju ptica“ i video je da sunce blista kao „pozlata na manastirskoj fresci“. Trenutak sjedinjenja tri ključne neverbalne radnje kojima lirski subjekat reaguje na svet je trenutak osvajanja autentičnosti, u kojem svakodnevica više nema snagu da zamagli činjenicu ličnog postojanja: „Postojao sam, pod blagim / prolećnim nebom, / ja čovek, ja misao, / ja prozor kroz koji duša gleda / obeskućeni, rasuti svet?“ Ovo iskustvo autentičnosti, lirski ga subjekat postaje svestan u susticanju neverbalnih radnji, potvrđuje tada i okolina (pčele koje kruže oko glave, kao u predanjima o Svetom Savi), izričući završni distih zbirke, koji pevanjem u drugom licu jednine iz potvrđivanja iskustva lirskog subjekta prerasta u obraćanje čitaocu: „Ako si tražio istinu, / na trenutak si je našao.“

To je krajnja mera Marinkovićeve poezije, ono najvažnije što ona govori. Koliko je takva poezija komunikativna sa savremenim trenutkom? Ne naročito. Ali je sigurno da još uvek ima onih kojima su autentičnost i punoća ličnog života i dalje bitni. Toj subverzivnoj manjini, koju globalizovani svet odbacuje iako joj „ne kaže – idi“, ovi stihovi su i namenjeni.