Топос чисте лирске поезије

Невидљива местаПише Никола Маринковић

Томислав Маринковић је у критици већ препознат као тихи глас чији је квалитет обрнуто сразмеран чувењу. Можда је то и једина могућа позиција за савременог лиричара: близу захукталог света да би сведочио о њему, али довољно далеко да свет не може да га савлада

Читање истинске лирске поезије, ослобођене сувишног патоса, естетике ружног и пренаглашене рефлексије увек је чин супротног кретања у односу на динамичност свакодневице јер у том чину спознајемо да је „динамичност“ често само синоним за испразност. Али ова захтевност, готово тешкоћа суочавања с квалитетном поезијом поставља питање ко данас уопште може да чита поезију, ко је, у крајњу руку, спреман за њу? Управо такво искуство и таква питања пружа сусрет с новом збирком песама Томислава Маринковића Невидљива места.

РУРАЛНИ ПРЕДЕО ОСЛОБОЂЕН ПАТЕТИКЕ Маринковић је у критици већ препознат као тихи глас чији је квалитет обрнуто сразмеран чувењу. Можда је то и једина могућа позиција за савременог лиричара: близу захукталог света да би сведочио о њему, али довољно далеко да свет не може да га савлада. Без такве позиције немогуће је усредсредити се, ослушнути драгоцени тренутак у ком започиње песма: „тај тренутак кад желиш / да запишеш оно што је / сопственом руком / мисао већ уписала у твоје срце.“ Уводна песма Невидљивих места „Пре него што почнеш да пишеш песму“ зато није само певање о настанку песме већ исказивање основног кретања у овој поезији: кретања ка унутра. Међутим, ово кретање није одбијање света. Поетско Ја свету каже да, јер „стварнији живот од овог нећеш наћи“ („Није варка“). Но то је ограничено поверење у свет, јер песма не може настати без ослушкивања себе, а одређена лица света уместо ослушкивања активирају другачије одговоре. Тако феномен пропадања, препознат пре свега као одумирање света ствари, активира осећај латентне егзистенцијалне промашености: „На олупине које су одживеле век / и не припадају ником, слећу вране, / ограђујући шепавим ходом / наш некадашњи понос што / најзад имамо ствари какве желимо“ („Фебруар“). Истовремено, олупине, као искоришћени и одбачени објекти власништва који су увек на ивици људског света, коинцидирају са позицијом Маринковићевог поетског света – руралног предела осенченог меланхоличним лирским промишљањем, супротно од традиционалне представе о селу као простору (изгубљене) плодности. Тиме је рурални предео ослобођен како романтичарске патетике, тако и натуралистички наглашене реторике пропадања, а у њему је препозната целокупност људске егзистенције, што није чест случај у српској књижевности.

Битан поетски феномен у Невидљивим местима је и путовање. У песми „Путовање душе“ видљива је његова вишезначност. Путовање је не само ослушкивање себе („Међу сањивим путницима, / размишљао сам о лелујању / душе, док су је запљускивали / предели таласастих винограда“), дакле чин сличан стварању песме, већ и потврђивање метафизичке важности руралног као међе између урбаног и простора испражњеног од људи („Испод невидљивих наслага времена, / препознавали су се трагови тежачких руку, / њихова немерљива снага / држала је пропланке и шуме / на окупу […]“). Истородно ослушкивању, а прирођено и путовању, јесте гледање, као трећа битна лирска активност субјекта. У песми „Гледање кроз ноћ“ посматрање утихнуле природе је начин да се поново задобије мир сопства, изгубљен у тривијалности „површних тема“ као садржаја међуљудске комуникације: „Негде бејах прочитао да је / посматрање делотворније од / слушања; ако је реч о пријемчивој / души пред коју се поставља избор.“ Узвраћен поглед, као у антологијској песми „Очев поглед“, постаје залог егзистенцијалне сигурности, када митологизовани отац усред олује упућује „поглед који би требало да нас задржи // на том сигурном и сувом месту“. Оба погледа, и субјектов и онај ка субјекту, зато служе да се досегне кратак тренутак у којем „Живот више није подељен на / исцепљене и нетакнуте странице календара, / на оно пре и оно после, / већ лебди слободан изнад поља“ („Сунцокрети“).

„ИЗДАЈЕ ПРЕРУШЕНЕ У ПРИЈАТЕЉСТВА“ Једносмерни чинови напрегнутости чула, ослушкивање и посматрање, постају предуслов стварања песме у којој се сведочи јединство и мир са самим собом, и истовремено потврђује свет и сопствено место у њему. Певање у себи акумулира и износи интуитивно знање стечено невербалним путевима јер једино тим стваралачким путем може се досегнути исказ да „свет је милостив“. У комуникацији која није интуитивна он је место стрепње: „Црни мравињак слова, / остављен да стрепи над неизвесном судбином света“ представља га као место у којем су „издаје прерушене у пријатељства. / Љубав отпочетка осуђена на бол“ („Разне вести“). Чисто информативна комуникација, као супротна песничкој, постулира негативни пол света, чија метонимија су новине („црни мравињак слова“) и који је својом природом одбојан поетском Ја Невидљивих ствари. Одатле је закономерно да велики град (у песми „Кошава“) одбацује лирског субјекта: „Кроз подигнуту рампу, / истискује те из себе / и гура у ноћ, // иако не каже – иди.“

Завршне песме збирке, „Невидљива места“ и „Нашао си је“, употпуњују тематска поља која су у Невидљивим местима отворена. У развијеној алегорији брања печурки, у којој се наслућују одблесци митолошке прошлости лирског песништва на српском језику, песма „Невидљива места“ похрањује вишесмислену слику трагања које има егзистенцијалну важност. Стихови бременити овим значењем не могу се у потпуности ишчитати, али дају довољно наговештаја дубљег значења: „Од замрзнутих снимака / које је начинило време, // остала је само слика погнуте силуете у прекинутој кретњи, / и корпица у руци, / заувек празна.“ Невидљива места тако су места изван субјекта које субјекат покушава да препозна у свету природе иако не може да их пронађе. Но, ова увереност да „невидљива места“ ипак постоје, без обзира на неизвесност њиховог фактичког значења и постојања, подразумева да се потрага, у којој се ослушкивање и гледање сједињују, неће завршити: „Али срце, са осећањем живота, / између година још тражи / драгоцености које му припадају.“

Последња песма збирке, „Нашао си је“, у том смислу обликује тренутак проналаска, привременог престанка трагања, у којем се појединац утемељује и проналази искуство истине, иако краја потрази нема. Граматички облик наслова песме „Нашао си је“ на то упућује: на изазов потраге за множином невидљивих места одговара се појединачним проналаском.

ЗА СУБВЕРЗИВНУ МАЊИНУ У том чину проналаска, ослушкивање, посматрање и кретање су сједињени. Лирски субјекат је „Пролазио /…/ поред срушене цркве“, чуо је „јутарњу литургију птица“ и видео је да сунце блиста као „позлата на манастирској фресци“. Тренутак сједињења три кључне невербалне радње којима лирски субјекат реагује на свет је тренутак освајања аутентичности, у којем свакодневица више нема снагу да замагли чињеницу личног постојања: „Постојао сам, под благим / пролећним небом, / ја човек, ја мисао, / ја прозор кроз који душа гледа / обескућени, расути свет?“ Ово искуство аутентичности, лирски га субјекат постаје свестан у сустицању невербалних радњи, потврђује тада и околина (пчеле које круже око главе, као у предањима о Светом Сави), изричући завршни дистих збирке, који певањем у другом лицу једнине из потврђивања искуства лирског субјекта прераста у обраћање читаоцу: „Ако си тражио истину, / на тренутак си је нашао.“

То је крајња мера Маринковићеве поезије, оно најважније што она говори. Колико је таква поезија комуникативна са савременим тренутком? Не нарочито. Али је сигурно да још увек има оних којима су аутентичност и пуноћа личног живота и даље битни. Тој субверзивној мањини, коју глобализовани свет одбацује иако јој „не каже – иди“, ови стихови су и намењени.


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *